Примат Рима и апостол Павле

Примат Рима и апостол Павле

прота Василеос А. Георгопулос

Познато је да су чак и за живота светог апостола Павла, неке особе покушавале да баце сумњу на постојање, једнаку вредност, и пуноћу његовог апостолског достојанства. Постојање, пуноћа, и једнака вредност његовог апостолског ауторитета показује се  и брани светим Павлом  у најбољем смислу речи  у Другој посланици Коринћанима 10-12 и Галатима 1:11-2:21 [1].
У овим текстовима, он узбудљиво наводи и описује како он схвата своје апостолско достојанство и, у исто време, брани пуноћу и равноправност свог апостолског достојанства и ауторитета. Он наглашава, са потпуним спокојством савести: "А ја мислим   да нисам ни у чему мањи од превеликих апостола". [2]

Међутим, ова сумња у пуноћу и равноправност апостолског ауторитета светог апостола Павла и становиште  поновљено је на презрив начин, противно Светом Писму и историјској истини, од стране три папе. Једина намера  и побуда ових папа била је њихова жеља да се наметне, прокрустовским методама, непостојећи примат власти на коју су епископи Рима полагали право..


Најупадљивији пример за то је декрет папе Иноћентија X, “Sancti Officii,”, од 24. јануара 1647. [3] Овом уредбом, он анатемише и проглашава јеретиком сваког хришћанина, који  би поверовао у идеју, и ширио је, да је  апостол Павле поседовао лични апостолски положај и ауторитет. Декрет је такође предвидео да је сваки верник, под претњом постхумне казне, обавезан  да верује и исповеда да је, током свог живота, од тренутка свог обраћења Христу, апостол Павле био под монархистичком влашћу светог Петра - апсолутном влашћу коју су наследили епископи Рима.

Обзиром на то, Иноћентије X није био оригиналан  у таквим богохулним и без преседана идејама.Сличне идеје су раније изразили још двојица папа:

Јован XXII, у својој були “Licet iuxta doctrinam”, од 23. октобра 1327, [4] и Климент  VI, у својој посланици “Super quibusdam” римокатолицима Јерменима, од 29. септембра, 1351. [5]

Забрињавајућа чињеница је та, док  Павле карактерише своје клеветнике као "лажне апостоле, лукаве посланике"[6], да су неколико векова касније три римска понтифекса (првосвештеника), у име једног историјског, библијског, и теолошки непостојећег примата власти, више волели  да се сврстају не са светим апостолом, већ са истим овим  клеветницима.

Истина је, међутим, другачија. Изражава је свети Павле када каже: "Павле, апостол не од људи ни преко човека, него кроз Исуса Христа ...." [7] Из тог разлога, свети Јован Златоуст, његов највећи подражаватељ, поштовалац и преводилац током векова, узвикнуће задивљен: "Не знам шта да кажем, јер, шта год да кажем, то неће  моћи да искаже праву вредност Павла." [8] Барем као минималан знак извињења, данашњи епископ Рима треба да тражи опроштај за ставове својих претходника, као што је учинио у другим случајевима.

Најсигурнији сведок одбране великог апостола народа је његова свест да он [9] "није ни у чему мањи од превеликих апостола." Ово његово признање је исто тако свест Цркве у погледу његовог апостолског достојанства и ауторитета, који су били једнаки апостолима и потпуни, и који су му подарени од Господа.


Notes:

1 Horst Dietrich Preuss and Klaus Berger, Bibelkunde des Alten und Neuen Testaments, 4th ed. (Wiesbaden: 1991), Vol. II, pp. 387-389, 392-393.

2 II Corinthians 11:5

3 See Charles du Plessis d’Argentré, Collectio judiciorum de novis erroribus qui ab initio duodecimi sæculi post Incarnationem Verbi, usque ad annum 1713 in Ecclesia proscripti sunt et notati (Paris: 1775), Vol. III.2, p. 248.

4 du Plessis d’Argentré, Collectio judiciorum, Vol. I.1, p. 305, 365. Cf. Monumenta Germaniæ Historica, Fontes Juris Germanici, ed. R. Scholz (Hanover: 1932), pp. 327-329, 340-346, 528-565.

5 Cesare Baronius, Annales ecclesiastici denuo excusi et ad nostra usque tempora perducti, ed. Augustin Theiner (Paris: Barri-Ducis, 1864), Vol. XXV, pp. 502ff.

6 II Corinthians 11:13.

7 Galatians 1:1.

8 St. John Chrysostomos, “Homily XXV on Acts,” §1, Patrologia Græca, Vol. LX, col. 192.

9 See note 3.

Source: Ἐκκλησιαστικὴ Ἀλήθεια, No. 476 (October 16, 1999), p. 7; reprinted in Archimandrite Cyprian and Archimandrite Glykerios Agiokyprianitai, Ὁ Παποκεντρικὸς Οἰκουμενισμὸς—Ἀνησυχητικὲς Ἐξελίξεις (Papocentric Ecumenism: Disquieting Developments), Vol. VIII in Series B, Συμβολὴ στὴν Ἀντι-οικουμενιστικὴ Θεολογία (Athens: Hiera Synodos ton Enistamenon, 2002), pp. 125-127.

Текст и слика http://www.johnsanidopoulos.com/2010/08/primacy-of-rome-and-apostle-paul.html