Писмо Творцу

Писмо Творцу

И како написати писмо Теби

Како да ти се обратим

Којим речима

Премостити понор

Што дели мене

Од Тебе

Док се уставе небеске отварају

Као да лију сузе Твоје

Над гресима мојим

Ја се бојим

Икада хоћу ли прићи

Вратима Твојим

Да закуцам

А Ти отвориш

И примиш ме

Рањавог

Раба Твог

У радости

У светлости

Вечног загрљаја Твог

Слика  http://tenderherb.files.wordpress.com/2011/09/safeingodsarms1.jpg?w=640

Трунка на ветру

Трунка на ветру

Ја сам трунка на ветру

Ја сам прах

Ја сам пепео

А опет

Боли ме

Лутају

Сумњају

Не знају

Пут си Ти

Мимо Tебе

Дангубице

Странпутице

Вапију

Искају

Мутне воде

Пламичке сјаја

А Ти

Светло без краја

Боли ме

Наду немају

Жалосну песму певају

Ја трунка

Ја прах

Ja  пепео

Ја бол

Окрепи

Утеши

Упути

Мене

Њих

Господе

Спасе

Наш

Сведочење чуда мироточења моштију светог Димитрија 1987. године у Солуну

                                         Гроб светог Димитрија

Сведочење чуда мироточења моштију светог Димитрија 1987. године

Био је 26. октобар 1987. Прошло је  10 сати увече. Град је прослављао  успомену на свог свеца, светог Димитрија, као и ослобођење од скоро пет стотина дуге (1430-1912) турске власти. Црква светог Димитрија отворених врата дочекивала је своје ноћне поклонике, који су клечали пред сребрним ковчегом са моштима Мироточивог. У том часу није могло бити више од тридесет до четрдесет људи у цркви. Група од десетак жена испред светиње певала је  молебан* светитељу. Једини присутни свештенослужитељ био је млади и тек рукоположени  ђакон цркве са својом женом ђаконицом. Тадашњи старешина цркве, а сада митрополит Верије, Наусе и Кампаније Пантелејмон, наредио је  да буду тамо и да га чекају.



Изненада, жене, које су певале молебан, почеше да вриште. Ђакон је отрчао до њих, а  жене су му, збуњене, показале ковчег. Био  је буквално натопљен некаквом масном течношћу попут мира* (кажемо миром јер је мирис био  неизрецив). Могло би се са сигурношћу рећи да је неко просуо на њега бар две "канте" ароматичних течности (ја користим реч "канте", то значи да је количина мира која је  клизила низ зидове сребрног ковчега до рељефног приказа светитеља била огромна).

Ђакон се на тренутак смео: Светац мироточи! Без икакве сумње да је реч о  чуду, и ван себе од радости, изненађења и узбуђења, потрча да донесе нешто вате  са намештаја храма. Вратио се трчећи и стао да брише ватом миро са спољних зидова светиње (ковчега) и дајући делове ове миомирисне вате верницима. И када би га обрисао,  миро не би стало, већ је и даље тајанствено текло, без икаквог видљивог извора. Један детаљ је оставио нарочити утисак: великим комадом вате обрисао је миро са  глатког дела ковчега. Памуком је обрисао миро, као када обришеш чашу са сувом крпом, чврсто прионувши уз њега и уклањајући влагу која се појавила  на њему. Жена пређе дланом своје руке преко дела ковчега који је управо избрисан. Ђакон, са дивљењем, спази њену руку влажну од масно жутог мира!

У међувремену, миомирис је преплавио цркву и прелио се кроз  отворена врата на Улицу светог Димитрија, привлачећи пролазнике који су нагрнули да виде шта се дешава и одакле је дошао овај  благи мирис. Сви су се упутили ка ковчегу са моштима светог Димитрија, које  нису биле положене у гроб (није још био изграђен), већ испред иконостаса.

                                                      Мученичка смрт светог Димитрија

Ту није крај пријатним изненађењима! Поклоници пронађоше да из  икона у цркви, где год да се налазе у њој, тече миро. Заиста, ђакон спази вернике како ваде папирне марамице и бришу стакло застакљених икона цркве, а саме папирне марамице пожуте од мира које је "истицало" са обе стране стакла, спољашње и унутрашње. Величанственост чуда није остављала ни најмањег простора за сумњу. Нисмо разумели чега смо били сведоци, било је то као нејасни сан, али ми смо га живели! Дотакле су га (миро) наше руке, видели смо га својим очима, мирисали смо нашим чулом мириса!
Убрзо,  образовао се  ред људи који су се са сузама у очима клањали  ковчегу светог Димитрија Мироточивог, схватајући  зашто је добио то име.

У међувремену је стигао у цркву свештеник старешина цркве и  остало свештенство. Откључали су ковчег и открили свете мошти солунског светитеља. Иако миомирисне, било је  то посебно благоуханије (миомирис) светих моштију. Миомирис мира је различит и особен.

Блажени митрополит Солунски Пантелејмон II Хрисофакис, приписао је чудо мироточења моштију светог Димитрија овој чињеници: Те исте  вечери, на гала свечаности на Универзитету поводом ослобођења Солуна, главни говорник игнорише у свом говору светитеља не позивајући се ниједном на њега.  

Свети Димитрије је објавио  својим мироточењем да он никада није напустио град Солун, тако да је и он сада ту. Из тог разлога он  га   је  и спасавао из ропства и од земљотреса, али негодује  када се Солуњани покажу незахвалним удаљујући се од Христа и Његових светитеља.

 
24 године су  прошле од тада. Био сам тада ђакон у цркви, а сада сам  свештеник у Солуну и  описујем догађаје онако како их се сећам. Доживети тај тренутак био је као доживети тајанствено. Не могу да опишем шта сам осећао! Радост, изненађење, узбуђење, полет ... Не могу тачно да објасним. Међутим, то су догађаји који учвршћују веру  која  нас испуњава радошћу, надом и осећањем присуства Христа и светитеља. Наша вера је "жива".

Молебан - православно црквено богослужење којим се обавља молитва захвалности или мољења Богу, Богородици или неком од светитеља
Миро - густа и масна течност која истиче из моштију светаца.

Свештеник Христос Котиос
Викар Свете Цркве Успења Пресвете Богородице
Саранта Еклесис, Солун

Извор : Превео Џон Санидопулос

Текст и слике: http://www.johnsanidopoulos.com/2011/10/myrrhgushing-miracle-of-st-demetrios-in.html

Жива тишина, човек који је срео Бога

Остадох сам у цркви.

За трен ме је обузела некаква нарочита, суптилна тишина. То јест, чуо сам са отвореног прозора певање птица, људске гласове и тандркање мотоцикла, али негде у даљини.Ти звуци су допирали из неког другог пространства, које као да није имало никакве везе са овим где сам се налазио.

Обрео сам  се у другој димензији. Управо у другој димензији! Осетио сам то свим својим бићем у тој звучној, прозрачној и живој тишини цркве.

Да, да! Одједном сам осетио да је тишина овде – жива! Баш као да је живо биће, добро, мудро и живо, са именом Тишина. И у тој тишини разливало се присуство живота, и не само живота, већ ЖИВОТА, неког другачијег. Правог. Изненада сам се сетио Вечног. Господе! Не губим ли разум?

Чини се да је Паскал у „Мислима“ или Ларошфуко у „Максимама“, рекао: „Jа осећам да Бог постоји. И не осећам да не постоји. Дакле, Он постоји.“

Потписао бих се испод тих речи. Осетио сам да Он постоји.

Осетио сам Њега лично!

Mој разум, све моје животно искуство, логика мог живота, све се противило том осећању које је дошло ниоткуда. Бог постоји! Нешто је у мени вриштало очајничким  продорним гласом: сместа изиђи одавде, враћај се у Москву, овде ћеш скренути памећу, ма, већ си скренуо!

Али тај осећај није пролазио. Он постоји!

Да, да! Он, Бог постоји! Истински, живи Бог!

Нисам видео где је, нисам Га чуо, али сам Га свим својим  бићем осећао, Њега, Бога, присуство. Он је био ту поред мене. Можда је стајао баш иза оног стуба? Или за оних изрезбарених врата?

И било ми је добро. Осећао сам се спокојно. Тако безбрижно, као никада пре у животу. И знао сам да сам добро због тога што је Он, Бог, овде, поред мене.

Стајао сам у предворју цркве и дубоко удисао тај непознати ваздух, прожет суптилним мирисом. Неизрецива лакоћа је благо облила моје биће, и чинило ми се, ако само коракнем, одвојићу се од пода и запливаћу испод тих древних, мирисних сводова.

Нека тиха радост, као у детињству на бакиним коленима, прожимала је моја срце и оно је узбуђено лупало – Господе! Господе!

Одломак из књиге протојереја Александра Торика  „Флавијан“
Слика http://www.biblioteka.lavra.ua/covers/51/08051.jpg