У сусрет јубилеју 1150 година од отпочињања мисије Св. Кирила и Методија међу Словенима

Путевима словенске духовности (први део)

Аутор: Ксенија Кончаревић, Број 1092, Рубрика Култура

У историји културе и духовности Словена имена Светих Равноапостолних Кирила и Методија, просветитеља словенских, заузимају почасно место. Проучаваоци њиховог наслеђа наглашавају значај њиховог просветитељског рада за укључивање словенског живља у актуелни културни контекст Византије и Европе у целини, вредност увођења у богослужење Цркве матерњег језика пастве, величину подухвата превођења Библије на старословенски језик, смелост у утемељавању словенске Цркве, ширину обухвата њихове мисије и њене грандиозне резултате. Црква Христова велича их и слави као „громогласне трубе благовествовања Јеванђеља и слаткозвучну цитру проповеди спасења“ (Акатист Св. Равноапостолним Методију и Кирилу, икос 11), „делатнике у винограду Христовом, пастире добре стада Исусова и верне тумаче речи Божије“ (Акатист, икос 5), молећи им се за јединство духа и љубави словенских народа у једној, светој, саборној и апостолској Цркви. За проучаваоце дела Светих Кирила и Методија питања места и времена отпочињања њихове мисије међу Словенима спадају међу најзначајнија, али до данас нерешена. Поред осталог, не зна се тачно, него само приближно или хипотетично, када су се Солунска браћа упутила са својим ученицима и сарадницима у Велику Моравску, којим су се путем они кретали, колико су времена провели на путу, где је столовао моравски кнез Растислав, где су Солунска браћа преводила богослужбене књиге и учила писмености Словене који су за то били одређени, где су богослужила... Није известан одговор ни на многа друга питања која се тичу тачног одређивања њихове мисије у времену и простору. На та питања постоје одговори, али на нека од њих нуди се и по неколико одговора, с различитом аргументацијом, по правилу недовољном за извођење чврстих закључака. У српској лингвистици ову проблематику најтемељније је истражио Предраг Пипер. Између онога што је кнез Растислав молио од византијског цара и онога што је добио постоји одавно уочена разлика. Кнез Растислав је тражио учитеља и епископa, који може моравским Словенима да приближи хришћанску веру на њиховом језику („немамо таквог учитеља који би нам на нашем језику изложио праву хришћанску веру“ – Житије Кирилово, гл. XIV), а послати су му свештеник и монах са својим сарадницима. Обојица су знала словенски језик, Константин је био један од најученијих људи у тадашњој Византији, са одличним мисионарским искуством, а Методије је као игуман имао вишегодишње организаторско и васпитачко искуство. Ученици и сарадници који су с њима дошли у Велику Моравску вероватно су били Словени, а можда и Грци који су знали словенски. Може се са доста основа претпоставити да су и они били образовани. С обзиром на чињеницу да су сарадници пратили Константина и Методија у мисији која је као један од својих главних циљева имала увођење богослужења на словенском језику, и с обзиром на то да су у окружењу Константина и Методија у годинама пред моравску мисију била углавном свештена лица, логично би било да су за сараднике изабрали неке Словене из таквог свог окружења. За Константина и Методија сматра се да су били Грци. Били су Солуњани из породице знатнијег порекла и по оцу и по мајци (Житије Методијево, гл. 4). Уколико Браћи словенски језик није био матерњи, а већина истраживача те проблематике сматра да није, они су словенски језик знали као нематерњи језик средине у којој су у детињству живели, која је била претежно словенска, а у каквој је Методије провео и десет година војне службе, док Константин није имао стални или бар дужи контакт са словенским језиком откако је напустио Солун у раној младости. Као Грци, они у детињству највероватније нису говорили словенски ни с родитељима (нема поузданог доказа да су им родитељи били Словени или да им је мајка била Словенка), ни између себе, ни са учитељима, него су словенски могли говорити, пре свега, са словенском послугом, какве је вероватно било, и са друговима Словенима, којих је такође могло бити, мада су другови из њиховог друштвеног слоја вероватније били углавном Грци или млади Словени који су усвојили ромејску културу и грчки језик. Да ли су те могућности конверзације на словенском језику довољне да два дечака из угледне грчке породице науче словенски једнако добро као матерњи језик, чак толико добро да после вишегодишњег прекида у коришћењу словенског језика могу успешно преводити богослужбене књиге с грчког на словенски језик? Пре би се рекло да Константин и Методије нису могли владали словенским језиком као матерњим, поготову не 863. године. Преводити богослужбене књиге са грчког језика на језик који нема писменост нити изграђену богословску, административну и другу терминологију, када уз то преводилац не влада у потпуности језиком на који преводи, мора представљати за преводиоца знатну тешкоћу. С једне стране, тај проблем је могао бити ублажен, ако не и отклоњен, ослањањем на језичку компетенцију изворних словенских говорника (сарадника, који се помињу у оба житија), ако је превод пролазио кроз редактуру изворних говорника. С друге стране, у језик превода неизбежно су улазили и видљиви или мање видљиви грцизми, који су, као што је добро познато, већином остали трајне одлике старословенског, односно црквенословенског језика. Убедљива реконструкција највероватније технике коју су Константин-Кирил и Методије користили при превођењу богослужбених књига са грчког на словенски језик за потребе мисије Цркве у науци још није извршена. Као творац првог словенског писма Константин је, по природи ствари, неко време једини знао и да пише и да чита на писму које је створио. С обзиром на ту чињеницу чини се најближим реалности да је Константин прво наглас преводио поједине реченице или изразе, а његови сарадници словенског порекла и/или Грци са одличним знањем словенског језика (пре свих Методије), могли су да, држећи пред собом текст оригинала, потврде исправност словенског превода који су чули или да предложе бољи превод реченице или израза који су чули, након чега би верзија превода датог места која би била одабрана као најбоља, била записана словенским писмом. При таквој техници превођења језичка компетенција појединих Константинових и Методијевих сарадника има велику улогу, а посебно је ту важно питање да ли је међу њима поред јужних Словена било и западних Словена (нпр. изасланика кнеза Растислава), можда и источних Словена (с којима је Византија у то време имала интензивне контакте и конфликте), и Грка који су добро владали словенским језиком, а ако јесте, ко је међу њима најактивније учествовао у таквом овде претпостављеном усменом редиговању превода, одн. да ли је Константин имао јачи ослонац у некоме од њих у односу на остале? То свакако не умањује огромну Константинову заслугу за инвентивност у стварању првог словенског писма, које је могло почети и пре доласка великоморавских изасланика у Цариград, и такође немерљиво велику заслугу за труд на превођењу богослужбених књига и стварања словенског књижевног језика. Претпоставком да се Константин у стварању глагољице ослонио на евентуална своја или туђа претходна искуства у вези с писањем на словенском језику може се објаснити како је глагољица могла бити створена за доста кратко време. Када је Константин саопштио цару да је словенско писмо створено, то не мора значити да је тога тренутка све било решено до најситнијих детаља, него да је пројекат словенског писма (пре свега, инвентар и функције графема) у основи био готов, што није искључивало накнадна дорађивања тог графијског система. Текст је преузет са сајта часописа "Православље" http://www.pravoslavlje.rs/broj/1092/tekst/putevima-slovenske-duhovnosti-prvi-deo/