СВЕТИ АХИЛИЈЕ
ПРОЛОГ
У току векова и услед напада
иноплемених варвара на јелинску земљу, изгубљене су биле многе реликвије
јелинске побожности. Међу њима и стари списи Житија Светих Цркве Јелинске.
Међутим, и оно мало података што су до данас сачувани, могу да нас све поуче кога
је Бог и колико њих удостојио благодати Светога Духа. То се догодило и са
житијем Светог Ахилија који је, иако беше рођен у Кападокији, учинио велика
дела у Јелади, на архиепископском трону у Лариси, за време од тридесет пет
година своје Свете службе . Он је не само врлином и мудрошћу, али и уз стрпљење
и упорност, започео да проповеда реч Божију из Кападокије ка Јерусалиму, а
одатле се упутивши ка Риму и другим италијанским и европским градовима, и на
крају стигавши у земљу Јелина где се упокојио у Господу. Из оно мало записа што
је остало о његовом животу и његовом апостолском делу, видимо његову светост и
разумемо зашто је га је Господ удостојио божанске благодати и оснажио га
беседничким даром и даром чудотворства.
,,Радуј се Источна звездо сјајна
и Ларишана, светлоношче и вођо...“
Олаг К. Папаниколаку
Атина, јануар 2007. године
ПРВИ ДЕО
СВЕТИ АХИЛИЈЕ
Прве године
Свети Ахилије беше рођен у
другој половини 3. века (око 270. после Христа), у чувеној Кападокији, у којој се
касније родише и двојица славних Светих Отаца и Учитеља наше Цркве, Григорије
Богослов и Василије Велики. Његови родитељи беху благородни и имућни, али изнад
свега честити и побожни хришћани, добри и милосрдни. Живели су увек у сагласју са
речју Христовом и на тим начелима одгојише и свог сина Ахилија, сами му дајући
пример својим речима и својим делима. Међутим, они се упокојише веома рано и
Ахилије оста сироче у веома младом узрасту. Живео је трезвено, у врлинама
којима су га научили његови родитељи. Није га повукао живот немарности,
благостања и телесних страсти, у којима су уживали млади његовог узраста. У
једном моменту одлучи да жели да следи тежак пут ка Царству Божијем. Из тог
разлога подели своју имовину, коју је наследио од својих родитеља, сиромашнима,
удовицама, сирочићима и свима онима који су имали потребу за помоћи. Постом,
бденијем, молитвом и суровим подвижничким напорима, ишчекивао је Божију
благодат и Светог Духа.
Напушта Кападокију
Ради Христа одлучи да се удаљи
из света да би стекао добро својој души и да би другима донео душевну корист.
Поздравио се, дакле, са рођацима и пријатељима и напустио Кападокију. Прво му
одредиште беше Јерусалим. Тамо се поклонио Светим местима а са побожношћу и
умиљењем је корачао стопама Христовим. Одатле одлучи да пређе у Рим. У овом
именитом велеграду зажеле да се поклони гробовима и Светим моштима првоврховних
апостола Петра и Павла да би се укрепио њиховом благодаћу. За све време пута проповедаше Јеванђеље као апостол Христов. У
међувремену, у току путовања, не знамо где и када тачно, прими помазање и беше
рукоположен за свештеника. Дакле, наставио је своје дело тако што је мноштво
идолопоклоника превео на пут истине Христове. Поучавао их је, крштавао и водио
ка светлости хришћанства из мрака у којем су се налазили. Његов пут и његово
дело не беху нимало лаки. Са свих страна су га прогонили, ударали и без милости
мучили. И што се више ширио глас о њему утолико су га више прогонили и мучили
идолопоклоници. Као што то чињаху и Свети апостоли пре њега, и он чињаше велики
подвиг ради љубави Христове и ради ширења Јеванђеља. Са радошћу и весељем
прихваташе све несреће, истрајан беше у свом покушају да оне који су у обмани
упути ка побожности и спасењу њихових душа. Због свих ових подвига које учини,
примио је од Господа благодат да чини чуда као и Свети апостоли. Болесницима је
враћао здравље, лепрозне је чистио, демонизоване ослобађао од мучења демона, а и
многа друга чуда чињаше у име Исуса Христа.
Долазак у земљу Јелина
Овим својим великим
равноапостолским делом и пошто пређе из Рима, и кроз многа друга села, и друге
градове Италије и земље западне стране, упути се ка Елади. Крећући се стопама
апостола Павла и увек проповедајући Јеванђеље, прође кроз северне пределе и
стиже у Тесалију. Глас о њему се толико био проширио да је мноштво народа,
мушкараца и жена, трчало да га сусретну, да би из његових уста чули Свето учење
и да би заједно са њим напредовали на путу истине. Тако је, за врло кратко
време, успео да их све привуче вери Христовој и учини да се одрекну
идолопоклонства.
ДРУГИ ДЕО
ЕПИСКОП ЛАРИСЕ
Пастирско дело Светог Ахилија
Свети Ахилије је својим учењем
увећао и учврстио по други пут веру на простору земље Јелинске. Сви се радоваху
и бејаху благодарни гледајући ово велико сабрање хришћана. И док се ово
збиваше, упокоји се Архијереј града Ларисе, престонице Тесалије, и трон остаде
упражњен. Сви становници, грађани и сељани те области, млади и стари, изгласаху
да им Свети Ахилије буде Архијереј. Као да благодат Божија управљаше његове
кораке ка тим крајевима. Тако Свети Ахилије беше рукоположен за архиепископа
Ларисе. Он се са смирењем прихвати овог великог достојанства, и са поштовањем и
приљежношћу донесе одлуку да стадо које му повери Господ руководи на Његовом
путу. Имајући за помоћнике епископе и свештенике Ларисе сматрајући их за своју
вољену децу, започе дело. Покренуо је велику човекољубиву делатност помажући сиромашне
и удовице, хранећи сирочиће и притичући у помоћ онима којима беше учињена
неправда. Састрадавао је са онима који пате и био је рад да помогне у свакој
нужди. Као учитељ и пастир свакодневно је поучавао и саветовао вернике,
пружајући њиховим душама духовну храну.
Чуда и пророштва
Његовом способношћу да твори
чуда лечио је болеснике само једноствним додиром руке. Његовим молитвама
прогонио је из своје државе лопове и разбојнике који су уништвали поједине делове
Тесалије. Заиста, када се једном догоди велика суша услед изостанка падавина у
том месту, његовим молитвама и благодаћу, киша је пала. Чињаше велика и чудесна
дела за поверено му стадо. Предвиђао је и пророковао будућност и имао је
способност да чита и открива мисли људи.
Први васељенски сабор
Глас је о њему превазилазио
границе земље Јелинске те постаде познат у читавом Византијском царству. Налазимо
се у години 320. после Христа за време владавине Константина Великог. Христољубив
и топли подржавалац хришћана, цар Константин сазнавши за дело, врлину и чуда
епископа Ларисе, жељаше силно да га види и да га лично чује. Тако и би уз Божију
помоћ. Цар Константин је желео да разреши несугласице између јеретика Арија и
архијереја па сазва 325. године Први васељенски сабор Цркве у Никеји. Тамо се
окупише Божијим промислом и царском заповешћу 318 архијереја. Међу њима беше и
архиепископ Ларисе, Ахилије, на велику радост Константина, који га је изузетно
поштовао. Но, он беше изузетно поштован и од стране свих сабраних архијереја.
Због врлина, мудрости и његове разборитости, сијао је међу њима као сунце. Тако
су сви заједно започели један дуг разговор у вези са овом темом, а разговор
никуда није водио. Тада је устао Свети Ахилије, дао свима знак да заћуте и
снажним гласом рекао:
,,Ти, Арије, и сви који те
подражавају, ако сте у праву кад кажете да је Син Божији створење и твар Божија,
онда реци овој стени која се налази овде испред нас да из ње потече уље и онда
ћемо вам поверовати. У противном је сваки разговор сувишан и никуда не води.“
Аријанци се изненадише и
извесно време ћутаху. А затим се окренуше Светом Ахилију и рекоше му:
,,Ти си то рекао, ти то и
учини“.
Изговарајући то веровали су да
Епископ никада неће моћи да учини такво чудо. Речи Епископа су сматрали
дрскошћу а не речима надахнутим Духом Светим. Међутим, Свети Ахилије је без
страха, ни тренутак не оклевајући, устао и стао испред цара и архијереја. Са вером
у Христа, пошто се прво помолио, рекао им је:
,,Ако је Син Божији једне
суштине и једне славе са Оцем, као што ми верујемо, исповедамо проповедамо,
нека из ове стене потече уље да би поверовали и уверили се јеретици“.
Одмах, пре него што је добро завршио
своје речи, догоди се велико и задивљујуће чудо. Испод камена, почело је да
цури уље које је прекрило читаву земљу. Гледајући то цар и архијереји дивили су
се сили вере, славили су Бога и похвалили Светог Ахилија. Аријанци се,
напротив, постидеше и ожалостише. На овом Сабору је и Свети Спиридон учинио
једно чудо које се опет односило на Свету Тројицу. Пошто је својим речима
поразио присталицу и ретора Аријевог, узео је у руку један цреп и желећи да
покаже да извесне ствари не може људски ум да појми, рече:
,,Ако вас упитам колико ствари
држим у својој руци, рећи ћете ми, један цреп. Међутим, ово није једна ствар и
то ћу вам одмах сада и показати“.
И док је у левој руци држао цреп,
десном је начинио знак Крста и рекао:
,,У име Оца“.
У руци Светитеља, у којој је
држао цреп, запали се ватра на којој је цреп био испечен. И док су сви гледали
пренеражено, Светитељ је наставио:
,,И Сина“.
Тада је из црепа потекла вода.
,,И Светога Духа“
И тада је у Светитељевој руци
остала уместо црепа само земља.
Ова и друга чуда догодише се за
време Сабора. Његовим чудима Бог је показао силу Православних, и објавио несумњиво
једносушност Свете Тројице и унизио јеретике. Засијало је сунце истине и они
који су се ту обрели прославили су Господа. Од присталица Арија једни су прихватили
догму о Светој Тројици и последовали путу православља, а неколицина је,
међутим, а међу њима и сам Арије, настојећи упорно на својим гледиштима, беху
прогнани. Цар Констатин Велики задовољан резултатима Синода, позва све Свете
Оце да дођу заједно са њим у Цариград, да освештају темеље новосаграђеног
града. Сви, укључујући и Светог Ахилија, прихватише позив и следоваше за царем.
Стигавши у град који је носио име цара, сви свештеници се помолише Богу да град
остане учвршћен и непобедив за непријатеље и варваре. У литији, која је
уследила а на чијем челу беше Патријарх Константинова града Митрофан, Град беше
посвећен Пресветој Богородици и стављен у Њену заштиту. Отприлике пре дванаест
година Пресвета Госпођа Богородица је у многим временима и на многе начине сачувала
Град од опасности. Од тада наша Црква слави сваке године 11. маја спомен на
рођење Константоновог града. Патријарх Митрофан, који због својих поодмаклих
година није присуствовао Сабору, али је послао заступника, слушајући о чудесним
догађајима која су се догодила, захвалио је свим свештеницима на њиховим
напорима. Затим је говорио доста дуго са Светим Ахилијем и пошто га је
испоштовао и посебно му указао част због његових дела, на крају је рекао:
,,Поборниче истине, Ахилије, иди
у миру а Бог ће увек бити са тобом, а твоја ће плата бити велика на Небесима“.
Цар Константин, пошто је и сам
посебно похвалио Светог Ахилија, дао му је, као и осталим архијерејима, злато и
сребро за подизање цркава и других добрих дела. Светитељ се помолио за цара и
за сав његов дом, поздравио се са свим свештеницима и упутио се као радостан
победоносац ка својој епархији.
Повратак у Ларису
Док се Светитељ приближавао
граду, угледао је да су изашли да га дочекају свештеници, монаси и мноштво
света, мушкарци, жене, старци и деца, из читавог града и околних места. Тако
настаде велико комешање док су сви радосни што су поново видели свог Оца и
учитеља, покушавали истовремено да му се приближе и узму од њега благослов. Сви
хришћани из његове епархије обрадовали су се његовом повратку и појаху химне
Богу и Светитељу. Пошто је Ахилије све благословио и пожелео им све најбоље,
сео је на свој престо и почео да приповеда све шта је било на Сабору. Сви се
обрадоваше и бејаху веома задовољни сазнавши за речи и дела њиховог Пастира, а
посебно за чудо о стени и уљу. Затим прославише Бога верујући још чвршће него
раније.
Путовање по Јелади
Посматрајући ревност својих
верника за истину Христову Свети Ахилије је свакодневно поучавао Божијој речи у
граду и околним местима. Не прође много времена, кад он напусти границе своје
Митрополије и проповедаше по читавој Грчкој. Ма где год да је пролазио,
уништавао је храмове идолопоклоника и грађаше цркве и манастире у којима се
славио Бог. Помагао је у изградњи болница и старачких домова. Рукополагао је
побожне људе који су живели у врлинама за свештенике и епископе. Чињаше
доброчинства сваке врсте као заштитник сиротих, отац сирочића, помоћник удовица
и ослободилац онима којима беше учињена неправда. Такође је вредно помена
његово смирење у односу на сва његова Божија дела. Навешћемо само један догађај
у вези са тим. Беху га позвали становници једног малог града да им помогне у
њиховој нужди а он је прихватио да им помогне. Када су становници сазнали о
будућој посети, пожелеше да учине припреме које доличе дочеку архијереја.
Украсише своје цркве, уредише своје домове, очистише путеве, спремише јела и
сви изађоше изван града да дочекају Светог Ахилија. Очекиваху да угледају
архијереја обученог у богате одежде, где седи на украшеном коњу, уз велику
пратњу клирика. И док су сви тако чекали, угледаше у даљини како долазе двојица
свештеника пешке и обучени једноставно. Помислише да су то
свештеници-изасланици Архијереја који долазе да му припреме дочек. Чим су се
двојица свештеника приближили, становници града су их са агонијом упитали да ли
познају када ће тачно стићи Епископ. Један од њих им тада одговори: ,,Ја сам
Епископ.“
Сви се веома изненадише,
помислише да се он шали са њима и наставише да их запиткују. Тада је Свети
Ахилије почео да им говори. Слушајући његове слађе од меда свете речи,
повероваше му. Падоше му пред ноге тражећи његов опроштај и његов благослов.
Светитељ их је поучио, учврстио њихову веру у Христа и резрешио њихове
проблеме. Ови примише духовну корист, не само од његових речи и његових добрих
дела, већ по смирењу које показиваше. Са тог места се Свети Ахилије поново
вратио у свој град.
ТРЕЋИ ДЕО
УСНУЋЕ И СВЕТЕ МОШТИ
Његово уснуће
Провели су читавих тридесет пет
година са Светим Ахилијем на трону архиепископије Ларисе, када је схватио да се
приближио час његовог одласка из овог света. Са душевном радошћу и мирна духа
почео је припреме за његов прелазак у вечни живот. Затражио је да му припреме
гробно место и позвао код себе свештенике и неке лаике-званичнике да би
поразговарао са њима о ономе што би требало да се догоди. Чим се прошири вест
да се Свети Ахилије спрема да иде да се сусретне са Господом, сви се сабраше,
клирици и народ, са плачом зато што ће изгубити свог духовног Оца. Свети
Ахилије им се обрати са смирењем и рече:
,,Чеда моја, немојте плакати и
мене жалостити. Све ћу вас предати Једноме истинитом Богу да вас руководи и да
вас штити. Ви се старајте само да сачувате вашу Веру чисту и непомућену да
бисте задобили Царство Небеско.“
То име је рекао, подигао свој
поглед и руке ка небу, помолио се и свима дао свој благослов. Затим предаде
своју свету душу Богу средином 4. века. Епископи, свештеници и народ који се
тамо нашао, подигоше Свете његове мошти и побожно их положише у гроб, који он
сам беше припремио.
Свете мошти
Свете мошти су за хришћане
постале драгоцена и вечна помоћ. Одмах након што је Свети положен у гроб, сви
који су га додирнули са побожношћу беху излечени од сваке болести, слепци
прогледаше, сакати стадоше на ноге, демонизовани беху ослобођени од демона.
Како је време пролазило Свети Ахилије је остао непознат.
Прошло је триста година откад
је Сведржитељ одлучио да поново људима открије чудотворне Свете мошти. Показао
их је на чудесан начин 10. фебруара а град Лариса доби драгоцено и непроценљиво
благо. Становници саградише величанствени храм у спомен Светог Ахилија, који
постаде и седиште Митрополије и тамо положише Свете мошти. Свакодневно им
указиваше поштовање, поклањали им се и уживали у многим чудима, отприлике све
до краја 10. века (978. после Христа).
Губитак Светих моштију
У време оно цар Бугара Самуило
устреми се против Грчке. Освојио је Македонију, Тесалију, читаву Централну
Јеладу и стигао све до Пелопонеза. Када је освојио Ларису, заробио је
становнике Ларисе и опустошио град. Заједно са божанским и Светим трофејима
узео је и Свете мошти Светог Ахилија и пренео их у седиште свога царства, у
град Преспу, где се налази и истоимено језеро. Тамо се све до данас налазе
чудотворне Свете мошти и побожно поштовано од стране тамошњих житеља. Можда је
Грчка била лишена Светих моштију Светог Ахилија, ипак је Бугарска добила велику
духовну корист пошто она тада беше новопросвећена држава и можда је Бог желео
да се оне тамо обрету да би благодаћу и силом учврстио веру хришћана из тих
места.
Светитељ напушта Ларису
Становници Ларисе нису изгубили
помоћ и благодат Светитеља упркос томе што су изгубили његове Свете мошти све
до средине 15. века (1450. после Христа), када је град предат Турцима. Тада је
Сцвети Ахилије напустио град и Бог нам чудотворно објављује како се то
догодило. Турци су упали у Северну Грчку и спремали се да опседну два велика
града, Солун и Ларису. Неки хришћани који су ишли ка Солуну, беху присели украј
пут да се одморе. Видели су тада својим очима једног мушкарца у ратничком
одјејанију, коњаника, како долази из оравца Солуна. С друге стране пута
угледали су једног човека у годинама, поштованог свештеника, како и он на коњу
длази из правца Ларисе. Када се суретоше, војник се поклони свештенику и рече:
,,Радуј се, архијереју Божији
Ахилије“.
Одговарајући му свешетеник му
рече:
,,Радуј се и ти, војниче
Христов Димитрије“.
Хришћани изненађени оним што су
гледали и слушали, остадоше са стране пратећи шта се убива. Тада војник поново
рече свештенику:
,,Одакле долазиш свештениче
Божији и куда идеш?“
Светом Ахилију засузише очи и
одговори му:
,,Наредио ми је Бог да одем из
Ларисе коју сам до сада чувао због многих грехова њеног народа, и да она буде
предата у руке Турака. Тако сам је напустио и идем куда ми Бог нареди. Међутим,
реци ми, молим те, куда ти идеш?“
И Свети Димитрије пусти неку
сузу и рече му: ,, И мени се исто догодило, архијереју Ахилије. Небројено пута
сам помогао Солуњанима. Ослободио сам их од епидемија, излечио од болести и
избавио њихов град много пута из ропства. Међутим, сада их због њихових многих
грехова Бог кажањава. Наредио ми је да напустим град и да га пустим да падне у
руке Турака. Тако да и ја идем тамо где ми он нареди.“
Затим су обојица остали тако
погнутих глава плачући доста дуго. Затим веома тужни целиваху један другога,
поздравише се и нестадоше. После овог чуда које су видели хришћани се не упутише ка Солуну већ
се вратише натраг и испричаху све што су видели и чули. Није прошло ни месец
дана кад су и Солун и Ларису освојили Турци.
Епилог
Свети Ахилије је напустио
Ларису према заповести Божијој да би казнио и уразумио народ. Међутим, у многим
другим случајевима и несрећама, Лариса није остала без заштите и помоћи
Светитеља. Увек се светитељи налазе поред оних који их призивају, помажу им у
свкој нужди и ради њих чине чуда. Тако и Свети Ахилије, после пада Ларисе,
ропства и ослобођења свог града, није престао да помаже онима који имају
потребу. Све до данас када је Лариса једна велики град у процвату у рукама
хришћана, Свети Ахилије не престаје да посредује својим заступништвом у Господа
за побожне хришћане. Можда је мало података остало о његовом животу и делу, али
сасвим је сигурно да је он живео чудесни живот, посвећен Христу, учинио је
много чуда и засијао је својим божанским благодатним даровима као сунце на
тесалијском небу, и не само тамо.
