Свети апостол Петар о пролазности људској

Јер свако тијело је као трава, 
и свака слава човјечија као цвијет травни: осуши се трава, 
и цвијет њезин отпаде;
Али ријеч Господња остаје увијек.
Прва посланица светог апостола Петра 1,24-25
Фотографија је са сајта  http://fleuvedevie.f.l.pic.centerblog.net/o/53d62bd5.jpg

Свети Јован Златоусти о Цркви

Нема ничег силнијег од Цркве. Ко хоће да се са њом бори, неизбежно пропада. То је исто као да заратиш са небом.

Свети Јован Златоусти
Фотографија http://cs5483.vk.me/v5483283/480/lJCyrs1l2jg.jpg

Не бој се ја сам са тобом

Не бој се ја сам са тобом. Исаија 43,5.
Фотографија http://cs418623.vk.me/v418623290/877/3Q2457MLguI.jpg

Свети Јефрем Сирин - Молитва за непријатеље

Молитва једанаеста



Помилуј, Господе, оне који ме мрзе и завиде ми. Помилуј и оне који ме опадају и клевећу. Нека нико од њих, ни у овом веку, ни у будућем, не претрпи ни најмању штету ради мене нечистог, већ их просвети милосрђем Твојим, и покриј благошћу Својом, о, Свеблаги!

Са сајта  http://www.svetosavlje.org/biblioteka/MolitvenikJefremaSirina/razne1.htm#n11
Фотографија http://cs407726.vk.me/v407726164/5375/1QDgu6HPTkY.jpg

Ниспошљи благодат, да ме оживи, као што пролеће све оживљава дахом живота

Преподобни Јефрем Сирин
ПСАЛТИР

 
Псалам 16.

 

Ниспошљи благодат, да ме оживи,

као што пролеће све оживљава дахом живота   

(1, 120, 122, 123)

 
 
Благи Човекољупче! Ако се на траву, цвеће, на сваку биљку земаљску обилно излива благодат Твоја у своје време, утолико ћеш пре дати тражено слузи Твоме, који Те умољава.
Јер ево, ваздух се бистри, и птице разногласног поја опевају славу велике премудрости Твоје. Ево, сва се земља облачи у ризу цветних боја, без руку људских изаткану, весели се и празнује.
Окропи и срце моје росом благодати Твоје, благи Човекољупче! Као што ни засејана земља без падања потребне кише, не може дати ни отхранити плодове своје, тако ни срце моје без благодати Твоје, нема снаге да изнедри оно што Ти је угодно и принети плод правде.
Гле, киша храни растиње и дрвље се увенчава разнообразним цветовима. Роса благодати Твоје нека просвети ум и срце моје, и украси га цветовима умиљења, смирења, љубави и трпљења.
Нека изађе мољење моје преда Те, Господе! Даруј ми светога семена Твога, да бих Ти и ја могао принети прегршт добрих плодова и рећи: „Слава Ономе који нам је дао да имамо шта да Му принесемо - и да се поклонимо Оцу и Сину и Светоме Духу." 
Фотографија http://experimentaltheology.blogspot.com/2012/05/talking-like-rain.html

Изреке светог Симеона Дајбабског

---

Из ризнице старчевих поука


Чистоме срцу Бог се открива. Природа нам као жива књига казује о Богу.


Часовник показује минуте и сате, а природа Бога Створитеља.


Бог се огледа у природи као човјек у чистој води. А нечисто срце као мутна вода не даје да се види милост Божја.


Погледај литице, шуме, мраве и пчеле како се труде, годишња доба
како се смењују, како живот ври и тече, па ћеш упзнати Божју милост и
силу.

Апотека се ријетко затвара, а Божје милосрђе никада.


Бог укорава људе да их добру научи.


Бог чека грешника на покајање све до смрти.


Ковач може од гвожђа сковати срп или мач, а Творац васељене да уради што хоће.


Љекар болеснику прво језик прегледа, а Бог највише човеку намјеру цијени.


На сваком крају мора вода је слана, а на сваком мјесту свијета Божије очи гледају.

Преподобни Симеон Дајбабски
Са сајта  http://poezija.6forum.info/t1147-izreke-svetih-otaca
Фотографија http://wallfive.com/wp-content/uploads/2013/04/nature-pictures.jpg

Облак речи - силазак Светог духа на апостоле - Педесетница

Дела апостолска, глава 2

1. И кад се наврши педесет дана беху заједно сви апостоли једнодушно.

3 Мој. 23:15, 5 Мој. 16:9, Мат. 16:28, Лука 9:27, Дела 1:14

2. И уједанпут постаде хука с неба као дување силног ветра, и напуни сву кућу где сеђаху;

Језек. 3:12, Мар. 9:1, Јован 2:24, Дела 10:43, Јевр. 4:13, Откр. 2:23

3. И показаше им се раздељени језици као огњени; и седе по један на сваког од њих.

Лука 24:50, Дела 11:15

4. И напунише се сви Духа Светог, и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше те говораху.

Мар. 16:17, Лука 4:1, Јован 14:26, Дела 1:5, Дела 6:3, 1 Кор. 12:10

 Са сајта http://sveti-sava.org/tekstovi/BIBLIJA/44_DEL/44DEL002.HTM

Свети Ахилије 4

Фотографије цркве светог Ахилија у Лариси
и фотографије са прославе празника  светог Ахилија у Лариси  15.05.2010.

Сајт http://www.johnsanidopoulos.com/2010/05/st-achillios-of-larisa-of-first.html

Свети Ахилије 3

Повратак моштију Светог Ахилија у Ларису

Временом базилика светог Ахилија у Преспи се урушила, а откривена је скоро хиљаду година након што су мошти светог Ахилија пребачене из Ларисе (у Преспу), од стране  грчког професора са Универзитета у Солуну Николаоса Мицопулоса, 1965. године. Гроб светитеља је пронађен у ђаконикону светог олтара, који је место где су мошти обично смештене у цркви, и извршене су припреме  за њихов повратак у Ларису.


Треба напоменути да  Лариса никада није престала да се молитвено сећа свога заштитника светог Ахилија, да одаје  почаст његовом гробу и прославља празник у  митрополитској катедрали њему посвећеној. Током векова мештани ће се увек окретати ка њему у време нужде и несреће тражећи чудо, посебно 1813. и 1848., када је куга  однела много жртава. За време франачке окупације 1204. године,  Лариса је опустела,  а  катедрала је претворена у пљачкашко средиште.

Дана 12. јуна 1769. катедрала је  спаљена и уништена од стране Турака, који су присилили мештане Ларисе да путују до околних села ради  црквених служби током двадесет пет година зато што  Турци нису  дозволили њену обнову. Напорима митрополита Дионисија Калиархуа и великим прилозима мештана Ларисе (18.000 пиастера), који су издати на име султана Селима, 26. фебруара 1794. године дата је  дозвола  да се обнови црква. Било је потребно само 36 дана да се она обнови, док је преко 200 хришћана волонтирало на изградњи. Темељи су подигнути 5. марта,  а завршетак градње је био 6. априла, на  Велики петак. Следеће вечери митрополит Дионисиос је  служио пасхалну литургију међу многим народом. Капела припојена цркви посвећена светом Висариону изграђена је у ово  време.

Дана 12. јуна 1822. године,  Турци су претворили катедралу у  складиште оружја, присиљавајући хришћане да имају богослужења у  капели Светог Марина све  док црква није враћена својој намени у време митрополитa Мелетијa V. Такође, у исто време дан за трговање на пијаци у Лариси мења се у понедељак, уместо недеље,  и тако се обнавља  одлука трговаца  из 1730. године да држе недељу и велике празнике светим. Како је недеља постала празнични дан, то је било обавезно за  све, и они који су то прекршили били су приморани да плате глобу катедрали светог Ахилија у износу од 50 аслана. То је било због пређашњег искуства када је свети  Козма Етолски  био прогањан када би проповедао народу да се не цењка недељом. У априлу 1827. године,  Турци су поново претворили ову  цркву у складиште оружја, али су је хришћани ускоро, подмићивањем судија и паша,  сачували  као богомољу. Оно што видимо је да су људи веома поштовали светог Ахилија,  док његове мошти нису биле ту, старајући се о  својој цркви најбоље што су могли.

У вечерњим сатима 14. маја 1981., војни хеликоптер преноси свете мошти светог Ахилија назад у Ларису. Прихваћене су  на стадиону од стране архиепископа Атине Серафима, заједно са многим митрополитима и свештенством. Данас мошти светог Ахилија почивају  у митрополијској катедрали светог Ахилија, а његов празник се слави са великом свечаношћу сваког 15. маја.

Преведено са сајта  http://www.johnsanidopoulos.com/2010/05/st-achillios-of-larisa-of-first.html

Свети Ахилије 2

О светом Ахилију у Преспи Македонској

Острвце Светог Ахилија је у Малој Преспи . Језеро је око 13 км дугачко и око 6 км широко  у свом најширем делу, док је његова  највећа дубина 7,8 м. Након уског насипа који раздваја два језера и повезује их у Коули, 2м широком каналу, можете или кренути ка селу Псарадес или острвцету светог Ахилија.

Острвце је 800 метара од пристаништа. Можете да  посетите острвце кад год желите, једноставно позовите чамџије, који ће доћи да вас тамо одведу. Лепота светог Германа је невероватна. Према локалној легенди,  број малих  кућа  у селу не треба да буде већи од броја 11, јер ће се 12. кућа срушити. Посетилац је  запањен неочекиваним природним лепотама, доживљава мир напуштене земље, далеко од буке свакодневице.

У близини насеља, ви ћете наићи на остатке три бочне лађе базилике светог Ахилија. Овај величанствено здање је изграђено крајем 10. века од стране Самуила, владара Бугарске (?) (997-1014), како би се ту сместиле  мошти светог Ахилија, епископа из Ларисе. Преспа у то време je била средиште балканског света, када је Самуило користи ову област за  своју престоницу. Ова превласт се  завршила када је византијски цар Василије II, звани "бугароубица", поломио пркосног северног суседа  1014. године. 26 разбацане цркве широм региона Преспе су подсетници ове изузетне историје. Један од најважнијих предмета пронађених у гробовима базилика је комад златне тканине, данас изложен  у Белој кули у Солуну.

Пратећи путељак међу стаблима јабука и жбуњем, стићи ћете на јужни обод острва, где се налазе рушевине манастира Панагија Порфира. Само мала црква манастира стоји тамо. Украшена је изузетним фрескама које датирају из 1524 и 1743. 

Са сајта  http://www.johnsanidopoulos.com/2010/05/st-achillios-of-larisa-of-first.html

Свети Ахилије 1

Свети Ахилије из Ларисе, васељенски отац Цркве

 

Свети Ахилије из Ларисе, фреска из Цркве Светог Ахилија, Ариље

Ахилијe , овај велики првосвештеник и чудотворац, рођен је у Кападокији. Учествовао је нa Првом васељенском сабору [Никејa, 325. , по Христу) на коме је посрамио јеретике  својим  учењем, као и  својом светошћу, изазивајући велико запрепашћење. Узевши стену, свети Ахилије викнуо је аријанцима: "Ако је  Христос створење Божеје, као што кажете, онда реците: Нека потекне  уље из овог камена." Јеретици су ћутали и били су запањени таквим захтевом  светог Ахилија. Затим је опет светац рекао: "А ако је Син Божији раван Оцу, као што верујемо, нека потекне уље из овог камена."И, заиста је потекло уље на изненађење свих. Свети Ахилије је умро мирно у Лариси 330. године нове ере. Када је  [бугарски] краљ Самуило освојио Тесалију, пренео је мошти Ахилија у Преспу на острво  у језеру које се зове, а и данас се још увек назива, Ахилије или Аилус.

- Из живота Светог Ахилија (Ахил)  према св. Николају Велимировићу.



Занимљивости:

- У давна времена, за грчког хероја Ахил (Ахилије) се веровало да је из Ларисе.
- Округ Лариса се зове свети Ахилије по овом светитељу.
- Постоји и  црква посвећена светом Ахилију у Србији, која је архитектонски јединствена. Прочитајте више овде .

Преузето и преведено  са сајта http://www.johnsanidopoulos.com/2010/05/st-achillios-of-larisa-of-first.html

Из житија светог Кирила (Константина)

Из житија светог Кирила (Константина)

Из житија светог Кирила (Константина)
Када Константину беше седам година, он усни чудан сан, који исприча оцу и мајци. Сањах, причаше он, да је војвода скупио све девојке нашега града, па ми рече: изабери коју хоћеш себи за невесту, да ти буде помоћница у све дане живота твог. Пошто их пажљиво промотрих, ја изабрах најлепшу између њих, са светлим лицем и украшену многим скупоценим накитима. Име јој беше Софија.
Овај сан родитељи схватише тако, да ће Бог дати сину њиховом девицу Софију, тојест мудрост Божју[4]. И обрадоваше се духом. И стадоше га врло приљежно учити не само читању књига него и богоугодном животу, упућујући га на духовну мудрост. И говораху му речима Соломона: Сине, поштуј Господа, и бићеш јак; чувај заповести његове и бићеш жив; речи његове напиши на таблици срца свог; реци мудрости: сестра си ми; и пријатељицом зови разборитост (Прич. Солом. 7, 1-4). Мудрост сија јаче од сунца, и светлост јој је лепша од звездане.

Преузето са сајта http://www.svetosavlje.org/biblioteka/AvaJustin/ZitijaSvetih/ZitijaSvetih0511.htm
Слика је са сајта  http://www.flickriver.com/photos/archaicart/tags/bolus/

Путевима словенске духовности 2. и 3. део

У сусрет јубилеју 1150 година од отпочињања мисије Св. Кирила и Методија међу Словенима

Путевима словенске духовности (други део)

Аутор: Ксенија Кончаревић, Број 1093, Рубрика Култура

Проблем превођења богослужбених књига у периоду од неколико месеци, што такође изгледа као несавладив или врло тешко савладив задатак у сразмерно кратком времену, не постоји ако се има у виду да је морало бити преведено само оно што је било неопходно за прва богослужења на словенском језику, тј. ако је од почетка постојала идеја да процес превођења богослужбених књига почне у Византији, а да се заврши у Великој Моравској.

У сусрет јубилеју мисије Св. Кирила и Методија међу Словенима (трећи део)

Путевима словенске духовности

Аутор: Ксенија Кончаревић, Број 1094, Рубрика Култура

Одговор на питање када је први пут словенски језик употребљен на Литургији требало би да садржи и годину и дан тог за словенску духовност и културу великог догађаја. О години доласка Константина и Методија у Велику Моравску постоје различита мишљења, а о дану када је први пут одржана Литургија (и) на словенском језику тешко да се може наћи икакво мишљење. Према неким мишљењима моравско посланство је стигло у Константинопољ у јесен 862. године, а Константин и Методије су са сарадницима кренули у Велику Моравску у пролеће 863. Према другим славистима, моравско посланство је стигло у Константинопољ у пролеће 863, а Константин и Методије су се упутили у Велику Моравску у јесен исте године. Према трећима, моравско посланство је стигло у Константинопољ у јесен 863, а Константин и Методије са сарадницима започели су своју мисију у пролеће 864. године. У тражењу одговора на тако постављено питање упутно је поћи од чињенице, коју данас нико не оспорава, да је прво словенско писмо створено 863. године. Сматра се да је те године Константин саставио писмо за словенски језик (или завршио састављање тог писма, ако га је започео раније) и да је започео превођење Новог Завета првом реченицом Јеванђеља по Јовану „У почетку беше Реч“, што је почетак Апракосног Јеванђеља. Та реченица, односно њен изворни облик искони бе слово и слово бе оу Бога и Богъ бе слово [...] (Житије Кирилово, гл. XIV), написан глагољицом, била је прва реченица написана на словенском језику (са изузетком могућег ранијег повременог писања словенских речи грчким или латинским словима „без устројенија“, како је рекао Црноризац Храбар). У том случају прво слово у том преводу било је глагољско И, односно, као што је познато, симболички врло знаковит спој троугла (Света Тројица) и круга (бесконачност, пуноћа), а друго С – спој круга и троугла, а та два слова су, као је општепознато, истовремено почетна слова имена Исуса Христа. Константин и Методије су се са својим сарадницима упутили у Велику Моравску у пролеће следеће године. Разлози што на тај пут нису кренули раније су јасни, а најважнији је тај што су преводилачки рад и припреме за пут захтевали извесно време. С друге стране, то путовање било би много ризичније да је започето раније, тј. у зиму 863–864. Не зна се поуздано којим су се путем Солунска браћа кретала према свом одредишту у пролеће 863. г. Чини се да је најубедљивија претпоставка да се путовало најкраћим путем – преко Ниша и Београда, односно преко Пловдива, Софије, Ниша, Београда. Није искључено да су кроз Бугарску Солунска браћа путовала бавећи се и мисионарским радом. Уопште, црквена и спољна политика Византије у Бугарској и Великој Моравској тих година вођена је усклађено, са извесним разликама у приступу које су диктирале околности, што објашњава узлет бугарске писмености у Х веку, будући да су ученици Ћирила и Методија, прогнани из Велике Моравске, наставили рад у Бугарској, на тлу умногоме припремљеном за такав рад. Када се има у виду да се раздаљина између Солуна и Београда могла прећи за две недеље у околностима неповољнијим од оних који су били на располагању Константину и Методију, а према Порфирогениту чак за само осам дана, чини се донекле претераном Цибулкина процена да су Солунска браћа путовала до Велике Моравске око шест недеља. Дакле, Солунска браћа су највероватнија стигла у Велику Моравску у пролеће 864. године, након путовања које је могло трајати око четири недеље ако се нису негде дуже задржавали, али се не зна тачно да ли је њихово коначно одредиште било место где је столовао кнез Растислав (нити где се оно тачно налазило), или неко друго место. За преводилачки и наставни рад био им је потребан мир који тешко да су могли имати у близини владара Велике Моравске, односно у политичком средишту те државе. Зато је логично претпоставити да су се са својим сарадницима и ученицима повукли на неко мирно место, које им је могло пружити услове за рад сличне онима какви постоје у манастирима. У Житију Кириловом и Житију Методијевом се истиче да су Солунска браћа и њихови сарадници у Великој Моравској наставили са превођењем богослужбених књига. Чињеница да су се налазили на територији која је била под црквеном јурисдикцијом епископа из Пасауа и да су после четрдесет месеци кренули у Рим да од папе добију благослов за своју делатност, те да је све време њихове мисије прошло у покушајима да добију од папе одобрење да наставе с радом како су то започели, говори у прилог претпоставци да се Солунска браћа нису понашала изазивачки у односу на актуелне црквене власти већ да су настојала да убедљивим аргументима добију право богослужења (и) на словенском језику. У том светлу логично је претпоставити да њихова прва богослужења у Великој Моравској нису била у целости на словенском језику него да су само једним делом била таква. У том случају поставља се питање – на којем су богослужењу први пут користили словенски језик, и у којем делу тог богослужења. Да би се одговорило на та питања, потребно је вратити се на оно место у Житију Кириловом у којем се каже да је Константин прво превео на словенски језик зачело Јеванђеља по Јовану. У мисији Солунске браће ништа није било случајно. Све је било промишљено укључујући и план с којим се морало приступити остварењу великог наума. То је искључивало импровизације, почев од избора места у Новом Завету које ће бити прво преведено да избора дана када ће први пут словенски језик бити употребљен на светој Литургији и избора оног дела Литургије у којем ће се први пут Реч објавити на словенском језику. Ти кључни елементи њихове мисије морали су имати исту основну идеју и морали су бити потпуно усаглашени. У Житију Кириловом се истиче значај ширења хришћанства међу Словенима, а кнезу Растиславу се, донекле и пренаглашено, речима цара Михаила III, предочава да је кренуо путем цара Константина Великог. Богослужење (и) на словенском језику имало је, пре свега, за циљ учвршћивања хришћанства међу Словенима у Великој Моравској. У светлу те чињенице најпримереније је било увести словенски језик у богослужење речима првог зачела Јеванђеља по Јовану искони бе слово и слово бе оу Бога и Богъ бе слово [...], којима, уосталом, почиње изборно Јеванђеље. Зато није случајност што је Константин почео превођење Новог Завета управо од тог места, највероватније имајући на уму да то буду прве речи на словенском језику које ће бити изговорене на Литургији у Великој Моравској. Прва Литургија коју су служила Солунска браћа у Великој Моравској морала је бити велики догађај за тамошње Словене, како оне који су били чврсто уцрквењени тако и оне које је требало утврдити у вери. Вест о тој Литургији је вероватно ишла пред њом као и глас да ће се она служити (и) на словенском језику. Утолико су јачи одјек морале имати на словенском језику изговорене речи зачела о беспочетном Богу Логосу, кроз Кога је све постало. Првој Литургији коју ће служити у Великој Моравској, а то је највероватније била и прва Литургија која је служена (и) на словенском језику, претходили су сасвим сигурно молитва и пост Солунске браће, али не само зато да би се духовно припремили за тако значајну Литургију него и зато што је то било време Великог поста, после којег се, на Васкрс, на васкршњој Литургији чита зачело Јеванђеља по Јовану. Другим речима, може се с највећом извесношћу закључити да је Константин Философ још у Константинопољу прво превео зачело Јеванђеља по Јовану имајући на уму да ће то место из Новог Завета бити међу првим речима на словенском језику које ће бити изговорене на васкршњој Литургији у Великој Моравској. Иако не знамо цркву у којој је та Литургија служена (а археолошка истраживања говоре о неколико десетина камених цркава на територији тадашње Велике Моравске), ни место у којем се та црква налазила, сва је прилика да је то било у највећој цркви града у којем је тада столовао кнез Растислав, и да је тој Литургији и због великог празника и због гостију из Византије присуствовао и сам кнез Растислав, његова властела и много народа. Претпоставља се да је служио Константин као свештеник, угледан гост, творац писма за словенски језик и превода зачела које је читано. Иако се за Константина у изворима каже да је био свештеник, то се не слаже с податком да су хартофилакси на византијском двору били ђакони. Додуше, Константин је могао бити рукоположен за свештеника непосредно пре путовања у Велику Моравску. Методије је, како се у житију изричито каже, био монах. Био је и игуман манастира Полихрон. Није искључено да је чтец био неко од њихових словенских сарадника које су повели из Византије јер је због присутних Словена морало бити важно да у богослужењу прве речи на словенском језику изговори неко коме је словенски језик матерњи. То, наравно, не искључује могућност да су неки делови Свете Литургије служени на словенском, а неки на латинском језику. Уколико је тачна овде изнета и образложена претпоставка да је словенски језик први пут употребљен на васкршњој Литургији 864. године у стоном граду Велике Моравске, о чему се у изворима не говори изричито, али на шта извори доста јасно упућују посредно, онда, имајући у виду чињеницу да се Васкрс, као покретан празник, празнује у прву недељу по пролећној равнодневници након пуног месеца и јеврејске Пасхе, не би било немогуће тачно утврдити дан и месец када је 864. године служена прва словенска Литургија. Примена три метода израчунавања датума покретних празника (Гаусов, Џонсов и таблични метод) води истом резултату – да је 864. године први дан Васкрса био 2. априла, по јулијанском календару, што би, дакле, био датум када је, највероватније, новозаветни текст на словенском језику први пут употребљен на Светој Литургији. Од тога доба траје непрекинуто заједничарење Словена у молитви Богу и славословљењу Његове славе, љубави, доброте и лепоте – у непрекидном молитвено-литургијском општењу и сутелесништву у телу Цркве Христове.

 Преузето са сајта http://www.pravoslavlje.rs/broj/1094/tekst/putevima-slovenske-duhovnosti/

У сусрет јубилеју 1150 година од отпочињања мисије Св. Кирила и Методија међу Словенима

Путевима словенске духовности (први део)

Аутор: Ксенија Кончаревић, Број 1092, Рубрика Култура

У историји културе и духовности Словена имена Светих Равноапостолних Кирила и Методија, просветитеља словенских, заузимају почасно место. Проучаваоци њиховог наслеђа наглашавају значај њиховог просветитељског рада за укључивање словенског живља у актуелни културни контекст Византије и Европе у целини, вредност увођења у богослужење Цркве матерњег језика пастве, величину подухвата превођења Библије на старословенски језик, смелост у утемељавању словенске Цркве, ширину обухвата њихове мисије и њене грандиозне резултате. Црква Христова велича их и слави као „громогласне трубе благовествовања Јеванђеља и слаткозвучну цитру проповеди спасења“ (Акатист Св. Равноапостолним Методију и Кирилу, икос 11), „делатнике у винограду Христовом, пастире добре стада Исусова и верне тумаче речи Божије“ (Акатист, икос 5), молећи им се за јединство духа и љубави словенских народа у једној, светој, саборној и апостолској Цркви. За проучаваоце дела Светих Кирила и Методија питања места и времена отпочињања њихове мисије међу Словенима спадају међу најзначајнија, али до данас нерешена. Поред осталог, не зна се тачно, него само приближно или хипотетично, када су се Солунска браћа упутила са својим ученицима и сарадницима у Велику Моравску, којим су се путем они кретали, колико су времена провели на путу, где је столовао моравски кнез Растислав, где су Солунска браћа преводила богослужбене књиге и учила писмености Словене који су за то били одређени, где су богослужила... Није известан одговор ни на многа друга питања која се тичу тачног одређивања њихове мисије у времену и простору. На та питања постоје одговори, али на нека од њих нуди се и по неколико одговора, с различитом аргументацијом, по правилу недовољном за извођење чврстих закључака. У српској лингвистици ову проблематику најтемељније је истражио Предраг Пипер. Између онога што је кнез Растислав молио од византијског цара и онога што је добио постоји одавно уочена разлика. Кнез Растислав је тражио учитеља и епископa, који може моравским Словенима да приближи хришћанску веру на њиховом језику („немамо таквог учитеља који би нам на нашем језику изложио праву хришћанску веру“ – Житије Кирилово, гл. XIV), а послати су му свештеник и монах са својим сарадницима. Обојица су знала словенски језик, Константин је био један од најученијих људи у тадашњој Византији, са одличним мисионарским искуством, а Методије је као игуман имао вишегодишње организаторско и васпитачко искуство. Ученици и сарадници који су с њима дошли у Велику Моравску вероватно су били Словени, а можда и Грци који су знали словенски. Може се са доста основа претпоставити да су и они били образовани. С обзиром на чињеницу да су сарадници пратили Константина и Методија у мисији која је као један од својих главних циљева имала увођење богослужења на словенском језику, и с обзиром на то да су у окружењу Константина и Методија у годинама пред моравску мисију била углавном свештена лица, логично би било да су за сараднике изабрали неке Словене из таквог свог окружења. За Константина и Методија сматра се да су били Грци. Били су Солуњани из породице знатнијег порекла и по оцу и по мајци (Житије Методијево, гл. 4). Уколико Браћи словенски језик није био матерњи, а већина истраживача те проблематике сматра да није, они су словенски језик знали као нематерњи језик средине у којој су у детињству живели, која је била претежно словенска, а у каквој је Методије провео и десет година војне службе, док Константин није имао стални или бар дужи контакт са словенским језиком откако је напустио Солун у раној младости. Као Грци, они у детињству највероватније нису говорили словенски ни с родитељима (нема поузданог доказа да су им родитељи били Словени или да им је мајка била Словенка), ни између себе, ни са учитељима, него су словенски могли говорити, пре свега, са словенском послугом, какве је вероватно било, и са друговима Словенима, којих је такође могло бити, мада су другови из њиховог друштвеног слоја вероватније били углавном Грци или млади Словени који су усвојили ромејску културу и грчки језик. Да ли су те могућности конверзације на словенском језику довољне да два дечака из угледне грчке породице науче словенски једнако добро као матерњи језик, чак толико добро да после вишегодишњег прекида у коришћењу словенског језика могу успешно преводити богослужбене књиге с грчког на словенски језик? Пре би се рекло да Константин и Методије нису могли владали словенским језиком као матерњим, поготову не 863. године. Преводити богослужбене књиге са грчког језика на језик који нема писменост нити изграђену богословску, административну и другу терминологију, када уз то преводилац не влада у потпуности језиком на који преводи, мора представљати за преводиоца знатну тешкоћу. С једне стране, тај проблем је могао бити ублажен, ако не и отклоњен, ослањањем на језичку компетенцију изворних словенских говорника (сарадника, који се помињу у оба житија), ако је превод пролазио кроз редактуру изворних говорника. С друге стране, у језик превода неизбежно су улазили и видљиви или мање видљиви грцизми, који су, као што је добро познато, већином остали трајне одлике старословенског, односно црквенословенског језика. Убедљива реконструкција највероватније технике коју су Константин-Кирил и Методије користили при превођењу богослужбених књига са грчког на словенски језик за потребе мисије Цркве у науци још није извршена. Као творац првог словенског писма Константин је, по природи ствари, неко време једини знао и да пише и да чита на писму које је створио. С обзиром на ту чињеницу чини се најближим реалности да је Константин прво наглас преводио поједине реченице или изразе, а његови сарадници словенског порекла и/или Грци са одличним знањем словенског језика (пре свих Методије), могли су да, држећи пред собом текст оригинала, потврде исправност словенског превода који су чули или да предложе бољи превод реченице или израза који су чули, након чега би верзија превода датог места која би била одабрана као најбоља, била записана словенским писмом. При таквој техници превођења језичка компетенција појединих Константинових и Методијевих сарадника има велику улогу, а посебно је ту важно питање да ли је међу њима поред јужних Словена било и западних Словена (нпр. изасланика кнеза Растислава), можда и источних Словена (с којима је Византија у то време имала интензивне контакте и конфликте), и Грка који су добро владали словенским језиком, а ако јесте, ко је међу њима најактивније учествовао у таквом овде претпостављеном усменом редиговању превода, одн. да ли је Константин имао јачи ослонац у некоме од њих у односу на остале? То свакако не умањује огромну Константинову заслугу за инвентивност у стварању првог словенског писма, које је могло почети и пре доласка великоморавских изасланика у Цариград, и такође немерљиво велику заслугу за труд на превођењу богослужбених књига и стварања словенског књижевног језика. Претпоставком да се Константин у стварању глагољице ослонио на евентуална своја или туђа претходна искуства у вези с писањем на словенском језику може се објаснити како је глагољица могла бити створена за доста кратко време. Када је Константин саопштио цару да је словенско писмо створено, то не мора значити да је тога тренутка све било решено до најситнијих детаља, него да је пројекат словенског писма (пре свега, инвентар и функције графема) у основи био готов, што није искључивало накнадна дорађивања тог графијског система. Текст је преузет са сајта часописа "Православље" http://www.pravoslavlje.rs/broj/1092/tekst/putevima-slovenske-duhovnosti-prvi-deo/

Ехо

Ехо

Један човек и његов син ишли су шумом. Одједном, дечак запе и, осећајући бол, крикну:
- Аххх!
Изненада зачу глас који је долазио с планине:
- Аххх!
Знатижеља га обузе, па дрекну:
- Ко си ти?
Али одговор који доби беше:
- Ко си ти?
Ово га наљути, па поново дрекну:
- Кукавицо!
Глас одговори:
- Кукавицо!
Дечак погледа оца и упита га:
- Тата, шта се ово дешава?
- Сине – рече отац, - обрати пажњу.
Тада отац викну:
- Дивим ти се!
Глас одговори:
- Дивим ти се!
Отац поново узвикну:
- Предиван си!
Глас рече:
- Предиван си!
Дечак је стајао изненађен, али још увек не схватајући шта се дешава.
Отац му објасни:
- Људи ово зову `ехо`. Али то је, у ствари – живот.
Живот ти увек враћа оно што ти дајеш. Живот је огледало твојих дела. Желиш ли више љубави, подај више љубави. Желиш ли више добра, подари више добра. Желиш ли разумевање и поштовање, тада разуми и сам поштуј. Ако желиш да људи буду стрпљиви с тобом и да те поштују, тада и ти буди стрпљив са људима и поштуј их. Ово правило односи се на сваки аспект
живота. 

 Преузето са сајта http://www.mudrosti.org/kratke-price-eho
 Слика је сајта  http://www.gotbrainy.com/flashcards/11116