О хришћанској побуни - истинском циљу живота човека (други део), из дела "Деца апокалипсе"

                                        Слика са блога decaapokalipse.blogspot.com

Život duše

Život duše se sastoji od tri dela: uma, volje i srca, odnosno duha.

Um obuhvata mentalni život čovekov i čovekovo mišljenje. Čim čula nešto opaze, um sa svojim mišljenjem i pamćenjem počinje da funkcioniše. Ništa ne može da uđe u dušu bez mišljenja i pamćenja. Ako nečega nema u pamćenju, čovek nije u stanju da ga zamišlja, niti da o njemu razmišlja. Misli nikada ne dolaze direktno iz duše. Misao u dušu uvek dolazi spolja i deluje u skladu sa zakonima duše. 

Drugi deo duše jeste volja, najveći dar koji nam je Bog darovao. Obdareni darom slobodne volje mi donosimo najsudbinskiju odluku: da li ćemo verovati u Boga ili ćemo verovati u Ništa. I kao što telo može da umre i da se raspadne, tako može i duša. To se dešava kada čovek svojom slobodnom voljom odluči da odbaci Boga. U toj i takvoj potpunoj slobodi čovek je u početku, svojim grehopadom, sam sebe bacio u lance palosti i do danas, okovan u te lance, još uvek traga za slobodom. Zato je sloboda savršen, ali zastrašujući dar. 

Treći deo duše jeste srce ili središte čovekovog bića. Ono se još naziva i duh (najviši aspekt duše). Nije slučajno što je duhu, takođe, dato i ime - srce, jer taj telesni organ predstavlja središte čovekovog tela. Duh ili srce jeste ona sila koja dolazi od Boga, koja poznaje Boga, koja traga za Bogom i je-dino u Njemu nalazi sebi pokoja. Duh čovekov najunutarnjijim duhovnim osećanjem oseća da je poreklom od Boga, oseća da potpu-no zavisi od Boga i i da ima obavezu da ugodi Bogu u svemu, i živi samo za Njega, i samo Njim. Još tananije projave srca (duha) jesu strah Božiji, savest i bogočežnjivost.

Strah Božiji: Svi ljudi, bez obzira na to u kojoj su meri pobožni, znaju da postoji Bog - Koji je stvorio sve, kao i da svi zavisimo od Njega. To je ona prirodna vera koja je utisnuta u srce svakoga čoveka.

Savest: Moderno mišljenje o savesti jeste da je ona ustvari jedan zastareli i društveno uslovljeni element u čoveku, koji treba što pre uništiti. Reći ovo znači reći da treba nemilosrdno da ubijemo sopstvenu dušu, jer savest je glas Božiji u našem srcu, glas koji nam nečujno otkriva šta je dobro a šta zlo i šta je ugodno Bogu a šta nije. U ovim žalosnim vremenima čovekove porobljenosti svetom, postali smo gluvi za glas svoje savesti, i više ne čujemo jasno glas koji nam govori kako da razlikujemo dobro od zla. Zato je naš hrišćanski cilj da ponovo postanemo sposobni da čujemo glas sopstvene savesti.

Bogočežnjivost: Bogočežnjivost se ispoljava kroz svakome čoveku svojstvenu čežnju čovekovu za Dobrom. Bogočežnjivost se, takođe, ispoljava kroz čovekovo nezadovoljstvo ovim svetom. Šta znači to nezadovoljstvo? Ono znači da ništa u stvorenom svetu ne može da utoli bogožednost srca čovekovog. Srce (duh) dolazi od Boga, srce traga za Bogom, ono želi da okusi Boga, ono želi da obitava i živi u zajednici sa Bogom i da počiva u Bogu. Kada srce to postigne, ono dostiže svoj mir, a sve dok to ne postigne, ono ne može imati mira.

1] Kada govore o "odvajanju od ovoga sveta", autori ne misle na bekstvo od sveta, na "pravedničko gnušanje" i "pranje ruku" od prljavštine paloga sveta, već na onu hrišćansku pobunu protiv čovekove porobljenosti ovim svetom, njegovom logikom, njegovom palošću... Hrišćansko odvajanje od sveta i odbacivanje sveta jeste ustvari hrišćanska spasenjska bitka za svet i njegovo spasenje. Zato su u istoriji Crkve najveći podvižnici - najveći odricatelji od ovoga sveta bili oni koji su najviše učinili za ovaj svet i njegovo spasenje, jer su se svojim podvigom ustvari neprestano razapinjali za život sveta, jer su posvedočili Carstvo Božije kao istinu ovoga sveta i pravu čovekovu Otadžbinu (prt. prev.)

Текст:  http://www.prijateljboziji.com/upload/document/knjige/lat/deca-apokalipse.pdf

Слика:  http://decaapokalipse.blogspot.com/2013/05/blog-post_16.html

О хришћанској побуни - истинском циљу живота човека (први део), из дела "Деца апокалипсе"

                     Пећина Апокалипсе, Патмос, у којој је свети Јован Богослов написао   "Откровење  (Апокалипсу)"

Hrišćanska pobuna – poslednja istinska pobuna 

 Od dana kada se Bog ovaplotio i bio raspet pa sve do danas, "Carstvo Nebesko s naporom se uzima i podvižnici ga zadobijaju" (Mt. 11, 12). Odgovor na pitanje "Zašto?" otkriven je i sada moramo da zadobijamo Carstvo Nebesko sa naporom: u veri, nadi i ljubavi. Danas je vreme za hrišćansku pobunu - poslednju istinsku pobunu. Mi više nismo deca čovekovog rata protiv Boga, zato što sada znamo put, istinu i život. U našim srcima je završen taj strašni čovekov rat protiv Boga. U nama više nema nasilja, već je ostala samo sila odlučnosti naše volje da živimo i umiremo za Istinu Božiju. Sada počinje naša nevidiva borba. To je borba protiv strasti i poroka u nama, koja će trajati do kraja života. To je rat protiv greha čiji je cilj zadobijanje vrlina. Ova nevidiva borba započinje i završava kao hrišćanska pobuna - poslednja istinska pobuna.

Odvajanje od ovoga sveta jeste prvi korak te hrišćan-ske pobune na putu ka istinskoj slobodi, a ključ koji otključava vrata tog puta jeste asketizam (podvižništvo). Asketizam je praksa zadobijanja vrlina kroz duhovni i fizički podvig: post, molitvu, bdenje, tihovanje i odricanje. Suština hrišćanskoga podviga je u odricanju od ovog prolaznog sveta i njegovih uži-vanja sa ciljem zadobijanja večnog mira drugoga sveta - mira Carstva Božijeg. Ta hrišćanska pobuna protiv ovog sveta započinje na poprištu našeg srca, naše duše i našeg tela i upravo ona predstavlja jedini izvor istinske slobode čovekove. [1] Da bismo shvatili šta je to hrišćanska pobuna kao poslednja istinska pobuna, moramo najpre da naučimo šta su te-lo i duša, šta su čula, šta su strasti a šta vrline, šta je molitva i šta je stradanje. Počećemo od onoga što se tiče same ljudske egzistencije. Dva su osnovna vida ljudskoga života - telesni i duševni. Oba ova vida funkcionišu u skladu sa čovekovom voljom. Telo je ono čime se izražava duša, a duša je ono čime telo živi. Ako želimo da naše odvajanje od sveta bude uspešno onda ono mora biti i na duševnom i na telesnom planu. Život tela je u zajedničkom radu različitih organa, od kojih svaki ponaosob vrši svoju pojedinačnu funkciju, koja je neophodna za ukupni život tela. Postoje tri osnovna sistema: sistem za varenje, mišićno-skeletni sistem i nervni sistem. Kada ovi sistemi funkcionišu pravilno i u međusobnoj vezi, telo je zdravo i život nije ugrožen, ali kada se taj poredak poremeti, telo se razboljeva i život biva ugrožen. Ovo pravilo važi i za dušu. 

Преузето из књиге "Деца апокалипсе", http://www.prijateljboziji.com/_deca-apokalipse/1134

Слика: http://www.dreamstime.com/stock-photo-cave-apocalypse-patmos-island-greece-were-saint-ioannis-evangelist-wrote-revelation-image41780309

Владика Николај - Зашто се пали кандило пред иконом

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
МИСИОНАРСКА ПИСМА

 18. Писмо

Господину П. Ј. који пита:
Зашто се пали кандило пред иконом

Прво зато што је вера наша светлост. Рекао је Христос: ]а сам светлост свету. Светлост кандила опомиње нас на светлост којом Христос обасјава душе наше.
Друго, да нас подсети на светлост карактера оног светитеља, пред којим палимо кандило. Јер су свеци назвати: синови светлости.
Треће, да нам служи као укор за тамна дела наша, и зле помисли и жеље, и да нас позове на пут јеванђелске светлости. Да би се потрудили тако са ревношћу око заповести Спаситељеве: тако да се свијетли ваше видјело пред људима, да виде ваша добра дјела.
Четврто, да то буде мала жртва наша Богу, који се сав жртвовао за нас. Један мајушни знак велике благодарности и светле љубави наше према Ономе, од кога у молитви просимо и живот и здравље и спасење и све оно што само безгранична небеска љубав може дати.
Пето, да то буде страшило злим силама, које нас нападају понекад и при молитви и одводе нам мисли на другу страну од Творца нашега. Јер зле силе воле таму и тржу се сваке светлости, нарочито од оне која је намењена Богу и Његовим угодницима.
Шесто, да нас подстакне на самопрегорење. Као што јелеј и фитиљ горе у кандилу, покорни вољи нашој, тако нека горе и душе наше пламеном љубави у свима страдањима, покорни вазда вољи Божијој.
Седмо, да нас научи, да као што кандило не може да се запали без наше руке тако ни срце наше, то унутрашње кандило наше, не може се запалити без светог огња Божије благодати, ма било испуњено свим врлинама. Јер све су врлине наше као гориво, а од Бога је огањ, који их зажиже.
Осмо, да нас опомене, да је Творац света пре свега створио светлост, па онда све остало по реду. И рече Бог: нека буде свјетлост. И би свјетлост. Тако мора и на почетку нашег духовног живота прво да се засија унутра у нама светлост Христове истине. Од те светлости Христове истине после ствара се и ниче и расте у нама свако добро.
Светлост Христова нека и Вас осветли.

Текст:  http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/MisionarskaPisma/Nikolaj08010018.htm
Фотографија:  http://kandilovere.blogspot.com/

Протојереј др Радомир Поповић - Духовни империјализам Ватикана

Поводом изјаве папског Већа за догму и веру да је Римокатоличка црква једина Христова Црква

Духовни империјализам Ватикана

Број 971, Рубрика Поводи

Папско веће за догму и веру /Конгрегација за наук вере/ је почетком јула месеца (10. јул) 2007. године дало изјаву да је Римокатоличка црква једина Христова црква. Изјава кардинала Вилијема Леваде, а по папином благослову, није за православни хришћански свет у суштини никаква новост. Она је много пута у историји била поновљена, чак и на грубљи начин (занимљиво је поводом ове изјаве реаговање Његове Светости румунског Патријарха Г. Теоктиста, који је са запрепашћењем примио ову „грубу изјаву“, јер „нас не признају као Цркву“), да не помињемо, сем грубих изјава, још грубље понашање, не само у поступцима инквизиције, већ и у поступцима опхођења према „православним шизматицима“, које треба, не бирајући средства, привести у „једино јединство“ суб Петро, ако мисле да се спасу. Оно што је кардинал В. Левада (иначе је бискуп у Америци, где је управо ових дана објављена вест да његова црква у Лос Анђелесу треба да на име одштете због педофилије исплати жртвама безмало седам стотина милиона американских долара) сада, то је био кардинал Јозеф Рацингер (садашњи папа) у доба папе Јована Павла Другог, дакле задужен за питања вере и учења. Учени кардинал Рацингер је и у време претходног папе доносио све одлуке, чак и у име папе Војтиле. Зато су га популарно у Ватикану звали „папин замрзивач“, јер су све одлуке папине претходно морале да прођу кроз његове руке (ни овде Немац није веровао Пољаку, као у познатом вицу на тај рачун). Што се тиче природе и појма Цркве Христове, најбоље одређење дао је Никејско-цариградски Символ вере (325. и 381. године), у коме се каже да хришћани верују „у једну, свету, саборну и апостолску Цркву“. Треба рећи и то да је западна црква нарушила Символ вере једним грубим, новоуведеним додатком и тако повредила суштинску догму и веру у хришћанског Бога као Свету Тројицу - Оца, Сина и Духа Светога. Да ли се, после овога, бивши део Цркве на Западу може назвати Црквом? Уместо овога, не само данас, већ скоро једну хиљаду година уназад, од Цркве Христове отпала Римска патријаршија, уместо исправки и покајања, иде даље, себе проглашава за једину цркву (по оној народној изреци да се свако обично хвали оним што нема), а свог челника за Христовог заменика (вицариус) на земљи, који је, сем тога још и непогрешив (почев од 1870. године - Први ватикански сабор). Овакво поступање и понашање бивших римских, а и садашњих епископа оставило је крупне трагове у хришћанској цивилизацији светских размера: у 16. веку од такве назовицркве одвојили су се протестанти који су били потпуно у праву када су протестовали против те и такве цркве и њеног челника (треба само видети Аугзбуршко исповедање вере из 1530. године, које јесте само природна реакција на ондашње катастрофално стање унутар западне цркве. Свакако, православни ни у ком случају не одобравају све поступке и понашања будућих протестаната у 16. веку који су, нажалост, отишли још даље од оних против којих су протестовали). Данас протестаната свих врста има у свету преко 250 милиона. Наравно, то Ватикан не забрињава, они вероватно имају нека преча посла. Уосталом, за њих је ситница и око 300 милиона православних у свету, који такође нису Црква, како то они мисле. Што се тиче православних, ова изјава из Ватикана је сасвим у реду. Таква је била реакција најмногољудније православне Цркве у свету, Руске патријаршије (митрополит смоленско-каљиниградски Кирило). Православни никада нису држали до изјава и мерила оних који су од Цркве отпали. То нам чак налажу многи канони васељенских и помесних сабора. (НЕ)ИСКРЕНОСТ Оно, међутим, што понекад православне забрињава, а добрим делом и заварава, јесте неискреност Римске отпале патријаршије и њихово укључивање у преговоре са Православном црквом око могућности евентуалног помирења или постизања јединства у вери, учењу и тако даље. Најбољи је искрени језик преговора. Оно што римокатолицима највише недостаје јесте управо то - искреност, те отуда и упорно и непоправљиво остајање у ономе у чему јесу, не само од 9. већ и 11. и потоњих векова до данас. Папско првенство и духовни империјализам су два највећа окова који терају Рим да храмље. Отац Јустин Поповић (+1978) је негде записао да су се у историји човечанства догодила три највећа пада од којих човечанство трпи: 1. јесте Адамов пад у Едемском врту на Истоку (у Рају), 2. јесте Јудино издајство Господа Христа, а 3. јесте папин пад. Да ли је отац Јустин погрешио, или можда претерао, како неки мисле? Наравно, када трезвеније размислимо, свакако, нажалост, он јесте у праву, када је у питању римокатолицизам и римоцентризам. Када са тих и таквих позиција са неким преговарате (да сте ви једина Црква), онда само можете очекивати начин или модел како ће вас обратити, превести под своју духовну власт и унапред постављене назоре, јер сте у преговорима било које врсте стављени у самом почетку у неравноправан положај. Ако искреније разговарате са било којим римокатоличким теологом, а много их је таквих, он ће вам искрено рећи да све догматске, литургијске, еклисиолошке и обредне разлике нису за њих ништа у односу на папски ауторитет (папско првенство) и римоцентризам који врхуни у Ватикану као световној држави која води глобалну светску политику (такозвана „црна интеранационала“ за разлику од доскора присутне „црвене интернационале“ - мисли се на комунизам као светски процес - или „жуте интернационале“, ако се већ изражавамо у бојама). Много је неуспелих преговора са римокатолицима у историји Цркве. То у историји показују јасно и неколики озбиљнији покушаји јединства цркава, у Лиону 1274. године, где практично преговора о вери и није било, него је јединство (унија) једноставно наметнута по пропозицијама које је папа наметнуо византијским преговорачима. Срећом, није то дуго трајало. Слично се десило у 15. веку (1439. године у Фиренци), где је такође, на овај или онај начин, унија православнима наметнута, мада је, додуше, и међу православнима било оних који су такво јединство прихватали. То су и данас добро познати унијати или гркокатолици, или верници источног-византијског обреда, како их смишљено у Ватикану називају. Појам прозелитизам или преверавање оних које Ватикан не признаје да су Црква, траје одувек, и то је, нажалост, начин на који римокатолици воде „преговоре“ са Православном црквом. Мешовита теолошка комисија је пре неколико година прекинула рад (у Балтимору у Америци 2000. године) зато што папа Јован Павле Други није испоштовао одлуку те мешовите комисије да унијаћење није метод и начин постизања црквеног јединства. Свакако, то није много ражалостило римокатолике, они и даље раде неки свој посао прозелитизма и обраћања већ крштених са свих православних географских и историјских подручја у римокатолицизам. Они се тога чак и не стиде, газећи при томе не само некаква хришћанска, већ и општа људска и цивилизацијска правила понашања. ИЗМЕЂУ ХЛЕБА И ОПСТАНКА Често су многи православци, за њих шизматици, били у прилици да бирају између хлеба и голог опстанка и римокатолицизма; већина је прихватала папску јурисдикцију. Треба се само подсетити Брест-литовске уније (1596), Ужгородске уније (1648), за Србе погубне Марчанске уније у 18. веку и Кукушке уније у 19. веку у Јужној Србији, или пре неколико година (2003) када је први пут на просторима Србије (Руски Крстур) папа Војтила поставио унијатског бискупа (извесни Ђуро Џуџар) у Војводини, да не помињемо агресивно и прозелитистичко понашање надбискупа Станислава (Хочевара) и папиног изасланика у Србији, Евгенија Збарбара. После изјаве Конгрегације на веру и догму, у Ватикану имају вешт обичај да се оглашавају са некаквим додатним појашњењима у којима доцирају шта су управо хтели да кажу. Тако је надбискуп Анђелко (Ангело) Амато, иначе секретар поменуте Конгрегације, држећи се основне премисе да је црква заиста једна, изјавио да је то, по њему, без сумње управо римокатоличка црква „којом управљају наследник Апостола Петра и бискупи сједињени с њим“. Овде је вешто избегао једнину, јер римокатоличком црквом управља папа. Надбискуп Анђелко Амато јасно и недвосмислено каже да се појам Христова Црква једино „налази у“, (субсистит) римокатоличкој цркви. Ово је веома скромно објашњење и веома лепо мишљење о себи самима. Исти надбискуп даље објашњава да је Други ватикански сабор (1962-1965) користио појам „црква“ и за Православне цркве, иако су оне одељене. Овај израз (сестринске цркве) Ватикан користи из разлога што Православне цркве чувају апостолско наслеђе (прејемство, сукцесију), свештенство и Евхаристију, али додаје он, оне ипак нису у јединству са папом. Недоследност надбискупа Анђелка није тако тешко доказати. Много пута у историји римокатолици нису признавали Св. Тајну свештенства у православној цркви. Један од најпознатијих папа, папа Инокентије 3, савременик и инспиратор Четвртог крсташког рата, када су његови крсташи разорили и опљачкали византијску престоницу, није признао легитимитет тадашњег цариградског патријарха Јована Десетог Каматироса (1198-1206), већ је поставио свог „патријарха“ на катедру Светог Јована Златоустог, венецијанца Томаса Морозинија, док је законити патријарх морао да побегне, спасавајући живот од разјарених крсташа, у Никеју. О другим Светим тајнама и да не говоримо. Слично су се тзв. франко-крсташи понашали и у Светој Земљи, и то више пута, где су, бранећи Света места од мухамеданаца, прогонили православне јерусалимске патријархе и епископе и постаљали латинске патријархе и епископе, што чине и данас. Овде су речи „искреност“, „поштење“, „добронамерност“, „уважавање других“, тако далеке и стране, и то онолико колико је исток удаљен од запада, а север од југа. Још у 19. веку двојица папа, Пије 9 (1846-1878) и Лав 13 (1878-1903) имали су отворене прозелитске намере према православним источним Црквама. Први је 1848. године издао Посланицу којом отворено позива православне да приђу у папско јединство. Православни су одговорили познатом Посланицом исте године у којој се између осталог каже да је папа „присвојио за себе као сопствену властитост православну Христову Цркву, због тога што он, као што се сам хвали, седи на епископској столици Светог Петра, хоће на тај начин да овом преваром више простих људи приволи отпадништву од Православља“ (Посланица, видети код. Р. Поповић, Извори за црквену историју, Београд 2006, стр. 432). То је онај папа који је прогласио две нове догме: догму о непорочном зачећу Дјеве Марије и догму о папиној непогрешивости (1854. и 1870. године). Овакав његов став и понашање утицало је да се од Ватикана одвоји Старокатоличка црква која и данас постоји. У Посланици папе Лава 13. из 1894. године отворено се у унију са Римом позивају словенске Цркве и народи. Цариградски патријарх Антим одговорио је са својим Синодом 1895. године једном Посланицом у којој на уобичајени начин, укратко излаже предањске православне ставове о Цркви и њеној вери. Он такође констатује да је овакво понашање папе у последње време упадљиво према православнима, јер је „папска црква однедавно напустила пут уверавања и преговарања, и на опште изненађење, несхватљиво отпочела саблажњавати свест простодушнијих православних хришћана својим посланицама и клирицима, који се јављају у облику Христових апостола, шаљући ове на Исток у оделу и капом на глави, као што је прописано и за православне свештенике, и употребљава много пута и друга различита средства ради постизања свога прозелитског циља. С тога по својој светој дужности издајемо ову патријаршијску и синодалну Окружницу ради очувања православне вере у побожности знајући, да је чување истинитих канона озбиљна дужност свакога, а много више оних који су се удостојили да управљају и да се старају о другима“ (Исто, стр. 465). Занимљиво је какве ће бити и какве јесу реакције протестантских цркава у свету на ову изјаву Конгрегације. Протестантске цркве су, у ствари, пород или духовни производ римокатолицизма настао у 16. веку. На крају, протестантски ставови нас не обавезују, али су свакако занимљиви. Оно што евентуално може да забрињава Цркву данас, и о чему морамо водити рачуна на васељенском и свеправославном плану, јесте да сви православни у свету, колико нас има, имамо исти и јединствен црквено-предањски став када су у питању све хришћанске деноминације у савременом свету. Све оне природно желе да буду Црква. Та жеља само говори о дубокој духовној жеђи и тежњи за изналажењем давно изгубљеног идентитета Цркве Христове овде и у вечности. НИЈЕ ЛАКО БИТИ ЦРКВА Није лако бити и остати Црква, бити и у Јордану, и на Тавору, а ако затреба и на Голготи са Христом. „Неће свако ко говори Господе, Господе ...“ бити спасен, и неће свако ко носи име хришћанин аутоматски бити спасен, чак и ако је православан. Трудити се да по вери, и животом и по делима будемо препознати, не само од људи, већ и од самога Христа као Његова верна деца и ученици. Господа Христа ништа и нико не може заменити, никакав „викаријус“, чак ни онај „непогрешиви“ у Риму. Није „намесништво“ (вицариус) и „непогрешивост“ (инфаллибилитас) само посебност римске цркве: сви смо ми помало склони и поводљиви за претераним духовним ауторитетом и овлашћењима. Власт и гордост су чудна понуда којој је веома тешко одолети. Последњих година у целом хришћанском свету све више се може чути занимљива идеја која би превазишла спорења по питању првенства, да прво место у хришћанској васељени припадне Мајци свих Цркава, Јерусалимској патријаршији. Тако би се спустила „горда римска обрва“ (израз св. Василија Великог за Рим још у 4. веку) и давно историјски превазиђени цезаропапистички назори Цариградске патријаршије као Новог Рима (да не помињемо Трећи Рим, односно Москву).                  Протојереј-ставрофор   др Радомир Поповић Текст и слика  http://pravoslavlje.spc.rs/broj/971/tekst/duhovni-imperijalizam-vatikana/

Примат Рима и апостол Павле

Примат Рима и апостол Павле

прота Василеос А. Георгопулос

Познато је да су чак и за живота светог апостола Павла, неке особе покушавале да баце сумњу на постојање, једнаку вредност, и пуноћу његовог апостолског достојанства. Постојање, пуноћа, и једнака вредност његовог апостолског ауторитета показује се  и брани светим Павлом  у најбољем смислу речи  у Другој посланици Коринћанима 10-12 и Галатима 1:11-2:21 [1].
У овим текстовима, он узбудљиво наводи и описује како он схвата своје апостолско достојанство и, у исто време, брани пуноћу и равноправност свог апостолског достојанства и ауторитета. Он наглашава, са потпуним спокојством савести: "А ја мислим   да нисам ни у чему мањи од превеликих апостола". [2]

Међутим, ова сумња у пуноћу и равноправност апостолског ауторитета светог апостола Павла и становиште  поновљено је на презрив начин, противно Светом Писму и историјској истини, од стране три папе. Једина намера  и побуда ових папа била је њихова жеља да се наметне, прокрустовским методама, непостојећи примат власти на коју су епископи Рима полагали право..


Најупадљивији пример за то је декрет папе Иноћентија X, “Sancti Officii,”, од 24. јануара 1647. [3] Овом уредбом, он анатемише и проглашава јеретиком сваког хришћанина, који  би поверовао у идеју, и ширио је, да је  апостол Павле поседовао лични апостолски положај и ауторитет. Декрет је такође предвидео да је сваки верник, под претњом постхумне казне, обавезан  да верује и исповеда да је, током свог живота, од тренутка свог обраћења Христу, апостол Павле био под монархистичком влашћу светог Петра - апсолутном влашћу коју су наследили епископи Рима.

Обзиром на то, Иноћентије X није био оригиналан  у таквим богохулним и без преседана идејама.Сличне идеје су раније изразили још двојица папа:

Јован XXII, у својој були “Licet iuxta doctrinam”, од 23. октобра 1327, [4] и Климент  VI, у својој посланици “Super quibusdam” римокатолицима Јерменима, од 29. септембра, 1351. [5]

Забрињавајућа чињеница је та, док  Павле карактерише своје клеветнике као "лажне апостоле, лукаве посланике"[6], да су неколико векова касније три римска понтифекса (првосвештеника), у име једног историјског, библијског, и теолошки непостојећег примата власти, више волели  да се сврстају не са светим апостолом, већ са истим овим  клеветницима.

Истина је, међутим, другачија. Изражава је свети Павле када каже: "Павле, апостол не од људи ни преко човека, него кроз Исуса Христа ...." [7] Из тог разлога, свети Јован Златоуст, његов највећи подражаватељ, поштовалац и преводилац током векова, узвикнуће задивљен: "Не знам шта да кажем, јер, шта год да кажем, то неће  моћи да искаже праву вредност Павла." [8] Барем као минималан знак извињења, данашњи епископ Рима треба да тражи опроштај за ставове својих претходника, као што је учинио у другим случајевима.

Најсигурнији сведок одбране великог апостола народа је његова свест да он [9] "није ни у чему мањи од превеликих апостола." Ово његово признање је исто тако свест Цркве у погледу његовог апостолског достојанства и ауторитета, који су били једнаки апостолима и потпуни, и који су му подарени од Господа.


Notes:

1 Horst Dietrich Preuss and Klaus Berger, Bibelkunde des Alten und Neuen Testaments, 4th ed. (Wiesbaden: 1991), Vol. II, pp. 387-389, 392-393.

2 II Corinthians 11:5

3 See Charles du Plessis d’Argentré, Collectio judiciorum de novis erroribus qui ab initio duodecimi sæculi post Incarnationem Verbi, usque ad annum 1713 in Ecclesia proscripti sunt et notati (Paris: 1775), Vol. III.2, p. 248.

4 du Plessis d’Argentré, Collectio judiciorum, Vol. I.1, p. 305, 365. Cf. Monumenta Germaniæ Historica, Fontes Juris Germanici, ed. R. Scholz (Hanover: 1932), pp. 327-329, 340-346, 528-565.

5 Cesare Baronius, Annales ecclesiastici denuo excusi et ad nostra usque tempora perducti, ed. Augustin Theiner (Paris: Barri-Ducis, 1864), Vol. XXV, pp. 502ff.

6 II Corinthians 11:13.

7 Galatians 1:1.

8 St. John Chrysostomos, “Homily XXV on Acts,” §1, Patrologia Græca, Vol. LX, col. 192.

9 See note 3.

Source: Ἐκκλησιαστικὴ Ἀλήθεια, No. 476 (October 16, 1999), p. 7; reprinted in Archimandrite Cyprian and Archimandrite Glykerios Agiokyprianitai, Ὁ Παποκεντρικὸς Οἰκουμενισμὸς—Ἀνησυχητικὲς Ἐξελίξεις (Papocentric Ecumenism: Disquieting Developments), Vol. VIII in Series B, Συμβολὴ στὴν Ἀντι-οικουμενιστικὴ Θεολογία (Athens: Hiera Synodos ton Enistamenon, 2002), pp. 125-127.

Текст и слика http://www.johnsanidopoulos.com/2010/08/primacy-of-rome-and-apostle-paul.html

О поштовању Мајке Божије

О поштовању Мајке Божије 

Имена – Богородица, Дјева:
„Ето девојка ће затруднети и родиће Сина, и наденуће Му име Емануило“ (Ис. 7:14).
„Ето, дјевојка ће зачети, и родиће сина, и надјенуће му име Емануил, што ће рећи: С нама Бог“ (Мт. 1:23).
„А Марија рече анђелу: Како ће то бити кад ја не знам за мужа? И одговарајући анђео рече јој: Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Вишњега осјениће те; зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божији “ (Лк. 1:34-35).
“И откуд мени ово да дође мати Господа мојега мени? “ (Лк. 1:43)
„ А кад дође пуноћа времена, посла Бог Сина својега, који се роди од жене, који би под законом “ (Гал. 4:4).
И након рођења Дјева:
„И рече ми Господ: Ова врата нека буду затворена и да се не отварају, и нико да не улази на њих, јер је Господ Бог Израиљев ушао на њих; зато нека буду затворена “ (Јез. 44:2).
„Није ли ово дрводјељин син? Не зове ли се мати његова Марија, и браћа његова Јаков и Јосија и Симон и Јуда? “ (Мт. 13:55)
Исус Христос је једини Син Мајке Божије. Христос је имао само браћу од тетке, Марије Клеопове:
„А стајаху код Исусова крста мати његова, и сестра матере његове Марија Клеопова, и Марија Магдалина” (Јн. 19:25).
Марија Клеопова је имала децу: Јакова, Јосију, Симона и Јуду. Њих су називали браћом Исуса Христа. Међутим, то су била браћа од тетке, а не рођена браћа.
„О ндје бијаху и гледаху издалека многе жене које су ишле за Исусом из Галилеје и служиле му. Међу којима бијаше Марија Магдалина и Марија, мати Јаковљева и Јосијина , и мати синова Зеведејевих “ (Мт. 27:55-56).
„А бијаху ту и жене гледајући издалека, међу којима бјеше и Марија Магдалина и Марија мати Јакова Малога и Јосије, и Саломија “ (Мк. 15:40).
„А то бијаху Магдалина Марија и Јована и Марија Јаковљева и остале с њима које казаше ово апостолима “ (Лк. 24:10).
Браћа од тетке у вези са Спаситељем себе називају „ слуга Бога и Господа Исуса Христа “ (Јак. 1:1; Јуд. 1:1). У вези једног са другим називају се браћом:
„Јуда, слуга Исуса Христа, а брат Јаковљев “ (Јуд. 1:1).
Царица:
„С десне ти стране стоји царица у офирском злату “ (Пс. 45:10).
Господ је поштовао Своју Мајку и повиновао Јој се:
„И сиђе с њима и дође у Назарет; и бјеше им послушан “ (Лк. 2:51).
Бринуо се о Њој до саме смрти:
„Исус видјевши матер и ученика кога љубљаше гдје стоји поред ње, рече матери својој: Жено, ето ти сина! Потом рече ученику: Ево ти мајке! И од онога часа узе је ученик к себи “ (Јн. 19:26-27).
Прослављање Мајке Божије:
„Ко је она што се види као зора, лепа као месец, чиста као сунце, страшна као војска са заставама“ (Песм. 6:9).
Сам Бог је послао Архангела Гаврила да у име небеске Цркве поздрави Мајку Божију и прослави Је:
„А у шести мјесец послан би од Бога анђео Гаврило ... Дјевојци ... И ушавши к њој анђео рече: Радуј се, благодатна! Господ је с тобом. благословена си ти међу женама! “ (Лк. 1:26,28).
Земна Црква прославља Мајку Божију:
„И повика узвишеним гласом и рече: Благословена си ти међу женама, и благословен је плод утробе твоје! И откуд мени ово да дође мати Господа мојега мени? “ (Лк. 1:42-43).
„ А док он то говораше, подиже глас једна жена из народа и рече му: Блажена утроба која те је носила, и дојке које си сисао! “ (Лк. 11:27).
Мајка Божија је блажена, тј. сачувала је све Христове речи:
„ А Марија чуваше све ријечи ове и слагаше их у срцу својему “ (Лк. 2:19).
„И мати његова чуваше све ријечи ове у срцу својему “ (Лк. 2:51).
Народи треба да славе Богородицу:
„Од сада ће ме звати блаженом сви нараштаји; Што ми учини величину Силни, и свето име његово“ (Лк. 1:48-49).
„Учинићу да се не заборавља име твоје од колена на колено; потом ће те славити народи ва век века “ (Пс. 45:17).
Народи ће се молити Мајци Божијој:
„Кћи Тирова доћи ће с даровима, најбогатији у народу тебе ће молити “ (Пс-. 45:12).
Протестанти говоре: „Православни се моле: „Пресвета Богородице, спаси нас!“ Христос је једини Спаситељ.“
Али зар апостол Павле то није схватао када је Тимотеју писао: „... чинећи ово, спасићеш и себе и оне који те слушају “ (1 Тим. 4:16). Или у посланици Римљанима о себи: „... и спасао неке од њих “ (Рим. 11:14). Коринћанима: „ Јер шта знаш, жено, можда ћеш спасти мужа? Или шта знаш, мужу, можда ћеш спасти жену? “ (1 Кор. 7:16).
Зашто протестанти не хвале Мајку Божију као Архангел Гаврил? Зар се сматрају вишим од анђела? Зашто не славе Богомајку како је Она Сама то предсказала? Богородици је учинио величину Силни – ко је дозволио протестантима да одузимају оно што Јој је даровао Сам Господ?

Преузето са сајта  http://www.domboziji.org/cirilica/05_Majka_Bozija.html

 Икона "Благоухани цвет" -  http://www.agape.rs/galerija/ikone/Ikone%20Presvete%20Bogorodice/B/Blagouhani%20Cvet/slides/Blagouhani%20Cvet%201.html