Мисли над Првом посланицом Тимотеју 5:11-21
1.Дужност старешина веће хришћанске заједнице - епархије епископа је да воде рачуна о поретку у њима. У овом одломку Свети Павле износи неколико савета којим се правилно уређују односи међу хришћанима. Најпре, млађе удовице треба да се удају а не да их црквена општина издржава, да се не предају скитању, нераду, празним разговорима и тако дају противницима хришћанске вере разлога да је нападају. Хришћани треба да воде рачуна о својим сродницама удовицама, да се материјално не оптерећује Црква. Свештеник у својој парохији има старешинство, проповеда и учи, а од својих парохијана добија средства за живот. Епископ има право да прекори јавно и изобличи пред многим сведоцима оног који је одмакао у греху и на претходне опомене, саопштене насамо, није реаговао. И све то да би остали имали страх - да би увидели и уплашили се колико је узвишено достојанство хришћанина и какву одговорност носи. Најзад, преклиње дивни Павле епископа Тимотеја да све претходно наведено чини без двоумљења и пристрасности.
2. Не треба оклевати у богоугодном делу какво је старешинство над црквеном заједницом. Ако се не реагује благовремено, беспоредак и неред међу хришћанима се укорењују и треба много више труда да се стање поправи него да су се на време предузеле мере.
3. Ко је пристрасан не суди праведно. Поштеђује кривца, а недужног осуди.
4. Запитајмо се колико су наша лутања духа, наши неради и празне доколице штетни за стање наших душа. Колико оне хладне од лутања по њивама духовне глади, од пландовања над пресахлим изворима, од "убијања" времена у приземним животним садржајима. Постајемо карикатуре, а не прави узори хришћанске вере. И тада пропадамо у својим себичлуцима, не марећи за друге, па чак и за најближе. Да ли ће нас строги укор неког брижног свештеника уздрмати у лажном спокојству да се запитамо: -Шта ја то радим од свог живота!-
Мисли над Јеванђељем по Луки 17: 26-37
У ово наше доба постоје многи "дани". Дани борбе против.., дани сећања на..., дани истицања...Има ту корисних, има ту поучних дана. Има ту и неког сујетног везивања и култова личности или чак и паганског обожавања природе - "мајке Земље".
Чега се све не сећамо, шта све не обележавамо. А дане Сина човечијег, Исуса Христа, Сина Божјег... ко зна за њих. За његове највеће дане: дане рођења, васкрсења, вазнесења и нарочито Другог и славног доласка. Колико их се сећамо, колико мислимо о њима. Да ли ће због тог нашег немарног заборава, када заборављамо највеће тренутке у историји света, о Другом доласку Сина Божијег, пред Страшни суд наша судба бити судба оних које Господ неће познати као своје.
Грдне ли муке, неизмерне ли наше срамоте!
Нема коментара:
Постави коментар