Благосиљаћу Господа у свако време 2

                                          
                                          Благосиљаћу  Господа у свако време

Tекст и видео: http://vimeo.com/71415798

33.(34.) псалам Давидов - Благосиљаћу Господа у свако време

                                         БЛАГОСИЉАЋУ Господа у свако време,(Алеф)
                                                  хвала је Његова свагда у устима мојим.

Псалам 33.
(Псалам) Давидов, када измени лице своје (као луд)
пред Авимелехом, и отпусти га овај, те отиде.
(МТ: Псалам 34)

1. БЛАГОСИЉАЋУ Господа у свако време,(Алеф).
   хвала је Његова свагда у устима мојим.
2. Господом ће се хвалити душа моја;(Бет).
   нека чују кротки и обрадују се.
3. Узвеличајте Господа са мном,(Гимел).
   и узвишујмо Име Његово заједно.
4. Тражих Господа, и услиша ме,(Далет).
   и од свих невоља мојих избави ме.
5. Приступите Њему и просветлите се,(Хе).
   и лица ваша неће се постидети.
6. Овај ништи завапи, и Господ га услиша,(Зајин).
   и од свих невоља његових спасе га.
7. Поставиће се оружан Анђео Господњи(Хет).
   око оних који Га се боје, и избавиће их.
8. Окусите и видите да је добар Господ.(Тет).
   Благо човеку који се нада у Њега.
9. Бојте се Господа сви свети Његови,(Јод).
   јер нема оскудице онима који Га се боје.
10. Богати осиромашише и огладнеше,(Каф).
    а они који траже Господа неће се лишити ниједнога добра.
    (Диапсалма).
11. Ходите чеда, послушајте мене,(Ламед).
    страху Господњем научићу вас.
12. Који је човек који жели живота,[1](Мем).
    који љуби да види дане добре?
13. Уздржи језик свој од зла,(Нун).
    и уста твоја да не говоре лаж.
14. Уклони се од зла, и чини добро;(Самек).
    тражи мира и иди за њим.
15. Очи су Господње на праведнима,(Пе).
    и уши Његове на молитву њихову.
16. Лице пак Господње је на чинитеље зла,(Ајин).
    да истреби са земље спомен њихов.
17. Завапише праведници, и Господ их услиша,(Саде).
    и од свих невоља њихових избави их.
18. Близу је Господ скрушених срцем,(Коф).
    и смирене духом спасиће.
19. Многе су невоље праведних,(Реш).
    и од свих њих избавиће их Господ.
20. Чува Господ све кости њихове,(Шин).
    ниједна од њих неће се сатрти.[2]
21. Смрт је грешника зла,(Тав).
    и који мрзе праведника превариће се.
22. Избавиће Господ душе слугу Својих,(Вав).
    и неће се преварити сви који се уздају у Њега.

1.  Псалтир је књига псалама - молитава одсвираних на инструменту "псалтериону" и најдрагоценија књига Старог Завета.Она је књига молитава за сваку прилику: у тренуцима жалости, стрепње, у стањима безизлаза, у тренуцима кајања или радости. Има 150 псалама, највећи број је саставио свети цар Давид, више од осамдесет (1040 - 970 пре Христа).

Слика: http://api.ning.com/files/vBUPyWx8zyTlPC8*AYPdf*UdQarr00*EvsSdlkBwo7qS9rqedIL0CaPQeXK*Pa8jKZVT94pGtjP9rc-9D3*0Ox4-BPtn*Vz-/Psalm34.jpg

Видео:  http://www.youtube.com/watch?v=lc9pllSPO_A
Текст псалма: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Svetopismo/Psaltir/Psaltir034.htm
Коришћена књига "Ја сам Пут, Истина и Живот", Књига о животу и учењу Цркве, Образ светачки, Београд, 2006.

Писмо Творцу

Писмо Творцу

И како написати писмо Теби

Како да ти се обратим

Којим речима

Премостити понор

Што дели мене

Од Тебе

Док се уставе небеске отварају

Као да лију сузе Твоје

Над гресима мојим

Ја се бојим

Икада хоћу ли прићи

Вратима Твојим

Да закуцам

А Ти отвориш

И примиш ме

Рањавог

Раба Твог

У радости

У светлости

Вечног загрљаја Твог

Слика  http://tenderherb.files.wordpress.com/2011/09/safeingodsarms1.jpg?w=640

Трунка на ветру

Трунка на ветру

Ја сам трунка на ветру

Ја сам прах

Ја сам пепео

А опет

Боли ме

Лутају

Сумњају

Не знају

Пут си Ти

Мимо Tебе

Дангубице

Странпутице

Вапију

Искају

Мутне воде

Пламичке сјаја

А Ти

Светло без краја

Боли ме

Наду немају

Жалосну песму певају

Ја трунка

Ја прах

Ja  пепео

Ја бол

Окрепи

Утеши

Упути

Мене

Њих

Господе

Спасе

Наш

Сведочење чуда мироточења моштију светог Димитрија 1987. године у Солуну

                                         Гроб светог Димитрија

Сведочење чуда мироточења моштију светог Димитрија 1987. године

Био је 26. октобар 1987. Прошло је  10 сати увече. Град је прослављао  успомену на свог свеца, светог Димитрија, као и ослобођење од скоро пет стотина дуге (1430-1912) турске власти. Црква светог Димитрија отворених врата дочекивала је своје ноћне поклонике, који су клечали пред сребрним ковчегом са моштима Мироточивог. У том часу није могло бити више од тридесет до четрдесет људи у цркви. Група од десетак жена испред светиње певала је  молебан* светитељу. Једини присутни свештенослужитељ био је млади и тек рукоположени  ђакон цркве са својом женом ђаконицом. Тадашњи старешина цркве, а сада митрополит Верије, Наусе и Кампаније Пантелејмон, наредио је  да буду тамо и да га чекају.



Изненада, жене, које су певале молебан, почеше да вриште. Ђакон је отрчао до њих, а  жене су му, збуњене, показале ковчег. Био  је буквално натопљен некаквом масном течношћу попут мира* (кажемо миром јер је мирис био  неизрецив). Могло би се са сигурношћу рећи да је неко просуо на њега бар две "канте" ароматичних течности (ја користим реч "канте", то значи да је количина мира која је  клизила низ зидове сребрног ковчега до рељефног приказа светитеља била огромна).

Ђакон се на тренутак смео: Светац мироточи! Без икакве сумње да је реч о  чуду, и ван себе од радости, изненађења и узбуђења, потрча да донесе нешто вате  са намештаја храма. Вратио се трчећи и стао да брише ватом миро са спољних зидова светиње (ковчега) и дајући делове ове миомирисне вате верницима. И када би га обрисао,  миро не би стало, већ је и даље тајанствено текло, без икаквог видљивог извора. Један детаљ је оставио нарочити утисак: великим комадом вате обрисао је миро са  глатког дела ковчега. Памуком је обрисао миро, као када обришеш чашу са сувом крпом, чврсто прионувши уз њега и уклањајући влагу која се појавила  на њему. Жена пређе дланом своје руке преко дела ковчега који је управо избрисан. Ђакон, са дивљењем, спази њену руку влажну од масно жутог мира!

У међувремену, миомирис је преплавио цркву и прелио се кроз  отворена врата на Улицу светог Димитрија, привлачећи пролазнике који су нагрнули да виде шта се дешава и одакле је дошао овај  благи мирис. Сви су се упутили ка ковчегу са моштима светог Димитрија, које  нису биле положене у гроб (није још био изграђен), већ испред иконостаса.

                                                      Мученичка смрт светог Димитрија

Ту није крај пријатним изненађењима! Поклоници пронађоше да из  икона у цркви, где год да се налазе у њој, тече миро. Заиста, ђакон спази вернике како ваде папирне марамице и бришу стакло застакљених икона цркве, а саме папирне марамице пожуте од мира које је "истицало" са обе стране стакла, спољашње и унутрашње. Величанственост чуда није остављала ни најмањег простора за сумњу. Нисмо разумели чега смо били сведоци, било је то као нејасни сан, али ми смо га живели! Дотакле су га (миро) наше руке, видели смо га својим очима, мирисали смо нашим чулом мириса!
Убрзо,  образовао се  ред људи који су се са сузама у очима клањали  ковчегу светог Димитрија Мироточивог, схватајући  зашто је добио то име.

У међувремену је стигао у цркву свештеник старешина цркве и  остало свештенство. Откључали су ковчег и открили свете мошти солунског светитеља. Иако миомирисне, било је  то посебно благоуханије (миомирис) светих моштију. Миомирис мира је различит и особен.

Блажени митрополит Солунски Пантелејмон II Хрисофакис, приписао је чудо мироточења моштију светог Димитрија овој чињеници: Те исте  вечери, на гала свечаности на Универзитету поводом ослобођења Солуна, главни говорник игнорише у свом говору светитеља не позивајући се ниједном на њега.  

Свети Димитрије је објавио  својим мироточењем да он никада није напустио град Солун, тако да је и он сада ту. Из тог разлога он  га   је  и спасавао из ропства и од земљотреса, али негодује  када се Солуњани покажу незахвалним удаљујући се од Христа и Његових светитеља.

 
24 године су  прошле од тада. Био сам тада ђакон у цркви, а сада сам  свештеник у Солуну и  описујем догађаје онако како их се сећам. Доживети тај тренутак био је као доживети тајанствено. Не могу да опишем шта сам осећао! Радост, изненађење, узбуђење, полет ... Не могу тачно да објасним. Међутим, то су догађаји који учвршћују веру  која  нас испуњава радошћу, надом и осећањем присуства Христа и светитеља. Наша вера је "жива".

Молебан - православно црквено богослужење којим се обавља молитва захвалности или мољења Богу, Богородици или неком од светитеља
Миро - густа и масна течност која истиче из моштију светаца.

Свештеник Христос Котиос
Викар Свете Цркве Успења Пресвете Богородице
Саранта Еклесис, Солун

Извор : Превео Џон Санидопулос

Текст и слике: http://www.johnsanidopoulos.com/2011/10/myrrhgushing-miracle-of-st-demetrios-in.html

Жива тишина, човек који је срео Бога

Остадох сам у цркви.

За трен ме је обузела некаква нарочита, суптилна тишина. То јест, чуо сам са отвореног прозора певање птица, људске гласове и тандркање мотоцикла, али негде у даљини.Ти звуци су допирали из неког другог пространства, које као да није имало никакве везе са овим где сам се налазио.

Обрео сам  се у другој димензији. Управо у другој димензији! Осетио сам то свим својим бићем у тој звучној, прозрачној и живој тишини цркве.

Да, да! Одједном сам осетио да је тишина овде – жива! Баш као да је живо биће, добро, мудро и живо, са именом Тишина. И у тој тишини разливало се присуство живота, и не само живота, већ ЖИВОТА, неког другачијег. Правог. Изненада сам се сетио Вечног. Господе! Не губим ли разум?

Чини се да је Паскал у „Мислима“ или Ларошфуко у „Максимама“, рекао: „Jа осећам да Бог постоји. И не осећам да не постоји. Дакле, Он постоји.“

Потписао бих се испод тих речи. Осетио сам да Он постоји.

Осетио сам Њега лично!

Mој разум, све моје животно искуство, логика мог живота, све се противило том осећању које је дошло ниоткуда. Бог постоји! Нешто је у мени вриштало очајничким  продорним гласом: сместа изиђи одавде, враћај се у Москву, овде ћеш скренути памећу, ма, већ си скренуо!

Али тај осећај није пролазио. Он постоји!

Да, да! Он, Бог постоји! Истински, живи Бог!

Нисам видео где је, нисам Га чуо, али сам Га свим својим  бићем осећао, Њега, Бога, присуство. Он је био ту поред мене. Можда је стајао баш иза оног стуба? Или за оних изрезбарених врата?

И било ми је добро. Осећао сам се спокојно. Тако безбрижно, као никада пре у животу. И знао сам да сам добро због тога што је Он, Бог, овде, поред мене.

Стајао сам у предворју цркве и дубоко удисао тај непознати ваздух, прожет суптилним мирисом. Неизрецива лакоћа је благо облила моје биће, и чинило ми се, ако само коракнем, одвојићу се од пода и запливаћу испод тих древних, мирисних сводова.

Нека тиха радост, као у детињству на бакиним коленима, прожимала је моја срце и оно је узбуђено лупало – Господе! Господе!

Одломак из књиге протојереја Александра Торика  „Флавијан“
Слика http://www.biblioteka.lavra.ua/covers/51/08051.jpg

Тетраморф у хришћанској уметности

                                               Христос у божанској слави

Тетраморф у хришћанској уметности

Иако је већа вероватноћа да ће се појавити у западној уметности, било које искуство хришћанске иконографије ће нас у неком тренутку упознати  са ликом некаквих чудних, крилатих створења, са главама и одликама животиња. Обично у књигама Јеванђеља, мада понекад и у архитектури црквених здања, појава таквих фантастичних створења може изгледати збуњујуће онима који су нови у хришћанској вери. Ипак, ови створења са анђеоским крилима  - скупа названа Тетраморф - налазе се у Старом и Новом завету у Библији, и њихова символика објашњава њихово присуство на повезима књига јеванђеља.

Управо  је пророк Језекиљ, изгнан заједно са Израиљцима у 6. веку пре нове ере, онај који нам први пут открива изглед четири анђеоска бића. У виђењу, а она долазе из пламена, Језекиљ приповеда:
И лице бијаше у све четири лице човјечије  и лице лавово с десне стране, а с лијеве стране лице волујско и лице орлово у све четири стране.
(Језекиљ 1:10)
Ова слика опет се  види код светог апостола Јована у Откровењу Јовановом, где Тетраморф окружује  Христа на престолу:
И прво биће бјеше слично лаву, и друго биће слично телету, и треће биће имађаше лице као човјек, и четврто биће бјеше слично орлу у лету.
(Откривење 4:7)
:
Ова представа је приказана на слици на врху овог прилога, и она је најчешћи приказ четири створења у хришћанским уметничким делима.
Разлог зашто се Тетраморф појављује у књигама јеванђеља је тај што се 4 створења поистовећују са символима 4 јеванђелиста:

                                                  Келсово јеванђеље 

Матеј је представљен као крилати човек, јер његово Јеванђеље почиње са човечанским родословом  Исуса.

Марко је представљен као крилати лав, јер своје Јеванђеље почиње са Јованом Крститељем и његовим "гласом вапијућег у пустињи"; будући да је лав животиња пустиња Блиског Истока.
Лука је крилати во на Тетраморфу, јер му Јеванђеље почиње у храму са Захаријем - оцем Јована Крститеља, будући да је во жртвена животиња.
На крају, Јован је представљен као орао, јер Јованово Јеванђеље почиње са узвишеним прегледом оваплоћења: "У почетку беше реч ..."
Символизам који представља четири Јеванђелиста као четири крилата бића развио се током времена, тако је од средњег века било веома уобичајено пронаћи ове символе на Западу. Такође, било је  уобичајено да се виде јеванђелисти приказани као људи, али са "њиховим створењима"поред њих. Иако ова символика потиче из првог миленијума нове ере, и тако свакако припада предању Православне цркве, исто тако је тачно  да се ова  символика користи ређе на Истоку.
Такође је важно да се каже да  је ова символика веома ретка на православним иконама. Као што иконе нису само примери "хришћанске уметности", већ слике које су се целивале и које су поштоване, ову разлика треба истаћи. Иако је Тетраморф  леп начин да се украсе хришћански рукописи или здања цркава, наши православни преци нису налазили за сходно да ставе ова створења на  сликама које се целивају. Или, бар, да их не ставе на  иконе јеванђелиста које се целивају.

Текст и слике:  http://iconreader.wordpress.com/2010/09/17/the-tetramorph-in-christian-art/

Владика Николај - Зашто се пали кандило пред иконом

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
МИСИОНАРСКА ПИСМА

 18. Писмо

Господину П. Ј. који пита:
Зашто се пали кандило пред иконом

Прво зато што је вера наша светлост. Рекао је Христос: ]а сам светлост свету. Светлост кандила опомиње нас на светлост којом Христос обасјава душе наше.
Друго, да нас подсети на светлост карактера оног светитеља, пред којим палимо кандило. Јер су свеци назвати: синови светлости.
Треће, да нам служи као укор за тамна дела наша, и зле помисли и жеље, и да нас позове на пут јеванђелске светлости. Да би се потрудили тако са ревношћу око заповести Спаситељеве: тако да се свијетли ваше видјело пред људима, да виде ваша добра дјела.
Четврто, да то буде мала жртва наша Богу, који се сав жртвовао за нас. Један мајушни знак велике благодарности и светле љубави наше према Ономе, од кога у молитви просимо и живот и здравље и спасење и све оно што само безгранична небеска љубав може дати.
Пето, да то буде страшило злим силама, које нас нападају понекад и при молитви и одводе нам мисли на другу страну од Творца нашега. Јер зле силе воле таму и тржу се сваке светлости, нарочито од оне која је намењена Богу и Његовим угодницима.
Шесто, да нас подстакне на самопрегорење. Као што јелеј и фитиљ горе у кандилу, покорни вољи нашој, тако нека горе и душе наше пламеном љубави у свима страдањима, покорни вазда вољи Божијој.
Седмо, да нас научи, да као што кандило не може да се запали без наше руке тако ни срце наше, то унутрашње кандило наше, не може се запалити без светог огња Божије благодати, ма било испуњено свим врлинама. Јер све су врлине наше као гориво, а од Бога је огањ, који их зажиже.
Осмо, да нас опомене, да је Творац света пре свега створио светлост, па онда све остало по реду. И рече Бог: нека буде свјетлост. И би свјетлост. Тако мора и на почетку нашег духовног живота прво да се засија унутра у нама светлост Христове истине. Од те светлости Христове истине после ствара се и ниче и расте у нама свако добро.
Светлост Христова нека и Вас осветли.

Текст:  http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/MisionarskaPisma/Nikolaj08010018.htm
Фотографија:  http://kandilovere.blogspot.com/

Свети Лука Јеванђелиста као узор за наш живот

                                                      

Свети Лука Јеванђелиста као узор за наш живот

Протојереј о. Џорџ Папаварнавас

Јеванђелист Лука, "љубљени лекар", како га апостол Павле назива, је аутор Јеванђеља по Луки и Дела апостолских. Родом из Антиохије у Сирији, припадао је збору Седамдесет апостола Христових. Био је близак сарадник апостола Павла, и пратио га је на његовим путовањима у Троаду, Филипе, од Филипа до Јерусалима и из Кесарије у Рим. Исто тако је био са њим оба пута када  је Павле  био заточен. Заиста, током његовог другог заточеништва, апостол Павле пише у својој Другој посланици Тимотеју да "Лука је сам код мене".

Јеванђелист Лука је проповедао јеванђеље у Далмацији, Француској и Италији. Такође, у Беотији и у Ахаји, где је саставио, према речима светог Григорија Богослова, Јеванђеље по Луки. По предању, био је сликар и насликао је Богородицу. Доживео је мученичку смрт, као уосталом и сви апостоли. Само Јован Јеванђелиста "је скончао у миру", а то се догодило зато што је он искусио мучеништво "поред крста Исуса." Мошти светог Луке пренесене су у свети храм Светих Апостола у Константинопољу 357. по Христу.

Његов живот и време дају нам прилику да истакнемо следеће:

Прво, да неки служе моћну и славну особу  веома је  природно по логици света, и то правдају чињеницом да због претрпљених непријатности и уложеног труда награда их чека. Али да неко доживљава муке и неугодности служећи некога  који нема светску моћ и зато не очекује да пожање неку добит, и што је најважније остаје близак тој особи током суђења и искушења, то превазилази палу људску логику, али исто тако истиче величанственост несебичне љубави. Све што се не слаже са палом људском логиком није нужно ирационално, али такође може бити надрационално, као што је то уистину несебична љубав. Права љубав није само осећање, већ жртва и крст.

Друго, у 24. поглављу Јеванђеља по Луки, јеванђелист Лука наводи догађај сусрета који је имао са васкрслим Христом, три дана после Његовог погребења. Док је ишао  за Емаус са апостолом Клеопом и путем тужно разговарао са њим о свему што се догодило током претходна три дана, васкрсли Господ им је пришао и ишао поред њих. Догађаји који су уследили су добро познати, и то како им је Он (Господ) протумачио догађаје као што су његово страдање и васкрсење који су се догодили, по Писму, тиме побудивши да се разгоре срца у њима. Али они Га не препознају. То се десило касније приликом "ломљења хлеба". Тада је Он благословио хлеб, претворио га  у своје тело и понудио га њима да једу. У ствари, они су Га препознали, тачније Христос "им се учинио  познат", откривајући им се током Свете Литургије. Иако је у исти час  нестао, њихова срца су  горела у њима као и раније и били су пуни радости. Из тог разлога су одмах оставили свој пут ​​и вратили се у Јерусалим, да објаве радосни догађај Христовог васкрсења Његовој једанаесторици ученика.

Срца која пламте љубављу према Христу, имају могућност да га, под одговарајућим условима, упознају у божанственој Литургији, у "ломљењу хлеба". Ово није емоционално или психолошко познање, већ егзистенцијално и онтолошко. Свети Теофилакт, архиепископ Бугарске, каже да сви они који примају тело и крв Христову, наравно под одговарајућим условима, имају очи своје душе отворене и они Га препознају, јер тело Господње има велику силу и призива велику радост. "Онима који примају благословени хлеб, (духовне)очи се отварају да Га препознају. Тело Господа има неизмерну и неописиву моћ ... Двојица ученика су се обрадовали, тако да су устали и вратили се  у Јерусалим."

Видели смо горе, током сусрета Христа са своја два ученика док су они ишли "ка Емаусу", да је тумачење божанског Писма претходило Божанском причешћу. Иста ствар се понавља управо током сваке Свете Литургије. По читању и тумачењу апостолских и јеванђељских одломака следи освећење часних дарова и Божанско причешће. А читање претходи молитви, коју свештеник чита тихо, тражећи од Бога да засија божанску светлост у његовом срцу и да му отвори ум да може да разуме читање, тако да га може протумачити и пренети га људима на разумљиви и особени православни начин. Исто тако моли Бога да усади у његову душу божански страх, да буде кадар да погази телесне жеље и живи духовним животом, што је тешко и без милости божије је немогуће.

Да служи "ближњем", свакој особи без дискриминације, а посебно нишчим и презреним и "најмањим", без себичности, то је карактерна црта светих, који познају љубав, односно Тројединог Бога, опитно, али и свих оних који се у приближној мери труде да остваре своје лично освећење.

Source: Ekklesiastiki Paremvasi, "ΕΥΑΓΓΕΛΙΣΤΗΣ ΛΟΥΚΑΣ", October 2007. Translated by John Sanidopoulos.

Текст и фотографија -  http://www.johnsanidopoulos.com/2013/10/saint-luke-evangelist-as-model-for-our.html

Света Петка Српска (Трновска)

 

Света Петка Нова из Епивата

.
Светa Параскевa Новa је рођенa у побожноj породици, којa je  живеla у 11. веку у селу Епиват, између Силимврије  и Цариграда. Њен старији брат Јевтимије се замонашио, а касније је био посвећен за епископа Матидиje. Једног дана, док је присуствовала богослужењу са мајком у узрасту од десет година, речи Господње пробиле су јој срце као стрела, "Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе" (Мт. 16:24) . Од тада је почела да дели своју одећу за сиромашне, због чега је претрпела много жалости од њене породице.



Након смрти својих родитеља, Параскева је отишла у Цариград, град са много цркава, моштију и чудотворних икона. Тамо је срела неке ревносне подвижнике који су је увели у духовни живот. Она се  настанила у цркви Пресвете Богородице у Ираклији Понтијској где је провела пет година у сабраној молитви и посту пре него што је направила ходочашће у Свету земљу, где је дуго желела да се поклони оним местима у којима је живео наш Спаситељ и ходао. Није се вратила у Цариград, али чезнући да се повуче још даље од света и његових разонода, она је прешла реку Јордан (и настанила се) у пустињи. Ту је живела аскетским животом, док није напунила двадесет пет година. Анђео Господњи наредио јој да се врати у свој завичај, говорећи: "Остави пустињу и врати се у своју домовину, неопходно је да предаш своје тело земљи тамо, и твоју душу за стан Господу." Свете Петка је  послушала, и вратила се Епиват у селу Катикратија где је живела две године у непрестаном посту и молитви.


Света Петка оде ка Господу у доби од двадесет и седам година, а сахрањенa је у близини мора. Сахрањена је  по хришћанском обичају, али, пошто нико није знао ко је она и одакле је, у неозначеном гробу. Било је  угодно Богу, међутим, да открије славу своје светитељке. Годину дана након њеног упокојења, тело мртвог морнара избачено је на обалу. Оно је већ почело да се распада и да одаје  ужасан смрад испред свеца столпника у  близини, који га је открио и затражио од  сељака да га сахране. Они су  не знајући ископали гроб право над моштима свете Петке. Те ноћи, један од копача, побожан човек по имену Георгије, уснио је сан. Видео је краљицу како седи на престолу, окружену сјајним мноштвом војника. Један од њих је рекао: "Георгије, зашто презресте тело свете Петке и сахранисте смрдљиви леш поред ње? Пожурите и пренесите тело светитељке на достојно место, јер Бог жели да прослави своју слушкињу на земљи. " Онда је сама света Петка проговорила: " Георгије, одмах ископај моје мошти. Не могу више да поднесем смрад оног леша.." И рекла му је ко је она и да је родом из Епивата. Исте ноћи, побожна жена, Јевтимија, имала је  сличан сан.


Пошто су чули за те снове, следећег јутра сељаци су са  упаљеним свећама отишли на гробље, где су ископали и открили мошти Свете Петке, миомирисне и читаве. Мошти су пренете у храм апостола Петра и Павла (у Епивату), где су, молитвама свете подвижнице, многи људи били излечени од разних болести, а слепи су  прогледали. Она је остала тамо  око 175 година.

                                                         
                                                           Мошти свете  Параскеве


Мошти свете  Параскеве су премештене у Трново у Бугарској 1238. године и положене у Саборну цркву. Патријарх Јевтимије написао је  њено житије и установио  дан њеног  прослављања 14. октобра. Турци су заузели Бугарску 1391. , а њене мошти су предате Мирчи Старијем, влашком кнезу (Влашка,једна од области Румуније). 1393.  мошти је добила царица Милица, која их је пренела у Београд у цркву Ружицу. Када је Београд пао под Турке 1521., мошти су пренесене у Цариград и положене у патријаршијској катедрали.


1641. године, у време патријарха Цариграда Партенија Старог (1639-1644), и молдавског војводе Василија, Цариградска патријаршија се налазила у великој финансијској невољи. Патријарх се договорио са кнезом Василијем да му да мошти Свете Петке у замену за одређену суму новца. Он је спустио свете мошти преко утврђеног зида Фанара и оне су тајно пребачене у Јаши.

13. јуна 1641., њене непропадљиве мошти су пребачене у манастир Света Три Јерарха у Јаши у Румунији, где су се десила многа исцелења од њих. 26. децембра 1888. , након што су остале сачуване у пожару, мошти Свете Петке се поново селе. Овај пут су биле смештене у митрополијску катедралу у Јашију, где се налазе све до данашњих дана.

Вода са Извора свете Петке у Београду је излечила многе који су са вером тражили њену помоћ.
Јака суша је погодила 1946-47. Молдавију, уз беду коју је оставио рат. Митрополит Јустинијан Марина је одобрио прву литију са кивотом у којем су биле мошти Свете Петке, који (кивот) се чува у Јашију од тада. Мошти су имале свој пут кроз сушом напуштена села у Јашију, Васлуи, Роману, Бакауу, Путни, Њамцу, Баји и Ботосани окрузима. Прилози прикупљени овом приликом су дељени, одлуком митрополита Јустинијана, сирочадима, удовицама, инвалидима, школским кухињама, црквама у изградњи, и манастирима  како би се нахранили болесни, стари или немоћни монаси.

                                            Црква свете Петке



Похвална песма светој Петки

Владика Николај Велимировић
Чисто срце Господ жели,
Јеванђеље тако вели:
Чиста дева ти остаде,
Чисто срце Богу даде —
О предивна светитељко,
Наш узоре, света Петко!
Ум пречисти Господ тражи,
Без маштања и без лажи:
Ти му даде ум пречисти.
К'о анђелски — такав исти.
О предивна светитељко,
Чуј нам молбе, света Петко!
Душу чисту Господ иште
К'о небеско светилиште;
Такву душу ти одгаји,
Што на небу сад се сјаји,
О предивна светитељко,
Помози нам света Петко!
Помози нам молитвама
У животним невољама:
У облачној земној тузи
Засветли нам слично дузи —
О предивна чедна дево,
Света мајко Параскево?

Тропар, гл. 4.

Заволевши миран пустињски живот и пошавши добровољно за Христом, Твојим Жеником, узела си од своје младости Његов лаки јарам, наоружавши се знамењем Крста против духовних непријатеља. Испосничким подвизима, постом, молитвама и сузним капима, угасила си углевље страсти. Параскево, достојна похвале, која и сада са мудрим девојкама стојиш пред Христом у Небеском дворцу: Моли се за нас који поштујемо Твоју часну успомену.

Кондак, гл. 6.

Прославимо сви побожно најчаснију Параскеву, свету заштитницу у невољама, јер она оставивши пропадљиви живот, прими вечни непропадљиви. Због тога, по Божијој заповести, нађе славу благодат да чини чуда.

Фотографије и текст  http://www.johnsanidopoulos.com/2010/10/saint-paraskeva-petka-new-of-epivato.html
Коришћени и текстови са сајтова http://www.svetosavlje.org/biblioteka/avajustin/zitijasvetih/ZitijaSvetih1014.htm  http://www.crkvenikalendar.com/zitije.php?pok=0&id=KBJ