ЖЕНЕ МИРОНОСИЦЕ
Када у Страсну седмицу слушамо јеванђелско казивање о
страдању Христовом, о Његовом распећу и крсној смрти сваки пут нас дубоко погоди
један детаљ тог казивања: верност којом су Христу до краја били верни они
малобројни, углавном жене о којима го-тово ништа друго и није казано у
Јеванђељу. Ученици Христови су - како каже Јеванђеље - напустили свог Учитеља и
разбежали се. Петар се трипут одрекао Христа. Јуда Га је издао.
За Христом је у време Његове проповеди ишло много људи. И
свако је од Њега очекивао нешто: једни су очекивали помоћ, други - чудо, трећи -
исцељење, четврти - ослобођење од мрског римскогјарма, пети - уређење својих
земаљских послова.
Али, сви ти бројни људи су потпуно погрешно схватали оно што
је било главно у Његовом учењу - проповед саможртвене љубави и свецелог
самопредавања за спас света и човека - ако су ишта уопште и схватали. Христос је
помагао људима и људи су због тога долазили к Њему и ишли за Њим.
Међутим, у душама тадашњих јеврејских вођа и власти из дана
у дан је све више нарастала мржња према Христу. У Христовој проповеди о љубави
су се све чешће чула и предсказања о томе да ће Он самог Себе принети тој љубави
на жртву. И мноштво које Га је дотад пратило почело је све више да се осипа и
проређује. Последњи пут су се Његова земаљска слава и Његов људски "успех" јарко
пројавили на дан Његовог свечаног уласка у Јерусалим када се - по речима
Јеванђеља - "узбудио сав град". Но, и то је било само на кра-тко. Па и зар сви
ти љупи устари нису изашли, тако радосно и узбуђено, у сретање Христу само зато
што су опет и опет од Њега очекивали и тражили земаљско царство, земаљску
победу, силу и славу?
И све се то убрзо завршило. Светлост је згаснула и после
Цвети је наступила тама, усамљеност и безнадна жалост Страсне седмице. А
најстрашније од свега је било то што су Га у те последње дане издали они једини
који су Му били блиски, ученици Његови, они којима је целог Себе предао. У
Гетсиманском врту чак ни тројица најблискијих ученика Његових нису издржали:
заспали су док се Христос молио у самртној борби и крвавом зно-ју, припремајући
за страшну смрт. Из Јеванђеља знамо да се Петар - који је претходно тако громко
обећавао да ће умрети са Христом - у последњем тернутку поколебао, затајио, да
се одрекао Христа, издао Га... "И тада Га - пише јеванђелиста Матеј - сви
ученици оставише и побегоше...".
Међутим, нису сви побегли.
Под Крстом се догађа чудо земаљске верности и
земаљске љубави. Они који су у време Христове земаљске "славе" били тако
далеко, које готово нисмо ни срели на страни-цама Јеванђеља, они којима - како
видимо из Јеванђеља - Христос није ни говорио о Свом васкрсењу и за које је,
стога, у ту ноћ под Крстом Његовим заиста све било готово и свему био крај -
управо су се ти показали као највернији и најистрајнији у непоколебивој
земаљ-ској љубави. Јеванђелист Јован пише: "А стојаху код Крста
Исусова мати Његова, и сестре матере Његове Марија Клеопова, и Марија Магдалина''
(Јн. 19, 25).
А потом, пошто је Исус већ умро:
"Дође Јосиф из Ариматеје, који беше ученик Христов, али
кришом због страха од Јудејаца, замоли Пилата да узме тело Исусово. И допусти
Пилат. Онда дође Јосиф и узе те-ло Исусуово. А дође и Никодим, који је први пут
долазио ноћу Исусу, и донесе помешане смирне и алоје око сто литара. Тада узеше
тело Исусово, и обавише га платном с мириси-ма, као што је обичај у Јудејаца да
сахрањују. А на ономе месту где би распет беше врт, и у врту гроб нов, у који
још нико не беше положен. Онде, дакле, због петка јудејскога, пошто беше близу
гроб, положише Исуса"(Јн. 20, 38-42).
Прошла је субота и у праскозорје трећега дана по распећу те
верне жене су дошле на гроб Исусов да би - по обичају тог времена - помазале
мртво тело миром, тј. мирисним уљима. И управо се њима првима јавио Васкрсли
Христос, оне су прве чуле од Васкрслога Христа поздрав "Радујте се!" који од
тада занавек постаје суштина хришћанске силе.
Тим људима и тим женама Христос није открио тајне будућега
као што је то учинио дванаесторици изабраних апостола, ти људи и те жене стога
нису знали смисао Његове смрти, ни тајну долазеће победе, долазећег Васкрсења.
За њих је смрт њиховог Учитеља и пријатеља била стварна смрт и крај свега. А та
смрт је, притом, била још и страшна и сра-мна смрт, страшан крај и завршетак
свега.
Они су стајали под Крстом само зато што су Га волели и што
су, из љубави, састра-давали са Њим. Они нису оставили Његово мртво и измучено
тело, већ су извршили све оно што одувек чини љубав при последњем растанку са
вољеним. Они које је Христос молио да бдију са Њим у тренуцима страшнога борења
у Гетсиманском врту - када је Он, по речима Јеванђеља, почео да се "жалости и
тугује" - одрекли су Га се, напустили су Га, разбежали су се. А они од којих Он
ништа није тражио остали су Му верни по својој про-стодушној људској љубави. "А
Марија стајаше крај гроба плачући".
Тако кроз све векове плаче љубав.
Тако је и сам Христос плакао поред гроба свога пријатеља
Лазара.
И, гле, та је љубав прва сазнала за победу Христову. Тој
љубави, тој верности је пр-вој било дано да сазна да не треба више да плаче, да
је "победа прогутала смрт" и да више нема и да више никада неће бити тог
безнадежног растанка.
Ето то је смисао изласка жена-мироносица у рано недељно
јутро на Исусов гроб. Тај излазак нас стално подсећа на то да су једино њихова
љубав и верност сијали у безна-дежној тами Страсне седмице. Тај излазак нас
непрестано подсећа на то да у овом свету нису умрли и ишчезли ни верност, ни
љубав. Тај њихов излазак суди нашем малодушју, нашем страху, нашем вечитом и
ропском самооправдавању. Тајанственом Јосифу, Никоди-му и тим
женама-мироносицама, које су пре свитања изашле на гроб Исусов, посвећено је
тако мало места у Јеванђељу. А управо се ту, у њиховој верности решава вечна
судбина свакога од нас.
Чини ми се да нам је управо у наше дане посебно потребно да
се сетимо те љубави и те једноставне људске верности. Јер живимо у времену у
коме светом господари зло уче-ње о човеку и његовом животу, учење које
непрестано покушава да дискредитује и ту љу-бав и ту верност.
Вековима већ у свету - истина слабо, али непрестано -
светлуца и просијава све-тлост верности, љубави и састрадања жена-мироносица
које су ћутећи гледале страдање Човека Кога су сви одбацили. И ми данас треба да
се као за сламку хватамо за све то што у нашем свету још увек живи топлином и
светлошћу те и такве једноставне, земаљске људ-ске љубави. Љубав не пита човека
за теорије и идеологије, она се обраћа његовом срцу и његовој души.
Тутњала је људска историја, рађала су се и сурвавала царства
и културе, беснели су крвави ратови, но за све то време и непрестано над земљом,
над том смутном и трагичном историјом светли лик тих верних жена-мироносица. Лик
њихове бриге, саможртвене вер-ности, љубави и састрадања. И да у историји није
било присуства и светлости тог њиховог лика наш свет би - без обзира на све
његове успехе и достигнућа - био само један страшан свет.
Може се без икаквог претеривања рећи да је жена та која је
спасавала и спасава чо-вештво човека. Жена га спасава, али
не речима и не идејама, већ тим својим ћутљивим и брижним присуством
препуним љубави. Жена је најзаслужнија за то што - без обзира на
све зло које господари светом - у свету никада не престаје тај тајанствени
празник живота, што се тај празник празнује и у сиротињској кући за сиромашним
столом једнако радосно као и у дворцу за краљевском трпезом, јер је извор
радости и светлости тог празника у жени, у њеној љубави и верности која никада
не пресахњује.
"Немају вина..."[1].
Али, док је она ту - мајка, жена, невеста - биће довољно вина, до-вољно љубави,
довољно светлости за све...
[1]
О. Александар наводи
речи које је Пресвета Богородица упутила свом Сину Исусу на свадби у Кани
Гали-лејској када је сватовима понестало вина. Ради се о символичкој слици
палог света који је остао без вина, тј. без божанског живота у себи. И поред
тога што је Исус Својој мајци одговорио да "још није дошао час Његов", она -
у својој материнској истрајности - слугама које су стајале поред трпезе
каже: "Што год вам буде рекао учините". Христос претвара воду у вино и тиме
сиволички показује пут спасења човека и света: пут преображења палог у Богом
обновљено и смртног у Богом бесмртно (прим. прев.).
Преузето са сајта http://www.verujem.org/teologija/smeman_tajne_preznika/
Слика са светим женама мироносицама преузета је са сајта http://www.johnsanidopoulos.com/2010/04/holy-myrrhbearers-and-contemporary.html
Нема коментара:
Постави коментар