ТРЕЋИ
ДЕО
УСНУЋЕ
И СВЕТЕ МОШТИ
Његово
уснуће
Становници
Ларисе провели су читавих тридесет пет година са Светим Ахилијем на трону
архиепископије Ларисе, када је схватио да се приближио час његовог одласка из
овог света. Са душевном радошћу и мирна духа почео је припреме за његов
прелазак у вечни живот. Затражио је да му припреме гробно место и позвао код
себе свештенике и неке лаике-званичнике да би поразговарао са њима о ономе што
би требало да се догоди. Чим се прошири вест да се Свети Ахилије спрема да иде
да се сусретне са Господом, сви се сабраше, клирици и народ, са плачом зато што
ће изгубити свог духовног Оца. Свети Ахилије им се обрати са смирењем и рече:
,,Чеда
моја, немојте плакати и мене жалостити. Све ћу вас предати Једноме истинитом
Богу да вас руководи и да вас штити. Ви се старајте само да сачувате вашу Веру
чисту и непомућену да бисте задобили Царство Небеско.“
То
име је рекао, подигао свој поглед и руке ка небу, помолио се и свима дао свој
благослов. Затим предаде своју свету душу Богу средином 4. века. Епископи,
свештеници и народ који се тамо нашао, подигоше Свете његове мошти и побожно их
положише у гроб, који он сам беше припремио.
Свете
мошти
Свете
мошти су за хришћане постале драгоцена и вечна помоћ. Одмах након што је Свети
положен у гроб, сви који су га додирнули са побожношћу беху излечени од сваке
болести, слепци прогледаше, сакати стадоше на ноге, демонизовани беху
ослобођени од демона. Како је време пролазило Свети Ахилије је остао
непознат.
Прошло
је триста година откад је Сведржитељ одлучио да поново људима открије
чудотворне Свете мошти. Показао их је на чудесан начин 10. фебруара, а град
Лариса доби драгоцено и непроценљиво благо. Становници саградише величанствени
храм у спомен Светог Ахилија, који постаде и седиште Митрополије и тамо
положише Свете мошти. Свакодневно им указиваше поштовање, поклањали им се и
уживали у многим чудима, отприлике све до краја 10. века (978. после Христа).
Губитак
Светих моштију
У
време оно цар Бугара Самуило устреми се против Грчке. Освојио је Македонију,
Тесалију, читаву Централну Јеладу и стигао све до Пелопонеза. Када је освојио
Ларису, заробио је становнике Ларисе и опустошио град. Заједно са божанским и
Светим трофејима узео је и Свете мошти Светог Ахилија и пренео их у седиште
свога царства, у град Преспу, где се налази и истоимено језеро. Можда је Грчка
била лишена Светих моштију Светог Ахилија, ипак је Бугарска добила велику
духовну корист пошто она тада беше новопросвећена држава и можда је Бог желео
да се оне тамо обрету да би благодаћу и силом учврстио веру хришћана из тих
места.
Светитељ
напушта Ларису
Становници
Ларисе нису изгубили помоћ и благодат Светитеља упркос томе што су изгубили
његове Свете мошти све до средине 15. века (1450. после Христа), када је град
предат Турцима. Тада је Свети Ахилије напустио град и Бог нам чудотворно
објављује како се то догодило. Турци су упали у Северну Грчку и спремали се да
опседну два велика града, Солун и Ларису. Неки хришћани који су ишли ка Солуну,
беху присели украј пут да се одморе. Видели су тада својим очима једног
мушкарца у ратничком одјејанију, коњаника, како долази из правца Солуна. С
друге стране пута угледали су једног човека у годинама, поштованог свештеника,
како и он на коњу долази из правца Ларисе. Када се сусретоше, војник се поклони
свештенику и рече:
,,Радуј
се, архијереју Божији Ахилије“.
Одговарајући
му свешетеник му рече:
,,Радуј
се и ти, војниче Христов Димитрије“.
Хришћани
изненађени оним што су гледали и слушали, остадоше са стране пратећи шта се
убива. Тада војник поново рече свештенику:
,,Одакле
долазиш свештениче Божији и куда идеш?“
Светом
Ахилију засузише очи и одговори му:
,,Наредио
ми је Бог да одем из Ларисе коју сам до сада чувао због многих грехова њеног
народа, и да она буде предата у руке Турака. Тако сам је напустио и идем куда
ми Бог нареди. Међутим, реци ми, молим те, куда ти идеш?“
И
Свети Димитрије пусти неку сузу и рече му: ,, И мени се исто догодило,
архијереју Ахилије. Небројено пута сам помогао Солуњанима. Ослободио сам их од
епидемија, излечио од болести и избавио њихов град много пута из ропства.
Међутим, сада их због њихових многих грехова Бог кажњава. Наредио ми је да
напустим град и да га пустим да падне у руке Турака. Тако да и ја идем тамо где
ми он нареди.“
Затим
су обојица остали тако погнутих глава плачући доста дуго. Затим веома тужни
целиваху један другога, поздравише се и нестадоше. После овог чуда које су видели хришћани се не упутише ка Солуну већ
се вратише натраг и испричаху све што су видели и чули. Није прошло ни месец
дана кад су и Солун и Ларису освојили Турци.
Епилог
Свети
Ахилије је напустио Ларису према заповести Божијој да би казнио и уразумио
народ. Међутим, у многим другим случајевима и несрећама, Лариса није остала без
заштите и помоћи Светитеља. Увек се светитељи налазе поред оних који их
призивају, помажу им у свкој нужди и ради њих чине чуда. Тако и Свети Ахилије,
после пада Ларисе, ропства и ослобођења свог града, није престао да помаже
онима који имају потребу. Све до данас када је Лариса једна велики град у
процвату у рукама хришћана, Свети Ахилије не престаје да посредује својим
заступништвом у Господа за побожне хришћане. Можда је мало података остало о
његовом животу и делу, али сасвим је сигурно да је он живео чудесни живот,
посвећен Христу, учинио је много чуда и засијао је својим божанским благодатним
даровима као сунце на тесалијском небу, и не само тамо.
Ипак,
мошти Светог Ахилија вратиле су се у Ларису.
У
вечерњим сатима 14. маја 1981, војни хеликоптер преноси свете мошти Светог
Ахилија назад у Ларису. Прихваћене су на стадиону од стране архиепископа Атине
Серафима, заједно са митрополитима и свештенством.
Данас
мошти Светог Ахилија почивају у митрополијској катедрали Светог Ахилија, а
његов празник се слави са великом свечаношћу 15. маја.
Нема коментара:
Постави коментар