Слика са блога decaapokalipse.blogspot.com
Život
duše
Život
duše se
sastoji od tri dela: uma, volje i srca, odnosno duha.
Um obuhvata
mentalni život čovekov i čovekovo mišljenje. Čim čula nešto opaze, um sa svojim
mišljenjem i pamćenjem počinje da funkcioniše. Ništa ne može da uđe u dušu bez
mišljenja i pamćenja. Ako nečega nema u pamćenju, čovek nije u stanju da ga
zamišlja, niti da o njemu razmišlja. Misli nikada ne dolaze direktno iz duše.
Misao u dušu uvek dolazi spolja i deluje u skladu sa zakonima duše.
Drugi
deo duše jeste volja, najveći
dar koji nam je Bog darovao. Obdareni darom slobodne volje mi
donosimo najsudbinskiju odluku: da li ćemo verovati u Boga ili ćemo verovati u
Ništa. I kao što telo može da umre i da se raspadne, tako može i duša. To se dešava
kada čovek svojom slobodnom voljom odluči da odbaci Boga. U toj i takvoj
potpunoj slobodi čovek je u početku, svojim grehopadom, sam sebe bacio u lance
palosti i do danas, okovan u te lance, još uvek traga za slobodom. Zato je
sloboda savršen, ali zastrašujući dar.
Treći
deo duše jeste srce ili središte
čovekovog bića. Ono se još naziva i duh (najviši
aspekt duše). Nije slučajno što je duhu, takođe, dato i ime - srce, jer taj
telesni organ predstavlja središte čovekovog tela. Duh ili srce jeste ona sila
koja dolazi od Boga, koja poznaje Boga, koja traga za Bogom i je-dino u Njemu
nalazi sebi pokoja. Duh čovekov najunutarnjijim duhovnim osećanjem oseća da je
poreklom od Boga, oseća da potpu-no zavisi od Boga i i da ima obavezu da ugodi
Bogu u svemu, i živi samo za Njega, i samo Njim. Još tananije projave srca
(duha) jesu strah Božiji, savest i bogočežnjivost.
Strah
Božiji: Svi ljudi, bez obzira na to u kojoj su meri pobožni, znaju da postoji
Bog - Koji je stvorio sve, kao i da svi zavisimo od Njega. To je ona prirodna
vera koja je utisnuta u srce svakoga čoveka.
Savest:
Moderno mišljenje o savesti jeste da je ona ustvari jedan zastareli i društveno
uslovljeni element u čoveku, koji treba što pre uništiti. Reći ovo znači reći
da treba nemilosrdno da ubijemo sopstvenu dušu, jer savest je glas Božiji u našem srcu, glas koji nam nečujno
otkriva šta je dobro a šta zlo i šta je ugodno Bogu a šta nije. U ovim žalosnim
vremenima čovekove porobljenosti svetom, postali smo gluvi za glas svoje
savesti, i više ne čujemo jasno glas koji nam govori kako da razlikujemo dobro
od zla. Zato je naš hrišćanski cilj da ponovo postanemo sposobni da čujemo glas
sopstvene savesti.
Bogočežnjivost:
Bogočežnjivost se ispoljava kroz svakome čoveku svojstvenu čežnju čovekovu za
Dobrom. Bogočežnjivost se, takođe, ispoljava kroz čovekovo nezadovoljstvo ovim
svetom. Šta znači to nezadovoljstvo? Ono znači da ništa u stvorenom svetu ne
može da utoli bogožednost srca čovekovog. Srce (duh) dolazi od Boga, srce
traga za Bogom, ono želi da okusi Boga, ono želi da obitava i živi u zajednici
sa Bogom i da počiva u Bogu. Kada srce to postigne, ono dostiže svoj mir, a sve
dok to ne postigne, ono ne može imati mira.
1]
Kada
govore o "odvajanju od ovoga sveta", autori ne misle na bekstvo od
sveta, na "pravedničko gnušanje" i "pranje ruku" od prljavštine
paloga sveta, već na onu hrišćansku pobunu protiv čovekove porobljenosti ovim
svetom, njegovom logikom, njegovom palošću... Hrišćansko odvajanje od sveta i
odbacivanje sveta jeste ustvari hrišćanska spasenjska bitka za svet i njegovo
spasenje. Zato su u istoriji Crkve najveći podvižnici - najveći odricatelji od
ovoga sveta bili oni koji su najviše učinili za ovaj svet i njegovo spasenje,
jer su se svojim podvigom ustvari neprestano razapinjali za život sveta, jer su
posvedočili Carstvo Božije kao istinu ovoga sveta i pravu čovekovu Otadžbinu
(prt. prev.)
Текст: http://www.prijateljboziji.com/upload/document/knjige/lat/deca-apokalipse.pdf
Слика: http://decaapokalipse.blogspot.com/2013/05/blog-post_16.html
Нема коментара:
Постави коментар