Прави проповедник Христов. Верујемо Господе, помози нашем неверју!

 Размишљања над Посланицом Светог апостола Павла Галатима 1, 3-10

Господ Исус Христос је по вољи свог Оца, дао себе за наше грехове. Принео се као жртва да нас помири са Оцем, да нам да спасење.  То је наше Јеванђеље, то је наша хришћанска вера.

Вера у Свету Тројицу: Оца, Сина и Светога Духа, једнога Бога. Верујемо је и да је Син Божји постао човек, страдао, умро на крсту, васкрсао и вазнео се  на небо где седи с десне стране Оца. И који ће опет доћи да суди живима и мртвима и Његовом царству неће бити краја. Апостол Павле препушта суду Божјем (анатема да буде!) непоправљиве противнике истине, творце лажног јеванђеља  који не прихватају ова наша основна хришћанска начела вере. 

Не може се доћи до Бога Оца и до Царства Божијег без правилног схватања и разумевања Исуса Христа, Сина Божјег, Њега и Његовог спасоносног дела. Ко проповеда истинско Јеванђеље, угађа Богу, а не људима, угађа Његовој жељи и вољи да нас спасе. Не тражи пусту људску славу и не угађа људским слабостима, већ их разобличава Јеванђељем. Зато су и апостоли, Богом надахнути проповедници Јеванђеља, много пострадали од оних који нису хтели да се чује истина о њиховом поквареном и нечасном живљењу. Прави проповедници Јеванђеља су слуге  Христове. Од овог служења нема часнијег занимања за човека јер доноси као награду не само некакве привремене погодности и награде, већ живот  у срећи, испуњености који нема краја. Неописиву милину, неизрециву радост!

Мисли над Јеванђељем по Луки 9, 37- 43

Кад је Господ ходио по земљи, мноштво људи га је пратило. Али, мали број људи је тражио главно за човека: спасење душе, познање воље Божје са жељом да се по њој живи. Другим речима казано: праву веру. Најчешће су тражили   људи од Господа Исуса Христа  да им се да здравље телесно и исцељење од злих духова. Али, врло често са мало вере или чак и без ње.  Зато Господ укорава неверовање и поквареност оца  поседнутог дечака, народа који га је пратио, а можда и апостола који нису могли да истерају злодуха из дечака.

Кад нема јаке вере нема исцељења и оздрављења. Човек није у здравом стању пред Богом, он је покварен и  склон лицемерству, дволичности и лажној слици о себи. Не верује истински да му је Бог једини прави спаситељ, него се понешто нада у своје снаге или снаге других људи да га могу спасити. Али, овде видимо да и чак кад нема јаке вере, дешава се да Бог учини чудо. Довољно је попут оца дечака завапити из дна душе: "верујем, помози мом неверју" и дубоким смиреним вапајем призива  се помоћ Божја. И гле чуда! Изломљени, разбијени дечак устаје као да га демон није ломио и сламао  дуго година.  И све се враћа у нормални ток ствари. Дечак је опет очев син, а не играчка демона, а народ се диви чуду и сили Божјој. Само да потраје у њима и нама ово јако поуздање Бога, а не у нас саме, слабе, варљиве, вероломне...