Лишени земаљског дома ради небеског дома

 Мисли над Јеванђељем по Луки 9:57-62

Праћење Господа Исуса Христа у хришћанском животу склопчано је с различитим одрицањима. У њима следимо Њега који  није имао где главу склонити. Био је у тежем положају од лисица и птица небеских. Бескућник за све људе! А након Њега мноштво хришћана  је добровољно себе лишавало  крова над главом. Лишени дома земаљског ради небеског дома. Они су били орачи који су  заорали плугом по својој души да би посејали речи Божије које су дале предивне плодове врлина у њима. Земљоделци својих душа нису се освртали за собом. Кренувши ,без великих обећања, за Господом у потрагу са Царством небеским нису одустајали да у своје подвигом омекшане душе свакодневно  сеју речи здраве науке, Јеванђеља. 

И као да нам сада и убудуће поручују:

-Не освртати се. Ићи за Исусом сваки дан колико да мука, страдања доноси. Најчаснији пут током кога Бог окрепљује водом Светог Духа, предјелом будуће вечне гозбе  Царства Божјег. Истрајне страдалнике вере,  неуморне земљоделце својих душа. -

Само је једно потребно

 Мисли над Јеванђељем по Луки које се чита на празник Ваведење Лк 10:38-42,11:27-28

Ваведење - улазак Мајке Божије као девојчице од 3 године у храм Божји у Јерусалиму. Разлог? Свети Јоаким  и Ана, њени остарели родитељи, посвећују је за служење Богу.  Девојчица Марија служи Богу и васпитава се у храму да би постала Мајка Божја, мајка Богочовека Исуса Христа. Мајка Сина Божјег који је постао човек.

А Исус, Господ наш кад је ушао у село Витанију  похваљује веру своје пријатељице Марије која је са великом пажњом слушала речи Његове. Под Маријом Црква подразумева и Дјеву Марију, Богородицу која је добри део изабрала, добрим путем је ходила. Добрим путем је ишла јер је тражила оно једно једино потребно -  вољу Божју у свом животу. Пронашавши је, није одступала од ње. И данас на њен празник и касније све  до другог доласка њеног Сина на земљу, она  упућује и упућиваће на речи Сина Божјег, Исуса Христа. У њима је воља Божја, у њима је спасење, у њима непогрешиви путоказ. 

 Пресвета Богородице, помози нам да то једно једино и  стварно потребно буде оно што тражимо сваког часа и тренутка нашег живота. Смилуј се, Пречиста,  и спаси!

Заједничко орање, сетва и жетва. Јецаји и сузе саме лију

 Мисли над Првом посланицом Тимотеју 1:18-20, 2:8-15

1. Хришћански "рат" за спасење душе је добар рат по апостолу Павлу. Води се вером и добром, неукаљаном савешћу.  Ако се они одбаце, крштење не помаже, доживљава се бродолом, пропаст вере. Њу су искусили Именеј и Александар које је дивни Павле искључио из хришћанске заједнице и тако их предао сатани. У Цркви, хришћанској заједници имамо одбрану од сатане, ван ње смо незаштићени од ђаволских напада.

2. Молитва права, јака је мољење без гнева и оклевања. Мирна, сабрана, постојана. Особина је светих мужева који су на челу хришћанских породица. Стабилност и слога у породици хришћанској зависи од те смирене, упорне и чисте молитве супруга жениног.

3. Украшавање жена је украшавање стидом, честитошћу, а не бисерима, златом, скупим хаљинама. Од тога  чиме се жена украшава зависи има ли и нема истинско поштовање Бога које иде са смирењем. Смирења нема у спољашњем бљештавилу  и светлуцању украса, већ само сујете, празнине живљења. Са унутарњим украшавањем  жена складно иде прихватање  чињенице да је муж глава брачне заједнице јер Адам би први саздан, а не Ева. Живот жене хришћанке састоји се из смиреног учења науке Господње, у покорности из љубави мужу, уз тежњу да се брачни живот обогати рађањем потомства  и чувањем брачне заједнице вером, љубављу, светим и честитим животом. 

Жена хришћанка је диван сапутник стаменог молитвеника мужа.  Потпора, ослонац, стуб. Муж темељ, глава. Обоје два вола у јарму хришћанског живљења. Ору своје душе да из њих  израсту плодови чистоте за њихове децу, сроднике, комшије. Плодови који се неће укварити,  сатрулити. 

Плодови који доносе миомирисне венце правде светим супружницима. Венац наслућен у брачним крунама понесеним на почетку заједничког орања, сетве и жетве.

Мисли над Јеванђељем по Луки 15: 1-10

1.Овај одломак из Јеванђеља по Луки даје одговор на питање: - Зашто Господ прима грешнике и једе са њима? У доба када је Господ ходио на земљи јести са неким значило је бити близак, имати заједницу са неким. И тако су учитељи старозаветног закона мислили да је Господ Христос сродан и близак грешном начину размишљања и живљења јавних грешника. Али, нису обратили пажњу на једну битну чињеницу: цариници и грешници су се приближили Господу да га чују, да нађу излаз из својих животних промашаја. Начинише корак ка Господу, а Господ направи много већи корак: пожеле да једе са њима. Седе да их  поучи, саслуша, излечи и да покаже да има заједницу са сваким зрном добра које се налази чак и у најгрешнијем човеку! Због тих  зрна добра седе са  грешницима, да их подсети на њих. Да грешници схвате да их имају и застиде се своје прљавштине. Да заплачу због пажње, смирења, неизмерне доброте и љубави Христове која каже:  - Ниси до краја пропао, ево нечег доброг у теби пусти га да израсте у теби!

2. Господ је пастир добри који је тражио изгубљену овцу - грешне душе људске. Својим умилним гласом призивао је и призива на покајање. Нашавши зачетке покајања у изгубљених оваца - цариника и грешника јеврејских, приближава им се  и својим неисказаним смирењем обедује са њима.  И све то да би покајање порасло до тачке кад се човек згади на себе и свој дотадашњи живот и пожели да следи чисти Христов живот. И тада нема повратка на старо. Руши се стари човек, помаља се нови човек, који се мукотрпно из дана у дан зида сузама, молитвом, страдањем за добро. Проналази се изгубљена овца, радују се анђели, радују се свети! 

Прима Господ грешнике  једе са њима. Прима их само ако у душама својим осећају: - Не седај поред мене, Господе, ничим не заслужујем ту пажњу, ја сам у гресима иструлели човечуљак! 

Једе и дели са њима храну, речи, погледе очију које свуда продиру. Од саосећајних очију које прозиру у сваки наш кутак, у сваку нашу душевну рану и над њима бдију,  јецаји и сузе саме лију!

Најмилија и најдража својина. Надамо се, надамо спасењу!

 Мисли над  Првом посланицом Тимотеју 1, 8-14

1. Праведник благодаћу и силом у потпуности испуњава закон Божји и зато он није за њега намењен.

Закон је опомена и изобличење грешницима да сиђу са пута неправде и безакоња. 

Постоје многе врсте грешника. И Свети Павле набраја најтеже врсте преступа и грехова. И међу њима лаж, нечистоту, кривоклетство и непокорност убраја у  најтеже грехе. А колико су они сада завладали  међу људима говори и то  да се сматра да су ови греси повремено, ако не и стално неопходни за односе међу људима. 

Постојање сваког од ових грехова међу људима руши здраву науку вере.  Са њиховим чињењем на делу иду и оправдања:  мора се то чинити да се не буде одбачен у друштву и да би се задржао некакав рејтинг, положај, статус. Каљугом греха брани се титула, блатом брани се место у друштву. Уместо да се они напусте за неко мање угледно занимање, нижи положај у друштву. Изабрати неугледност пре него ли бранити угледност бешчашћем. Снизити се пред људима да би те Бог узвисио!

2. Здрава наука вере чини од оштрог гонитеља и хулитеља на истину Божју, какав је Павле био, узвишеног проповедника и врхунског учитеља јеванђеља. Господ Исус Христос помиловао је Павла за његово искрено покајање и учинио га верним служитељем. Онај који је гонио оштро и бескомпромисно хришћане, покајањем постаје онај који рађа хришћане проповедањем јеванђеља. 

Незамисливи животни преокрет: од доносиоца смрти хришћанима до доносиоца вечног живота Јеврејима и многобожачким Јелинима оним што је сматрао за највећи бесмисао и поругу истине - хришћанским бисером вере. Бесцен бисер вере засја кроз Павла онима којима се згадише лажни сјајови тобожњих животних истина. И оставише све и раздадоше све да тај бисер задобију и учине га својом, најмилијом и најдражом својином.

Мисли над Јеванђељем  по Луки 14, 25-35

Има извесних одломака у Јеванђељу које као да човеку хришћанину постављају питање: -Да ли си ти овакав или не? Да ли си на путу препорода или стојиш, а затим  падаш,  незаустављиво падаш?

И Јеванђеље за данашњи дан  поставља  нам питање: - Јесмо ли истински  ученици Господњи?И лако у речима нашег Господа можемо да препознамо колико смо близу или далеко од учеништва Господњег. Истински ученик Христов "мрзи" своје ближње  када му они спречавају да буде ученик Христов, да Њега стави на прво место у свом животу. Он мрзи не њих лично, већ њихово непријатељство према вери. Жали их  због њихове помрачености и неразумевања. Моли се да се уразуме. "Мржња" према њима је  одбацивање свег оног што они саветују, а да је лажно, грешно и порочно. 

Да би крштени хришћанин животом својим показивао да је ученик Христов мора да постави чврсте темеље своје вере, свог учеништва, свог идења за Христом. Треба не само да буде свестан шта је то хришћанска вера и како се  она у свакодневном животу исповеда, већ и да сваки дан његовог живота буде храбро и неодступно  побеђивање свега злог око себе добрим делима, надахнутим силом, благодаћу  Божјом. Наша хришћанска вера није шала, није тренутно одушевљено прегалаштво, већ доживотно главно животно занимање. Ко је има и свакодневно је јача остаје со света која спречава пропадање. Пропадање људи, пустошење природе. Ушију увек отворених за благи, тихи глас Оног који јако жели да учи и да буду чувене Његове медоносне поуке. Да их чујемо, примимо, испунимо и надамо се, надамо спасењу!

Прави проповедник Христов. Верујемо Господе, помози нашем неверју!

 Размишљања над Посланицом Светог апостола Павла Галатима 1, 3-10

Господ Исус Христос је по вољи свог Оца, дао себе за наше грехове. Принео се као жртва да нас помири са Оцем, да нам да спасење.  То је наше Јеванђеље, то је наша хришћанска вера.

Вера у Свету Тројицу: Оца, Сина и Светога Духа, једнога Бога. Верујемо је и да је Син Божји постао човек, страдао, умро на крсту, васкрсао и вазнео се  на небо где седи с десне стране Оца. И који ће опет доћи да суди живима и мртвима и Његовом царству неће бити краја. Апостол Павле препушта суду Божјем (анатема да буде!) непоправљиве противнике истине, творце лажног јеванђеља  који не прихватају ова наша основна хришћанска начела вере. 

Не може се доћи до Бога Оца и до Царства Божијег без правилног схватања и разумевања Исуса Христа, Сина Божјег, Њега и Његовог спасоносног дела. Ко проповеда истинско Јеванђеље, угађа Богу, а не људима, угађа Његовој жељи и вољи да нас спасе. Не тражи пусту људску славу и не угађа људским слабостима, већ их разобличава Јеванђељем. Зато су и апостоли, Богом надахнути проповедници Јеванђеља, много пострадали од оних који нису хтели да се чује истина о њиховом поквареном и нечасном живљењу. Прави проповедници Јеванђеља су слуге  Христове. Од овог служења нема часнијег занимања за човека јер доноси као награду не само некакве привремене погодности и награде, већ живот  у срећи, испуњености који нема краја. Неописиву милину, неизрециву радост!

Мисли над Јеванђељем по Луки 9, 37- 43

Кад је Господ ходио по земљи, мноштво људи га је пратило. Али, мали број људи је тражио главно за човека: спасење душе, познање воље Божје са жељом да се по њој живи. Другим речима казано: праву веру. Најчешће су тражили   људи од Господа Исуса Христа  да им се да здравље телесно и исцељење од злих духова. Али, врло често са мало вере или чак и без ње.  Зато Господ укорава неверовање и поквареност оца  поседнутог дечака, народа који га је пратио, а можда и апостола који нису могли да истерају злодуха из дечака.

Кад нема јаке вере нема исцељења и оздрављења. Човек није у здравом стању пред Богом, он је покварен и  склон лицемерству, дволичности и лажној слици о себи. Не верује истински да му је Бог једини прави спаситељ, него се понешто нада у своје снаге или снаге других људи да га могу спасити. Али, овде видимо да и чак кад нема јаке вере, дешава се да Бог учини чудо. Довољно је попут оца дечака завапити из дна душе: "верујем, помози мом неверју" и дубоким смиреним вапајем призива  се помоћ Божја. И гле чуда! Изломљени, разбијени дечак устаје као да га демон није ломио и сламао  дуго година.  И све се враћа у нормални ток ствари. Дечак је опет очев син, а не играчка демона, а народ се диви чуду и сили Божјој. Само да потраје у њима и нама ово јако поуздање Бога, а не у нас саме, слабе, варљиве, вероломне... 

Бог који теши, утврђује и чува. Добри виноградар и неплодна смоква

Бог који теши, утврђује и чува

 Размишљање над Другом посланицом Солуњанима Светог апостола Павла 2:13-3:5

Дивни апостол Павле у свом обраћању хришћанима Солуњанима захваљује Богу што се они окренуше Богу поверовавши у благу вест (јеванђеље) хришћанске науке и то потврдише крстећи се у име Оца и Сина и Светога Духа. Апостол их подсећа и храбри да чврсто стоје у вери држећи предање - предане истине хришћанске вере,  предане било усмено, било писмено (посланицом Павловом).  Да би они остали јаки у вери и хришћанском животу, неопходна је помоћ одозго, утеха Христова. Утеха Његова је  окрепљење у страдањима које их сусрећу због исповедања хришћанске вере. Апостол истиче  да  Христос  утврђује у свакој речи и добром делу, као и да  чува верне од лукавог, дајући им љубав и трпљење у невољама. 

Оно што је Павле молио од Исуса Христа, Сина Божјег и нама је данас неопходно. Толико је замки лукавих злих духова које нас одвраћају од спасоносног предања наше вере. Толико је жалости и  болова овоземаљског живота у којима нас само Господ  Исус Христос може утешити. Толико је мржње коју само љубављу Христовом можемо победити. Најзад, толико се често колебамо у невољама да посустајемо у речима добрим и врлинским делима тако да без силне помоћи Христове не би опстали и остали хришћани.  

Веран је Господ, ма колико да смо ми  неверни. И кад имамо ту мисао у уму знамо да, ма колико често падали, можемо устати ако пружимо и прихватимо  Његову  увек отворену нежно пружену руку. 

Добри виноградар и неплодна смоква

 Размишљање над Јеванђељем по Луки  13, 1-9

Као што је Јевреје у доба Исуса Христа довела у недоумицу страшна казна римског намесника Понтија Пилата над Галилејцима побуњеницима против римске власти (помешао је крв њихову са крвљу животиња принетих као жртва Богу у јеврејском храму у Јерусалиму) и нас  данас збуњују страшне смрти непокајаних грешника. Збуне нас да помислимо, као и Јевреји којима се Господ обраћа, да смо ми много праведнији од њих и да нас тако нешто никада неће задесити.

Речи Господње из Јеванђеља по Луки нас разуверавају у нашој заблуди. Не треба тако да размишљамо, већ да сматрамо да смо и ми заслужили некакву страшну казну попут осамнаест људи у Силоаму на које је пала кула! Зашто нас још није задесила добијамо одговор у причи Господњој  о неплодној смокви. Ми смо неплодне смокве  у винограду Божјем. Домаћин је Бог Отац, Отац Сина Божјег, Исуса Христа. Виноградар је Исус Христос.

Наш Предивни веома стрпљиви Господ не оклева да смокву често обилази и тражи рода (добра дела на њој). А кад не види на њој рода, окопава је - чисти је од зла и ђубри - храни својим Светим тајнама. И све то да би наше душе заблистале добрим делима и врлинама.

Уколико  не будемо достојни ове земље на којој живимо, бићемо ишчупани из ње. Неплодно дрво које не даје плода и поред много труда Доброг виноградара, не заслужује да живи, сече се.

То је неизбежна казна  да опомене оне који мисле да се истрајавање у греху и неплодности исплати!

Мисли над Другом посланицом Солуњанима апостола Павла 2, 1-12 и Јеванђељем по Луки 12, 48- 59

 Посланица

Дан Господњи,  Дан другог доласка  Исуса Христа и Дан страшног суда  још није дошао. Није се догодио јер није дошао човек пропасти - Антихрист који је у свему злом и поквареном од сатане научен. Ми хришћани  спречавамо долазак Антихриста сваким добрим делом, сваком врлином, сваким искреним молитвеним уздахом. Јер у последња времена уочи  другог доласка Христа  "...умножиће се безакоње, охладнеће љубав многих" (Јеванђеље по Матеју 24,12). Тако чинећи добро бићемо на путу Божјем који ће нас штитити да не паднемо  и не заведемо се различитим обманама сатане и његових слугу.

Јеванђеље

1. Свети јеванђелиста  и апостол Лука као писац једног од четири Јеванђеља верно преноси речи Господа Исуса Христа. Те речи  су савремене и данас нама православним хришћанима. Оне уче о одговорности. Коме је поверено  каква служба, какав задатак у Цркви, са њом је дата одговорност. Одговорност је у томе  да ће се тражити од њега да повери рачун Господу како је и колико ревносно службу вршио. Да ли је служба вршено хвалисаво, гордо, користољубиво, немарно;  или вредно, смирено и  без нечасних добитака. За узор правилног служења у Цркви и свакодневном животу хришћана, даје се пример Господа  који нестрпљиво жели да се огањ вере што више запали у људима и да  страда крсним страдањем ради спасења свих људи.

2. Постоји истински  мир, постоји и  лажни мир. Истински мир се добија и када се изгуби спољашњи мир: када човека због његове вере окруже псовка, вика, галама, физички насртаји оних којима смета истина која не трпи лаж, поквареност, лицемерје.

Лажни мир је трули компромис у коме упркос грижи савести која делује у нама прећуткујемо или лажима скривамо истину да не би угрозили свој посао, славу међу људима или физичку егзистенцију. Господ не жели лажни мир, он доноси раздељење, поделу међу људима на оне који верују његовом Јеванђељу и испуњавају га и на оне који га због терета грехова својих одбацују.

Неверујући у Јеванђеље остају са неким својим  метеоролошким знањима о времену која нису спасоносна за човекову душу. Немају знање о духу времена које доноси истинско знање:  знање Христове науке - Јеванђеља. Јеванђеље доноси сазнање да је Бог милостив, али и да је  праведни Судија. Ко жели да избегне казну од њега, треба праведно да суди и праведно да живи следећи Христа и Његову науку коју неповређеном чува Света православна Црква.

Српска православна омладина пише Харалампију (коме је већ писао Доситеј Обрадовић), одломак

ЂУРЂЕВДАНСКО ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

Христос воскресе, драги Харалампије!

Немој се чудити што ти Срби после 220 година поново пишу. Можда си мислио да смо те у краткој памети заборавили, али, не бој се, нисмо, ни тебе као ни Димитрија, у калуђерству нареченога Доситеја, који ти прво писмо писаше.

Ево, у овом Светом Манастиру прославља српска омладина Васкрс Христов, сада и свакога дана, овде и на свакоме месту:

Васкршњи пост смо постили,
Пред иконом Христовом се молили,
Постом и молитвом смирење тражили,
Душу своју и тело чистили,
Да нам ум буде чист а око бистро,
Да бисмо видели боље,
Да бисмо чули боље,
Да бисмо разумели боље
Васкрс Христов, победу над смрћу!!!
Ако хришћанство на догађај сведеш
Онда је догађај – Васкрсење Христово!
Ако хришћанство у времену почетак има
Онда је почетак – Васкрсење Христово!
У нашим животима три етапе стоје:
Прва је етапа – рођење у Христу,
Друга је етапа – преображај Христом,
Трећа је и главна – Васкрснути с Христом!!!

       Ох, драги Харалампије, колико греше они који не посте а пост нападају, колико греше они који посте а једва чекају да му краја виде не би ли се најели меса и препили вина. Колико је грешио несрећни Димитрије који није схватио да пост не убија и не умртвљује него васкрсава и оживљава човекову душу и тело; колико је грешио несрећни Димитрије који није схватио да пост претвара и преображава људско тело у свете мошти, док преједање, препијање и клањање стомаку га претвара у смрдљиву гомилу трулога меса.

Чудиш се, љубезни мој пријатељу, речима које ти упућујем?! Мним да си очекивао, након првог писма које ти Димитрије написа, другачије мисли од српске омладине у 21. веку?

Одмах ћемо ти рећи: ми не желимо да будемо духовна чеда Димитријева. Другог учитеља Срби данас ишту. Доста нам је Димитријеве школе.

Видим, драги мој, ништа ти није јасно, до малопре си мислио да је Србе извела на прави пут мудрост просвећене Западне Европе, а, гле чуда, управо Димитрија који ту просвећеност у Србију донесе, данас одбацује српска омладина са речима: „Доста нам је Димитријеве школе.“

Сигурно се питаш, каквог Срби онда просветитеља траже ако Димитрија неће и шта се то догодило са српским народом у последњих 200 година кад му тако данас омладина збори?!

Једна забуна међу нама влада: српски народ просветитељима зове два Србина: Светога Саву и Доситеја Обрадовића, а истина је да је само један просветитељ српски, просветитељ прави, просветитељ светлости и словесности – Свети Сава.

Свети Сава је највећи српски просветитељ јер је највећи српски светитељ. Просвета је само пројекција светости, зрачење светлости; светитељ светли и тиме просветљује, просвећује. Без светитеља нема просветитеља; без светости нема просвете.

Два велика симбола српске духовне културе су Растково бекство у манастир и бекство Доситејево из манастира. Растко одлази у манастир и примивши на себе крст постао је Сава; Доситеј се са бекством из манастира одрекао науке Христове и вратио се у Димитрија. Свети Сава је пошао за светлошћу озго, Димитрије је прошао мимо ње и пошао за жишком гордог људског ума. Свети Сава је зачетник хришћанске, заветне културе Срба, културе која српски народ приводи Богу, а Димитрије је зачетник ванзаветне културе у Срба којој је зрцало била безбожна просветитељска школа Западне Европе. Слагао бих те када бих ти рекао да за раскалуђером Димитријем нико није кренуо; многи су Срби за њим пошли, многи су Срби тражили сунце тамо где оно залази, многи су се Срби у таму загледали, словесност своју изгубили и – нестали. Иако је пред крај свог живота посумњао у своју веру у здрав разум и у некакво „свободно мишљеније“, његови ђаци су наставили још кочоперније да нападају Цркву да ли (не)свесно покушавајући да одвоје Србе од Завета. Треба рећи: његови дијаци су веће зла нанели српском народу него ли сам Димитрије. Исто су урадили и вуковци, и марковићевци, и скерлићевци, и комунистички идеолози, и, на крају, и новодобци.

Драги мој, немој помислити да православна српска омладина само критикује и одбацује, а ништа не узима за узор и пример. То је велика лаж, љубезни мој пријатељу, а они који буду тако причали, а таквих ће, на жалост, бити, биће препознати као лажови и ситни еврослинавци. Српска православна омладина се залаже за објективно проучавање свих српских културолошких посленика са жељом да сазна шта су они урадили добро, а шта лоше. Оно што је добро ми узимамо, а оно што је лоше, што не припада српском светосавском бићу, ми одбацујемо.

Насупрот овој ванзаветној културној историји Срби, српска омладина се враћа на културне изворе Српског Завета на којима као претече види Свету солунску браћу, као утемељитеља Светога Саву, а затим, преко Светог кнеза Лазара, Стефана Високог, Његоша и Лукијана Мушицког, долази до Светог Владике Николаја Жичког и Светог Јустина Ћелијског; сви остали светитељи – просветитељи и јунаци из наше прошлости ту су да нас надахну и подстакну у служењу Богу и своме роду.

Вера у Бога је основа свег нашег прегнућа, а Српски Завет начин на који деламо кроз ту веру.

Наш циљ је Висока Србија, која ће својом духовном висином бити кадра да уједини све Србе, ма где се налазили; у борби за тај циљ нама су дозвољена само Богом благословена средства љубави, правде и чистоте.

Не мрзимо друге народе, него волимо свој; не мрзимо друге вере, него волимо своју; не презиремо туђе, него негујемо своје. Све што је племенито код других, својина је нас хришћана – говорио је Свети Јустин Философ још у 2. веку.

Не очекујемо земаљску славу и похвалу. Не уздамо се у своје мисли и мишице, него у Бога Живога и Истинитога, Бога Правде Коме пева наша химна...

Српска православна омладина

Са Српског омладинског сабора
О Ђурђевдану лета Господњег 2003.

Цео текст: http://snp-miletic.narod.ru/izdrugeruke/dveri_haralampiju.html

Слика:http://image.slidesharecdn.com/dositejobradovic-andjelijastoilkovic-kristinamitic-120315171300-phpapp02/95/dositej-obradovi-anelija-stoilkovi-kristina-miti-17-728.jpg?cb=1331833664

Ми смо дом најдражег Госта, Домаћина света

                                        
                                          Господ Исус Христос у дому Марте и Марије

Ми смо дом најдражег Госта, Домаћина света

"И удостоји нас, Владико, да смело и неосуђено смемо призивати Тебе небескога Оца и говорити"

Ово је возглас (гласно изговорена молитва) свештеника са Свете литургије,  мало пре причешћа свештеника и народа. У њему свештеник заједно са верним народом моли да без осуде изговоримо молитву "Оче наш" у којој између осталог тражимо и : "да дође Царство твоје". Шта нам ово говори? Молимо, просимо смелост, одважност да се обратимо Богу Оцу да нам да Царство своје овде и сада (додуше не у потпуности)! Царство Очево је присутно у запањујућој ЉУБАВИ СИНА ОЧЕВОГ КОЈИ НЕ ПРЕЗИРЕ  НАШ ДАРИВАНИ ХЛЕБ И ВИНО, ВЕЋ ГА ЧИНИ СВОЈОМ ТЕЛОМ И КРВЉУ. Син зна за слабост нашег бића и зато нам се даје онако како га можемо примити. На наш дар, Његово непроцењиво, неизрециво уздарје. И зато молимо да ово БЛАГО НАД БЛАГИМА примимо без осуде, тојест да вером увидимо да је то пред нама ХРАНА ВЕЧНОГ ЖИВОТА, ПЛОД ЖРТВЕ И СТРАДАЊА БОГОЧОВЕКА, а не обично јело и пиће које из навике и обичаја "ваља" примити. И шта да радимо после? Једино да останемо затечени како се Он, Син Божији усељава у нас и ми постајемо дом Његов, и питамо: чиме смо то заслужили то БЕСПЛАТНО БЛАГО ДАТО (БЛАГОДАТ), КАКО ОБЈАСНИТИ ЊЕГОВО НЕОПИСИВО ДАВАЊЕ НАМА?

"Покажи ме Твојим стаништем јединога Духа, а никада стаништем греха, да, уласком причешћа, од мене као од огња бежи сваки злотвор, свака страст као од дома твог" - молитва после Светог причешћа

И тако ојачани, оснажени, поставши станишта Духа Светог, молимо Сина да нас ЊЕГОВЕ СИЛЕ, ЕНЕРГИЈЕ  ШТИТЕ И БРАНЕ ОД СВАКОГ ГРЕХА И ЗЛОТВОРА.  Јер ми смо боравиште Његово. Он  је у нама и ми у њему. Колико је то велика тајна! Повезани и блиски, иако различити!  Сећајући се тога, ходимо из часа у час, молећи да та веза остане и опстане, да нашом непажњом - грехом не удаљи се Дух Свети и ми постанемо празни, јадни и упрљани. А били смо дом Творца света, који жели да у сваком човеку буде  најдражи Гост, он који је Домаћин света.

Фотографија:  http://pravznak.msk.ru/uploads_user/3000/2500/65818.jpg

Они који се плаше нормалног човека

Народ Гадаре уплаши се нормалног човека


И дођоше Исусу и видјеше бјесомучнога у коме је био легион гдје сједи обучен и присебан и уплашише се. Јеванђеље по Марку, 5,5

 Овај одломак из Јеванђеља по Марку говори да је за човека најбитније бити присебан = при себи, а то је онда када смо уз скуте Господа. До доласка Господа у Гадару, тај човек са нечистим дусима, био је ван себе, ломећи окове, вичући и бијући себе камењем,  боравећи  у гробовима. Видимо да тамо где борави зли демон, ту је и бес, немоћ и бесмислено кажњавање тела. Као стих из песме групе "Бјесови" :
"И чујем смех
Који у урлик
Који у јецај преварених
Постаје".
А када Господ истера демоне из човека, ситуација се нагло мења. Наги несрећник, огољен од врлине и одела, сада је обучен, споља и изнутра; вансебни је при себи и као дете у крилу мајке, тражи заштите и љубави од свог исцелитеља. А народ из Гадаре,сународници бесомучника, уплашише се када га видеше обученог. Дотада привидно  нормални и при себи, показују се горим од онога који их је много времена мучио и плашио. Уплашили су се јер су остали без онога на кога су могли да упере прстом и захвале Богу што нису као голи немоћник, величајући  своју присебност и врлину јер не туку себе камењем, нити урлају, нити су голи.Оздрављењем ђаволима мученог, оголило се њихово  споља пристојно и морално понашање откривајући безосећајна срца, душе збуњене здрављем дотада болесног човека и чудотворном силом Незнанца. Далеко од радости и љубави због великог исцељења свог ближњег, моле једину праву Радост и Љубав да иде од њих. И Она оде, остављајући их забезекнуте јер губе  своју  главну тему оговарања, а са њом и хвалисање својим вајним "поштењем  и нормалношћу".

Слика: http://www.molodost.in.ua/media/uploads/gadarinskij2.jpg

Апостоли на смрт осуђени, Доријан Греј и слика која стари

Апостоли на смрт осуђени, Доријан Греј и слика која стари

Апостоли на смрт осуђени

"Јер мислим да Бог нас апостоле показа као последње, као  на  смрт осуђене. " (1 Коринћанима  4,9). А шта ради на смрт осуђени? Моли за укидање казне, за живот. Ако велики апостоли, моле за милост као они на смрт осуђени, зашто ми, колико мањи од њих,  не завапимо, бар једном дневно:

"Господе, послушај вапај мој,

дај ми још један трен,

да збришем прљавштину са лика

који си ти створио!"

Доријан Греј и слика која стари

Доријан Греј, јунак из романа Оскара Вајлда "Слика Доријана Греја", чини грехе, а његова младост остаје. Заузврат, његов портрет стари, са новим грехом, злочином. 

Шта је тај портрет, тај кварећи обојени лик? Он је лик, слика његове савести. А тај лик, који треба да га саветује, пропада. Његов спољњи лик, људима видљив, и даље је привлачан, наочит.  Али, како роман каже, слика, тојест греси, прогоне Доријана. Он одлучује, на погрешан  начин, да се промени,  уништавањем слике да угуши глас савести. И ту видимо други приступ гресима, тако далек апостолима. Очајање због грехова води самоубиству (Греј), док апостолска свест о својој грешности води покајању, вапају осуђеног на смрт.

И тако схватамо да  човек често игра  игру у којој  свој спољашњи лик чини допадљивим, невиним, чистим, док се његов унутарњи лик квари и пече, гризе (грижа савести). Шта је решење? Како од две слике створити једну? 

Треба да  се утекне лажној инстант слици о себи и да се призна пред  људима, нашим сапатницима, своја грешност и несавршеност, уз захвалност Богу на таленте које нам је подарио. На тај начин да победимо очајање због грехова и гордост због дарова који су нам позајмљени на чување и усавршавање.

Слика:  http://fc05.deviantart.net/fs70/i/2014/056/0/b/the_picture_of_dorian_gray_by_iayetta83-d77xk7i.jpg

О роману: http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A1%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%B0_%D0%94%D0%BE%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%BD%D0%B0_%D0%93%D1%80%D0%B5%D1%98%D0%B0

Дечијим поверењем у Царство небеско

                                                              Будите као деца

Дечијим поверењем у Царство небеско

Господ наш рече у Јеванђељу по Матеју (18,3) : "Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као дјеца, нећете ући у Царство небеско." Ове речи Господње могу се видети у срцима, на лицима људи који на литургији приступају Светом причешћу са страхом  и љубављу. Они му приступају са дечијим поверењем, не са сумњичавошћу неких "одраслих" који не могу да поиме да је пред њима тело и крв Христова у виду хлеба и вина! Чула им кажу једно, а срце хладно и без вере не види испод чулног и спољашњег.

А деца и они одрасли кротког и благог срца, који не "калкулишу " са причешћем, узимајући га неколико пута годишње јер се "ваља", а и кад се причестиш можеш да се похвалиш својом "побожношћу", знају са дрхтањем и трепетом, са свешћу о својој недостојности, да је тамо где је причешће, ту је Господ Исус Христос, ту је Царство Божије! Они се пре причешћа, на литургији сећају речи Господа који рече на Тајној вечери:

-И кад јеђаху, узе Исус хљеб и благословивши преломи га, и даваше ученицима, и рече:

Узмите, једите; ово је тијело моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им говорећи: Пијте из ње сви јер ово је крв моја Новога завјета која се пролијева за многе ради отпуштења гријехова. ( Јеванђеље по Матеју 26, 26-28). -

Знају да је услов за причешће које чисти и просвећује, а не спаљује као Божији огањ правде, мир са свим људима око себе и пут жртве по узору на Господа Исуса Христа који даде ПРВО СВОЈЕ ВРЕМЕ, ЕНЕРГИЈУ, РЕЧИ, ЉУБАВ, А КАСНИЈЕ И СВОЈ ЖИВОТ за спасење ГРЕШНИКА. Да дајемо  себе без прорачуна и лукавства оних који уместо срца имају дигитрон у грудима, да имамо  срце топло и брижно и дух трезвен који се не заноси варљивим понудама нечастивог које хране човекову себичност и гордост.

Стекнимо дечије поверење и као мала деца са радошћу и страхопоштовањем приђимо оцу, свештенику који нам као брижни родитељ КАШИЧИЦОМ даје храну која ако се више дели, више је има. Храна неизмерног састрадавања, снисхођења. Загрљај крсни који жели да обујми цео свет. Децо духовна, дођите у загрљај Сина!

Слика:  https://pp.vk.me/c540100/c540102/v540102709/22d79/mAjbVkCnQnM.jpg