недеља, 29. септембар 2013.

Свети Јован Дамаскин - О астрологији





Јован Дамаскин у свом чувеном дјелу " Тачно изложење лравославне вере" ,(14) цитирајући светог Василија Великог, даје сљедећу карактеристику астрологије: "Хелени (незнабошци) говоре да излажење, залажење и приближавање звијезда, а такође и сунца и мјесеца, управља свим нашим дјелима и тиме се бави астрологија. Ми, напротив, тврдимо да се помоћу њих могу добити предзнаци кише и суше, влажног или сувог времена, а такође вјетрова и вода, но предсказатељима наших дјеловања оне нипошто не бивају. У ствари, ми, створени од Творца као слободни, сами смо господари свога дјелања. Када бисмо све што чинимо, радили под упливом звијезда, онда бисмо што радимо, радили по нужности. Оно што се збива по нужности није ни добродјетељ (врлина) ни порок. Ако не бисмо имали ни добродјетељи ни порока, били бисмо недостојни било награде било казне, а сходно томе и Бог би испао неправедан, јер једнима дијели блага а другима муке. Чак и више од тога: ако се све креће и руководи нужношћу не би било ни Божијег управљања у свијету, нити Божијег старања о створењима. Поврх тога, ни разум нам не би био потребан, јер, ако нијесмо господари свога чињења, не би било потребе да о било чему промишљамо. Међутим, разум нам је несумњиво дат ради размишљања о нашем дјеловању, због чега свако разумно биће јесте у исти мах и биће слободно.
Због тога тврдимо да звијезде нијесу узрок ничега што се у свијету одвија - ни настајања онога што настаје, ни пропасти оног што пропада, већ просто служе као предзнаци кише и промјене ваздуха. Неки ће можда рећи да су звијезде ако не узроци, онда знамења ратова и да квалитет ваздуха, који зависи од сунца, мјесеца и звијезда, на различите начине производи различите темпераменте, навике и расположења; али навике су производ онога што се налази у власти наше воље, јер се оне потчињавају разуму и мијењају под његовим руководством".

Из књиге  свештеника Родиона  Петроградског " Људи и демони" http://www.svetosavlje.org/biblioteka/apologetika/LjudiIDemoniRodionPetrogradski/LjudiIDemoniRodionPetrogradski.htm
Слика http://scienceblogs.com/startswithabang/files/2011/10/A.-Fujii.jpeg

субота, 28. септембар 2013.

Протојереј др Радомир Поповић - Духовни империјализам Ватикана





Поводом изјаве папског Већа за догму и веру да је Римокатоличка црква једина Христова Црква

Духовни империјализам Ватикана

Број 971, Рубрика Поводи
Папско веће за догму и веру /Конгрегација за наук вере/ је почетком јула месеца (10. јул) 2007. године дало изјаву да је Римокатоличка црква једина Христова црква.
Изјава кардинала Вилијема Леваде, а по папином благослову, није за православни хришћански свет у суштини никаква новост. Она је много пута у историји била поновљена, чак и на грубљи начин (занимљиво је поводом ове изјаве реаговање Његове Светости румунског Патријарха Г. Теоктиста, који је са запрепашћењем примио ову „грубу изјаву“, јер „нас не признају као Цркву“), да не помињемо, сем грубих изјава, још грубље понашање, не само у поступцима инквизиције, већ и у поступцима опхођења према „православним шизматицима“, које треба, не бирајући средства, привести у „једино јединство“ суб Петро, ако мисле да се спасу. Оно што је кардинал В. Левада (иначе је бискуп у Америци, где је управо ових дана објављена вест да његова црква у Лос Анђелесу треба да на име одштете због педофилије исплати жртвама безмало седам стотина милиона американских долара) сада, то је био кардинал Јозеф Рацингер (садашњи папа) у доба папе Јована Павла Другог, дакле задужен за питања вере и учења. Учени кардинал Рацингер је и у време претходног папе доносио све одлуке, чак и у име папе Војтиле. Зато су га популарно у Ватикану звали „папин замрзивач“, јер су све одлуке папине претходно морале да прођу кроз његове руке (ни овде Немац није веровао Пољаку, као у познатом вицу на тај рачун).

Што се тиче природе и појма Цркве Христове, најбоље одређење дао је Никејско-цариградски Символ вере (325. и 381. године), у коме се каже да хришћани верују „у једну, свету, саборну и апостолску Цркву“. Треба рећи и то да је западна црква нарушила Символ вере једним грубим, новоуведеним додатком и тако повредила суштинску догму и веру у хришћанског Бога као Свету Тројицу - Оца, Сина и Духа Светога. Да ли се, после овога, бивши део Цркве на Западу може назвати Црквом? Уместо овога, не само данас, већ скоро једну хиљаду година уназад, од Цркве Христове отпала Римска патријаршија, уместо исправки и покајања, иде даље, себе проглашава за једину цркву (по оној народној изреци да се свако обично хвали оним што нема), а свог челника за Христовог заменика (вицариус) на земљи, који је, сем тога још и непогрешив (почев од 1870. године - Први ватикански сабор). Овакво поступање и понашање бивших римских, а и садашњих епископа оставило је крупне трагове у хришћанској цивилизацији светских размера: у 16. веку од такве назовицркве одвојили су се протестанти који су били потпуно у праву када су протестовали против те и такве цркве и њеног челника (треба само видети Аугзбуршко исповедање вере из 1530. године, које јесте само природна реакција на ондашње катастрофално стање унутар западне цркве. Свакако, православни ни у ком случају не одобравају све поступке и понашања будућих протестаната у 16. веку који су, нажалост, отишли још даље од оних против којих су протестовали). Данас протестаната свих врста има у свету преко 250 милиона. Наравно, то Ватикан не забрињава, они вероватно имају нека преча посла. Уосталом, за њих је ситница и око 300 милиона православних у свету, који такође нису Црква, како то они мисле. Што се тиче православних, ова изјава из Ватикана је сасвим у реду. Таква је била реакција најмногољудније православне Цркве у свету, Руске патријаршије (митрополит смоленско-каљиниградски Кирило). Православни никада нису држали до изјава и мерила оних који су од Цркве отпали. То нам чак налажу многи канони васељенских и помесних сабора.

(НЕ)ИСКРЕНОСТ

Оно, међутим, што понекад православне забрињава, а добрим делом и заварава, јесте неискреност Римске отпале патријаршије и њихово укључивање у преговоре са Православном црквом око могућности евентуалног помирења или постизања јединства у вери, учењу и тако даље. Најбољи је искрени језик преговора. Оно што римокатолицима највише недостаје јесте управо то - искреност, те отуда и упорно и непоправљиво остајање у ономе у чему јесу, не само од 9. већ и 11. и потоњих векова до данас. Папско првенство и духовни империјализам су два највећа окова који терају Рим да храмље. Отац Јустин Поповић (+1978) је негде записао да су се у историји човечанства догодила три највећа пада од којих човечанство трпи: 1. јесте Адамов пад у Едемском врту на Истоку (у Рају), 2. јесте Јудино издајство Господа Христа, а 3. јесте папин пад. Да ли је отац Јустин погрешио, или можда претерао, како неки мисле? Наравно, када трезвеније размислимо, свакако, нажалост, он јесте у праву, када је у питању римокатолицизам и римоцентризам.



Када са тих и таквих позиција са неким преговарате (да сте ви једина Црква), онда само можете очекивати начин или модел како ће вас обратити, превести под своју духовну власт и унапред постављене назоре, јер сте у преговорима било које врсте стављени у самом почетку у неравноправан положај. Ако искреније разговарате са било којим римокатоличким теологом, а много их је таквих, он ће вам искрено рећи да све догматске, литургијске, еклисиолошке и обредне разлике нису за њих ништа у односу на папски ауторитет (папско првенство) и римоцентризам који врхуни у Ватикану као световној држави која води глобалну светску политику (такозвана „црна интеранационала“ за разлику од доскора присутне „црвене интернационале“ - мисли се на комунизам као светски процес - или „жуте интернационале“, ако се већ изражавамо у бојама). Много је неуспелих преговора са римокатолицима у историји Цркве. То у историји показују јасно и неколики озбиљнији покушаји јединства цркава, у Лиону 1274. године, где практично преговора о вери и није било, него је јединство (унија) једноставно наметнута по пропозицијама које је папа наметнуо византијским преговорачима. Срећом, није то дуго трајало. Слично се десило у 15. веку (1439. године у Фиренци), где је такође, на овај или онај начин, унија православнима наметнута, мада је, додуше, и међу православнима било оних који су такво јединство прихватали. То су и данас добро познати унијати или гркокатолици, или верници источног-византијског обреда, како их смишљено у Ватикану називају. Појам прозелитизам или преверавање оних које Ватикан не признаје да су Црква, траје одувек, и то је, нажалост, начин на који римокатолици воде „преговоре“ са Православном црквом. Мешовита теолошка комисија је пре неколико година прекинула рад (у Балтимору у Америци 2000. године) зато што папа Јован Павле Други није испоштовао одлуку те мешовите комисије да унијаћење није метод и начин постизања црквеног јединства. Свакако, то није много ражалостило римокатолике, они и даље раде неки свој посао прозелитизма и обраћања већ крштених са свих православних географских и историјских подручја у римокатолицизам. Они се тога чак и не стиде, газећи при томе не само некаква хришћанска, већ и општа људска и цивилизацијска правила понашања.

ИЗМЕЂУ ХЛЕБА И ОПСТАНКА

Често су многи православци, за њих шизматици, били у прилици да бирају између хлеба и голог опстанка и римокатолицизма; већина је прихватала папску јурисдикцију. Треба се само подсетити Брест-литовске уније (1596), Ужгородске уније (1648), за Србе погубне Марчанске уније у 18. веку и Кукушке уније у 19. веку у Јужној Србији, или пре неколико година (2003) када је први пут на просторима Србије (Руски Крстур) папа Војтила поставио унијатског бискупа (извесни Ђуро Џуџар) у Војводини, да не помињемо агресивно и прозелитистичко понашање надбискупа Станислава (Хочевара) и папиног изасланика у Србији, Евгенија Збарбара.

После изјаве Конгрегације на веру и догму, у Ватикану имају вешт обичај да се оглашавају са некаквим додатним појашњењима у којима доцирају шта су управо хтели да кажу. Тако је надбискуп Анђелко (Ангело) Амато, иначе секретар поменуте Конгрегације, држећи се основне премисе да је црква заиста једна, изјавио да је то, по њему, без сумње управо римокатоличка црква „којом управљају наследник Апостола Петра и бискупи сједињени с њим“. Овде је вешто избегао једнину, јер римокатоличком црквом управља папа. Надбискуп Анђелко Амато јасно и недвосмислено каже да се појам Христова Црква једино „налази у“, (субсистит) римокатоличкој цркви. Ово је веома скромно објашњење и веома лепо мишљење о себи самима. Исти надбискуп даље објашњава да је Други ватикански сабор (1962-1965) користио појам „црква“ и за Православне цркве, иако су оне одељене. Овај израз (сестринске цркве) Ватикан користи из разлога што Православне цркве чувају апостолско наслеђе (прејемство, сукцесију), свештенство и Евхаристију, али додаје он, оне ипак нису у јединству са папом.

Недоследност надбискупа Анђелка није тако тешко доказати. Много пута у историји римокатолици нису признавали Св. Тајну свештенства у православној цркви. Један од најпознатијих папа, папа Инокентије 3, савременик и инспиратор Четвртог крсташког рата, када су његови крсташи разорили и опљачкали византијску престоницу, није признао легитимитет тадашњег цариградског патријарха Јована Десетог Каматироса (1198-1206), већ је поставио свог „патријарха“ на катедру Светог Јована Златоустог, венецијанца Томаса Морозинија, док је законити патријарх морао да побегне, спасавајући живот од разјарених крсташа, у Никеју. О другим Светим тајнама и да не говоримо. Слично су се тзв. франко-крсташи понашали и у Светој Земљи, и то више пута, где су, бранећи Света места од мухамеданаца, прогонили православне јерусалимске патријархе и епископе и постаљали латинске патријархе и епископе, што чине и данас. Овде су речи „искреност“, „поштење“, „добронамерност“, „уважавање других“, тако далеке и стране, и то онолико колико је исток удаљен од запада, а север од југа.

Још у 19. веку двојица папа, Пије 9 (1846-1878) и Лав 13 (1878-1903) имали су отворене прозелитске намере према православним источним Црквама. Први је 1848. године издао Посланицу којом отворено позива православне да приђу у папско јединство. Православни су одговорили познатом Посланицом исте године у којој се између осталог каже да је папа „присвојио за себе као сопствену властитост православну Христову Цркву, због тога што он, као што се сам хвали, седи на епископској столици Светог Петра, хоће на тај начин да овом преваром више простих људи приволи отпадништву од Православља“ (Посланица, видети код. Р. Поповић, Извори за црквену историју, Београд 2006, стр. 432). То је онај папа који је прогласио две нове догме: догму о непорочном зачећу Дјеве Марије и догму о папиној непогрешивости (1854. и 1870. године). Овакав његов став и понашање утицало је да се од Ватикана одвоји Старокатоличка црква која и данас постоји. У Посланици папе Лава 13. из 1894. године отворено се у унију са Римом позивају словенске Цркве и народи. Цариградски патријарх Антим одговорио је са својим Синодом 1895. године једном Посланицом у којој на уобичајени начин, укратко излаже предањске православне ставове о Цркви и њеној вери. Он такође констатује да је овакво понашање папе у последње време упадљиво према православнима, јер је „папска црква однедавно напустила пут уверавања и преговарања, и на опште изненађење, несхватљиво отпочела саблажњавати свест простодушнијих православних хришћана својим посланицама и клирицима, који се јављају у облику Христових апостола, шаљући ове на Исток у оделу и капом на глави, као што је прописано и за православне свештенике, и употребљава много пута и друга различита средства ради постизања свога прозелитског циља. С тога по својој светој дужности издајемо ову патријаршијску и синодалну Окружницу ради очувања православне вере у побожности знајући, да је чување истинитих канона озбиљна дужност свакога, а много више оних који су се удостојили да управљају и да се старају о другима“ (Исто, стр. 465).

Занимљиво је какве ће бити и какве јесу реакције протестантских цркава у свету на ову изјаву Конгрегације. Протестантске цркве су, у ствари, пород или духовни производ римокатолицизма настао у 16. веку. На крају, протестантски ставови нас не обавезују, али су свакако занимљиви.

Оно што евентуално може да забрињава Цркву данас, и о чему морамо водити рачуна на васељенском и свеправославном плану, јесте да сви православни у свету, колико нас има, имамо исти и јединствен црквено-предањски став када су у питању све хришћанске деноминације у савременом свету. Све оне природно желе да буду Црква. Та жеља само говори о дубокој духовној жеђи и тежњи за изналажењем давно изгубљеног идентитета Цркве Христове овде и у вечности.

НИЈЕ ЛАКО БИТИ ЦРКВА

Није лако бити и остати Црква, бити и у Јордану, и на Тавору, а ако затреба и на Голготи са Христом. „Неће свако ко говори Господе, Господе ...“ бити спасен, и неће свако ко носи име хришћанин аутоматски бити спасен, чак и ако је православан. Трудити се да по вери, и животом и по делима будемо препознати, не само од људи, већ и од самога Христа као Његова верна деца и ученици. Господа Христа ништа и нико не може заменити, никакав „викаријус“, чак ни онај „непогрешиви“ у Риму. Није „намесништво“ (вицариус) и „непогрешивост“ (инфаллибилитас) само посебност римске цркве: сви смо ми помало склони и поводљиви за претераним духовним ауторитетом и овлашћењима. Власт и гордост су чудна понуда којој је веома тешко одолети.



Последњих година у целом хришћанском свету све више се може чути занимљива идеја која би превазишла спорења по питању првенства, да прво место у хришћанској васељени припадне Мајци свих Цркава, Јерусалимској патријаршији. Тако би се спустила „горда римска обрва“ (израз св. Василија Великог за Рим још у 4. веку) и давно историјски превазиђени цезаропапистички назори Цариградске патријаршије као Новог Рима (да не помињемо Трећи Рим, односно Москву).
                

 Протојереј-ставрофор  

др Радомир Поповић


Текст и слика  http://pravoslavlje.spc.rs/broj/971/tekst/duhovni-imperijalizam-vatikana/

понедељак, 23. септембар 2013.

Живот је леп - Добро јутро, принцезо!





Добро јутро, принцезо!

Има ли кога?
Сметам ли?
Ђезуе!
Дођи!
Као муња!
Добро јутро, принцезо!
Ноћас сам те целе ноћи сањао!
Ишли смо у биоскоп,
носила  си розе хаљину коју тако волим.
Само о теби мислим!
Увек си ми у мислима!
А сада
Мама!
Тата ме вози у колицима,
али не зна да вози!
Смејемо се  к'о луди!
У вођству смо!
Колико бодова данас имамо?
Бежи!
Зли људи који вичу су иза нас!
Куда?
Овуда!
Хајде!

Слика  https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEjWY5FBp0OT_cye7T8Gu_ShHgg8J_rJLEkUdKR90sc218By74Oru7qRVva7Sheuw2BFaxH94Jx6T_eFfPkoXv0Z5nBTcWfpLXYRQTLzRxgbqEXaUtaaz43Leu910p9szM8h6jhiMM7_-06I/s1600/1+%28533%29.jpg
Видео  http://www.youtube.com/watch?v=WqPV-nuDulw&list=PL3DCE9812567FFD29

Песме изнад Истока и Запада - Гора висока

 

 Свети Владика Николај Гора висока

Уздигла се гора чарна,
гора висока,
И на гори кула бела,
кула пламена.
Ударили зли ветрови
гору високу,
Да претуре ону гору,
гору високу.
Бучале су страшне буре
буре страхотне,
Да оборе белу кулу
кулу пламену.
Ал’ се гора одржала,
гора висока,
И на гори кула бела,
кула пламена.
То не била гора чарна,
гора висока,
Ни на гори кула бела,
кула пламена.
Већ то била црква Божја
с крстом победним,
С кубетима од Небеса,
с крстом Христовим.


Слика http://www.svetigora.com/files/images/album.gif
Видео http://www.youtube.com/watch?v=nOHmMxNGaZw&list=PLHfgiXRrMovcXqeCh0DdDC7kIjJafR5ho

недеља, 22. септембар 2013.

Носити свој крст, поводом празника Крстовдана 27(14).09



Иларион Алфејев

ПРЕД  ПЛАШТАНИЦОМ


Завршило се то, ради чега је Бог постао човек, ради чега је Син Божији постао човек: завршила се смрт на Крсту Спаситеља.

У последњим данима свог земаљског живота, Господ је био остављен пред лицима Својих непријатеља, пред лицем страдања и смрти. Испио је до дна ту чашу, која Му је била припремљена, и преживео најстрашније, што може задесити судбину човека – усамљеност и остављеност.
Био је сам у Гетсиманији, јер су ученици заспали чврстим сном. Био је сам на суду првосвештеника, сам на испитивању код Ирода, сам на суду Пилата, јер су се ученици у страху разбежали. Био је сам, када је ишао на Голготу: случајни пролазник  Му је помогао а не драги ученик. Био је сам на крсту, сам умирао, остављен од свих.
На крсту Исус је звао Оца свога: „Боже мој! Боже мој! Зашто си ме оставио?“ (Мт. 27:46). У том крику зачула се бол  свог човечанства и сваког човека – бол сваког, који осећа , да је сам и остављен од Бога.

Јер страшно је бити остављен од блиских и пријатеља, али је још страшније када ти се чини , да те је Бог оставио, да је непрелазан зид између тебе и Бога  и Он као да не чује, не види, не примећује.
Ако патиш због самоће, сети се, како је сам био Спаситељ у последњим данима Свог живота.
Ако су се твоји блиски или твоји ученици окренули од тебе, ако си изложен неистинитој клевети, ако те називају јеретиком и рушитељем предања својих отаца, ако лажно раде против тебе или окривљују за смрт, сети се да је и сам Господ преживео све то.

Ако је тај, који је живео са тобом под једним кровом, причешћивао се из исте чаше, јео твој хлеб, тај, коме си веровао свом снагом своје љубави, с којим си делио своје мисли и осећања, од кога ништа ниси крио и за кога ништа ниси жалио, -  ако те је такав човек издао, окренуо се од тебе, сети се, да је и Господ све то преживео.

Ако се твој крст навалио на тебе са таквом тежином, да немаш снаге да га понесеш, и ако твоји блиски неће то с тобом да поделе, буди захвалан и оном, можда и случајном пролазнику, који ће ти помоћи да га понесеш бар и неки део пута.

Ако ти се над главом надвила брига богоостављености, и чини ти се, да Бога нема, да се Он окренуо од тебе или те не чује, не брини се, јер је и Христ прошао кроз то искуство – страшно и тешко.
Ако те осуђују и хуле, ударају по лицу и пљују на тебе, закуцавају на крст и уместо воде дају горку жуч, моли се за оне који те разапињу  зато, „што не знају шта чине“.
У страху и трепету, ћутећи и благосиљајући, приклањајући се светом гробу Исусовом, захвалимо Господу за то, што је Он био сам, да ми не бисмо били сами, био остављен, да ми не би били остављени, прошао кроз увреде и ругања, клевету и понижење, страдање и смрт, да би ми у сваком нашем страдању осетили  –  да нисмо сами, него да је Спаситељ  – „ са нама до краја века“.

Амин.

Текст  http://www.pouke.org/news.php?cid=0&id=1014&do=view
Слика http://www.orthedu.ru/uploads/posts/2013-04/1365857773_x_0102f8d9.jpg

Она је рођена да постане Храм, празник Рођења Пресвете Богородице


Икона Рођења Богородице



Мајку Богородице, свету Ану, придржавају њене слушкиње.
Отац Богородице, свети  Јоаким стоји поред ње у десном углу. 
Обратите пажњу да Марија изгледа као девојчица, што је уобичајено у иконопису.
Уочите да њена колевка наликује згради са прозорима. 
Зар не личи на Храм?
Богородица се назива  Храмом у нашим химнама, као и на иконама. 
Можда мислите да је то због тога што је она уведена у Храм  као веома млада.
Ипак, важније је то што је она у своју утробу примила  неограниченог Бога, оваплоћеног Бога Логоса (Слова),
баш као што  је Храм место где Бог обитава,
тако и она постаје Храмом Божјим, дословно.

На икони Рођења Христовог његова колевка личи на ковчег – Он је  "рођен да умре."  Колевка Богородице личи на  Храм – на неки начин она је рођена да постане  Храм." 

Текст  http://www.stgeorgegreenville.org/OurFaith/Feasts%20for%20Theotokos/Nativity%20Icon.html
Слика http://www.andrijmaday.com/wp-content/uploads/2011/09/dscn0681.jpg

четвртак, 12. септембар 2013.

Примат Рима и апостол Павле




Примат Рима и апостол Павле

прота Василеос А. Георгопулос

Познато је да
су чак и за живота светог апостола Павла, неке особе покушавале да баце сумњу на постојање, једнаку вредност, и пуноћу његовог апостолског достојанства. Постојање, пуноћа, и једнака вредност његовог апостолског ауторитета показује се  и брани светим Павлом  у најбољем смислу речи  у Другој посланици Коринћанима 10-12 и Галатима 1:11-2:21 [1].
У овим текстовима, он узбудљиво наводи и описује како он схвата своје апостолско достојанство и, у исто време, брани пуноћу и равноправност свог апостолског достојанства и ауторитета. Он наглашава, са потпуним спокојством савести: "А ја мислим   да нисам ни у чему мањи од превеликих апостола".
[2]


Међутим, ова сумња у пуноћу и равноправност апостолског ауторитета светог апостола Павла и становиште  поновљено је на презрив начин, противно Светом Писму и историјској истини, од стране три папе. Једина намера  и побуда ових папа била је њихова жеља да се наметне, прокрустовским методама, непостојећи примат власти на коју су епископи Рима полагали право..


Најупадљивији пример за то је декрет папе Иноћентија X, “Sancti Officii,”, од 24. јануара 1647. [3] Овом уредбом, он анатемише и проглашава јеретиком сваког хришћанина, који  би поверовао у идеју, и ширио је, да је  апостол Павле поседовао лични апостолски положај и ауторитет. Декрет је такође предвидео да је сваки верник, под претњом постхумне казне, обавезан  да верује и исповеда да је, током свог живота, од тренутка свог обраћења Христу, апостол Павле био под монархистичком влашћу светог Петра - апсолутном влашћу коју су наследили епископи Рима.


Обзиром на то, Иноћентије X није био оригиналан  у таквим богохулним и без преседана идејама.Сличне идеје су раније изразили још двојица папа:

Јован
XXII, у својој були Licet iuxta doctrinam, од 23. октобра 1327, [4] и Климент  VI, у својој посланици Super quibusdam римокатолицима Јерменима, од 29. септембра, 1351. [5]

Забрињавајућа чињеница је та, док  Павле карактерише своје клеветнике као "лажне апостоле, лукаве посланике"[6], да су неколико векова касније три римска понтифекса (првосвештеника), у име једног историјског, библијског, и теолошки непостојећег примата власти, више волели  да се сврстају не са светим апостолом, већ са истим овим  клеветницима.

Истина је, међутим, другачија. Изражава је свети Павле када каже: "Павле, апостол не од људи ни преко човека, него кроз Исуса Христа ...." [7] Из тог разлога, свети Јован Златоуст, његов највећи подражаватељ, поштовалац и преводилац током векова, узвикнуће задивљен: "Не знам шта да кажем, јер, шта год да кажем, то неће  моћи да искаже праву вредност Павла." [8] Барем као минималан знак извињења, данашњи епископ Рима треба да тражи опроштај за ставове својих претходника, као што је учинио у другим случајевима.

Најсигурнији сведок одбране великог апостола народа је његова свест да он [9] "није ни у чему мањи од превеликих апостола." Ово његово признање је исто тако свест Цркве у погледу његовог апостолског достојанства и ауторитета, који су били једнаки апостолима и потпуни, и који су му подарени од Господа.


Notes:

1 Horst Dietrich Preuss and Klaus Berger, Bibelkunde des Alten und Neuen Testaments, 4th ed. (Wiesbaden: 1991), Vol. II, pp. 387-389, 392-393.

2 II Corinthians 11:5

3 See Charles du Plessis d’Argentré, Collectio judiciorum de novis erroribus qui ab initio duodecimi sæculi post Incarnationem Verbi, usque ad annum 1713 in Ecclesia proscripti sunt et notati (Paris: 1775), Vol. III.2, p. 248.

4 du Plessis d’Argentré, Collectio judiciorum, Vol. I.1, p. 305, 365. Cf. Monumenta Germaniæ Historica, Fontes Juris Germanici, ed. R. Scholz (Hanover: 1932), pp. 327-329, 340-346, 528-565.

5 Cesare Baronius, Annales ecclesiastici denuo excusi et ad nostra usque tempora perducti, ed. Augustin Theiner (Paris: Barri-Ducis, 1864), Vol. XXV, pp. 502ff.

6 II Corinthians 11:13.

7 Galatians 1:1.

8 St. John Chrysostomos, “Homily XXV on Acts,” §1, Patrologia Græca, Vol. LX, col. 192.

9 See note 3.


Source: κκλησιαστικ λήθεια, No. 476 (October 16, 1999), p. 7; reprinted in Archimandrite Cyprian and Archimandrite Glykerios Agiokyprianitai, Παποκεντρικς Οκουμενισμς—νησυχητικς ξελίξεις (Papocentric Ecumenism: Disquieting Developments), Vol. VIII in Series B, Συμβολ στν ντι-οικουμενιστικ Θεολογία (Athens: Hiera Synodos ton Enistamenon, 2002), pp. 125-127.

Текст и слика http://www.johnsanidopoulos.com/2010/08/primacy-of-rome-and-apostle-paul.html

среда, 11. септембар 2013.

Збогом!

Са Богом идем правим путем...

Збогом!
Иди са Богом!
Нека  те Бог прати и чува!
Нека иде поред тебе, нека ти буде најмилији сапутник!
Нека ти свака мисао, реч и дело буду са Богом, а не против Њега!
Пружи му своју руку и нека те он води!
Пут нека ти је прав и истинит, а тај пут је Он, Цар над Царевима,
Непобедиво Сунце Правде, Господ Исус Христос!
И нека ти на страшном тренутку суда,
Он буде заштита и одбрана пред Оцем!


Слика http://imagenescristianasparafacebook.blogspot.com/2011/10/con-dios-voy-en-la-direccion-correcta.html

Химна љубави, мотивациони видео





Љубав дуго трпи ( мотивациони видео)

Љубав
Сви је мало више требамо.
Ако сте помислили да је љубав само још једно осећање.
Воли ме.
Не воли ме.
Размислите.
Љубав дуго трпи.
Љубав је благотворна.
Љубав не завиди.
Љубав се не горди.
Љубав не тражи своје.
Не раздражује се.
Не мисли о злу.
Не радује се неправди, а радује се истини.
Све верује.
Свему се нада.
Све трпи. ( 1. Посланица коринћанима 13, 4-7)
Изгледа као да је љубав мукотрпан посао.
Љубав је само реч,
све док јој неко не улије значење.

 Али Бог показује своју љубав према нама,
јер још док бјесмо немоћни, умрије у одређено
вријеме за безбожнике. Посланица Римљанима 5,8

Зграбите је!
Проживите је!
Поделите је!

Слика   http://en.wikipedia.org/wiki/File:Mosaic_of_Saint_Paul_Preaching,_Veria,_Greece.jpg
Видео http://www.youtube.com/watch?v=4yKlEwTkhvI&
list=PL1yrYxcfmaY1ZPAEmGP8Bvcb2WlbIKL-Z

понедељак, 9. септембар 2013.

Како је Савле постао Павле у Правој улици


Од "Бога измољеног" до "малог"

Савле, припадник јеврејске странке фарисеја, од Бога измољени, јер то значи ово јеврејско име, према његовим речима ( Посланица Галатима 13-16), "одвише је гонио Цркву Божију и пустошио", чак је и био присутан  када су Јевреји каменовали светог Стефана чувајући хаљине злочинцима (Дела апостолска 7,58). Међутим, на путу за Дамаск, где је планирао да хришћане хвата и свезане води у Јерусалим ( Дела апостолска 9,2), има виђење светлости са неба. Чуо је глас Господа Исуса Христа са речима: "Савле, Савле зашто ме гониш (Дап 9,4)?" Након тога Господ га уплашеног упућује да уђе у Дамаск. И када је Савле ослепљен ушао у Дамаск, крштава га хришћанин Ананија у Правој улици (постоји данас) и Савле прогледа. После чудесног повратка вида, како Савле сведочи у Посланици Галатима, није "питао тела и крви" и "најпре онима у Дамаску и Јерусалиму, затим по свој земљи јудејској и незнабошцима проповеда да се покају и да се обрате Богу" (Дап 26, 20). 
И заиста Савле, а касније Павле, проповедао је и Јудејцима и незнабошцима кроз три своја апостолска путовања (можда и четири) од  Турске и Сирије до Шпаније. А на свом првом путовању је на Кипру обративши римског намесника  Сергија Павла узео име Павле, Мали.

И тако је овај велики јунак вере, неустрашиви поборник хришћанства, по свом (Божијем!) првом  великом чуду одлучио да се прозове по грчки Павлос или Павле. Није му више ништа значило врхунско јеврејско порекло и одлично школско образовање када он није живео него "Христос у њему" (Галатима 2,20). И име Савле му је представљало терет јер је себе сматрао малим пред лавинама благодати Божије. Некадашњем непријатељу хришћанства јавља се Господ чијом милошћу  написао је 14 посланица хришћанским општинама свог доба.

Улица Права, Дамаск
 Слике http://frted.files.wordpress.com/2010/10/road_damascus-1800.jpg  http://wolf65.files.wordpress.com/2008/11/dscn1259.jpg


Поводом празника Усековања главе светог Јована Крститеља





Зашто Јован Крститељ има крила на православним иконама?

29. август (11. септембар) је дан када се  обележава празник Усековања главе Јована Крститеља . Зашто је овај светитељ, готово јединствено, приказан на многим иконама са крилима?

Као и "Крститељ", Јован  је такође познат као "славни пророк и Претеча Христу". Дакле, присуство крила симболизује Јованов улогу Божијег посланика (на грчком "евангелос", одакле је реч "анђео" је изведена). Вреди напоменути да су крила арханђела (Гаврило, Михаило, итд) на иконама углавном симболичног карактера, јер они нису посебно описани као да имају  крила у Писму (види: богооткривено појављивање анђела на иконама ).


Но, ако је све тако , зашто онда нису пророци Старог завета, или апостоли, приказани са анђеоским крилима Божијег посланика? Одговор је, у речима Исуса Христа, који каже да "међу рођеним од жена нема већег од Јована," осим тога, он је "врхунац и круна  пророка", као што и песма из празника Јовановог рођења објављује. Дакле, Свети Јован је истакнути пример земаљског "анђела" и небеског човека међу светитељима. Као такав, он је такође описан као "анђео пустиње" на натписима икона.
Живот који је Јован водио у пустињи био је анђеоски из два разлога. С једне стране, он је објавио долазак Месије, Исуса Христа, тако поставши  весник Божји као анђели. С друге стране, живео је у чедности, уздржању, и молитви, није био свестан материјалних потреба, позорност чврсто усмеривши ка небу. То је живот анђела, и то је разлог зашто се  монашки начин живота понекад назива "анђеоски", и зашто је свети Јован покровитељ монаха, испосника и подвижника. Из оба разлога, прикладно је да се прикаже свети Јован са духовним крилима голуба .
Раније неплодна, данас Христовог Претечу рађа,и то је испуњење сваког пророчанства, којег су пророци проповедали. На Њега (Христа) си на Јордану руку положио, јавивши се као пророк Божијег Логоса, проповедник , уједно и Претеча.
(Кондак празника Рођења Јована Крститеља)

Текст и слика  http://iconreader.wordpress.com/2013/08/29/why-does-john-the-baptist-have-wings-in-orthodox-icons/#more-2368

среда, 4. септембар 2013.

Најслађе име

 
"Исус је сладчајши, и ко ослони горчину свог бола на Христа горчина се претвара у сладак напитак." Старац Пајсије
  "Благим вестима засладио је Сладчајши Исус горку тајну живота нашег." Свети Јустин Поповић
Шта је то навело велике светитеље 20. века Старца Пајсија и светог Јустина Ћелијског да назову нашег Господа Најслађим? Они су дали ове своје дубоке и тачне одговоре јер су живели Исусом, дисали Његовим именом. У својим бићима осетили су деловање имена Христовог. А ми, слаби и немоћни, ако смемо да додамо - Најслађе име је име Исусово јер оно изгони демоне и плаши их. Оно, кад се изговара са страхопоштовањем и љубављу у скривницама срца у молитви "Господе Исусе Христе, помилуј ме", слива милост Божију на нас сирочиће (ако смо  без љубави, пажње, утехе Његове) ! Знамо да нисмо сами под капом небеском и да невидљива рука води наш живот у мирну луку, само ако то ми желимо.
Слика http://www.logoslovo.ru/media/pic_middle/3/9303.jpg из филма "Чудеса православља" http://www.youtube.com/watch?v=bUPwJ7czou4

уторак, 3. септембар 2013.

Василика - Царски дом и наследници Царства


                                          Црква светог Димитрија, Солун, 5.век
Ми чекамо Цара!

Име василики или базилика значи царска. После 313. године и Миланског едикта у Римском царству василике или царске дворане - суднице постајале су хришћанске цркве. 

И тако василике постадоше од дворана цара земаљског домови Цара Небеског Господа Исуса Христа. Ми православни хришћани на свакој литургији чекамо Цара над царевима да се појави, а са њим божанска правда и живот вечни, да  постанемо не слуге Цареве, већ Његови пријатељи, браћа и санаследници Царства.

Слика http://www.crestinortodox.ro/admin/_files/newsannounce/dimitrie-tesalonic-MM.jpg

недеља, 1. септембар 2013.

Праштај!

 

Прощай!

На руском језику "збогом" се каже прощай - праштај! Сваки пут кад се растају, Руси кажу праштај! 

Колико та мала реч, ако се искрено каже, може рана да зацели, сукоба да угаси. 

Зато браћо и сестре прощайте!

Коришћен сајт http://en.wiktionary.org/wiki/%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%89%D0%B0%D0%B9

Слика  http://www.stihi.ru/pics/2010/07/24/1785.jpg