Само је једно потребно

 Мисли над Јеванђељем по Луки које се чита на празник Ваведење Лк 10:38-42,11:27-28

Ваведење - улазак Мајке Божије као девојчице од 3 године у храм Божји у Јерусалиму. Разлог? Свети Јоаким  и Ана, њени остарели родитељи, посвећују је за служење Богу.  Девојчица Марија служи Богу и васпитава се у храму да би постала Мајка Божја, мајка Богочовека Исуса Христа. Мајка Сина Божјег који је постао човек.

А Исус, Господ наш кад је ушао у село Витанију  похваљује веру своје пријатељице Марије која је са великом пажњом слушала речи Његове. Под Маријом Црква подразумева и Дјеву Марију, Богородицу која је добри део изабрала, добрим путем је ходила. Добрим путем је ишла јер је тражила оно једно једино потребно -  вољу Божју у свом животу. Пронашавши је, није одступала од ње. И данас на њен празник и касније све  до другог доласка њеног Сина на земљу, она  упућује и упућиваће на речи Сина Божјег, Исуса Христа. У њима је воља Божја, у њима је спасење, у њима непогрешиви путоказ. 

 Пресвета Богородице, помози нам да то једно једино и  стварно потребно буде оно што тражимо сваког часа и тренутка нашег живота. Смилуј се, Пречиста,  и спаси!

Заједничко орање, сетва и жетва. Јецаји и сузе саме лију

 Мисли над Првом посланицом Тимотеју 1:18-20, 2:8-15

1. Хришћански "рат" за спасење душе је добар рат по апостолу Павлу. Води се вером и добром, неукаљаном савешћу.  Ако се они одбаце, крштење не помаже, доживљава се бродолом, пропаст вере. Њу су искусили Именеј и Александар које је дивни Павле искључио из хришћанске заједнице и тако их предао сатани. У Цркви, хришћанској заједници имамо одбрану од сатане, ван ње смо незаштићени од ђаволских напада.

2. Молитва права, јака је мољење без гнева и оклевања. Мирна, сабрана, постојана. Особина је светих мужева који су на челу хришћанских породица. Стабилност и слога у породици хришћанској зависи од те смирене, упорне и чисте молитве супруга жениног.

3. Украшавање жена је украшавање стидом, честитошћу, а не бисерима, златом, скупим хаљинама. Од тога  чиме се жена украшава зависи има ли и нема истинско поштовање Бога које иде са смирењем. Смирења нема у спољашњем бљештавилу  и светлуцању украса, већ само сујете, празнине живљења. Са унутарњим украшавањем  жена складно иде прихватање  чињенице да је муж глава брачне заједнице јер Адам би први саздан, а не Ева. Живот жене хришћанке састоји се из смиреног учења науке Господње, у покорности из љубави мужу, уз тежњу да се брачни живот обогати рађањем потомства  и чувањем брачне заједнице вером, љубављу, светим и честитим животом. 

Жена хришћанка је диван сапутник стаменог молитвеника мужа.  Потпора, ослонац, стуб. Муж темељ, глава. Обоје два вола у јарму хришћанског живљења. Ору своје душе да из њих  израсту плодови чистоте за њихове децу, сроднике, комшије. Плодови који се неће укварити,  сатрулити. 

Плодови који доносе миомирисне венце правде светим супружницима. Венац наслућен у брачним крунама понесеним на почетку заједничког орања, сетве и жетве.

Мисли над Јеванђељем по Луки 15: 1-10

1.Овај одломак из Јеванђеља по Луки даје одговор на питање: - Зашто Господ прима грешнике и једе са њима? У доба када је Господ ходио на земљи јести са неким значило је бити близак, имати заједницу са неким. И тако су учитељи старозаветног закона мислили да је Господ Христос сродан и близак грешном начину размишљања и живљења јавних грешника. Али, нису обратили пажњу на једну битну чињеницу: цариници и грешници су се приближили Господу да га чују, да нађу излаз из својих животних промашаја. Начинише корак ка Господу, а Господ направи много већи корак: пожеле да једе са њима. Седе да их  поучи, саслуша, излечи и да покаже да има заједницу са сваким зрном добра које се налази чак и у најгрешнијем човеку! Због тих  зрна добра седе са  грешницима, да их подсети на њих. Да грешници схвате да их имају и застиде се своје прљавштине. Да заплачу због пажње, смирења, неизмерне доброте и љубави Христове која каже:  - Ниси до краја пропао, ево нечег доброг у теби пусти га да израсте у теби!

2. Господ је пастир добри који је тражио изгубљену овцу - грешне душе људске. Својим умилним гласом призивао је и призива на покајање. Нашавши зачетке покајања у изгубљених оваца - цариника и грешника јеврејских, приближава им се  и својим неисказаним смирењем обедује са њима.  И све то да би покајање порасло до тачке кад се човек згади на себе и свој дотадашњи живот и пожели да следи чисти Христов живот. И тада нема повратка на старо. Руши се стари човек, помаља се нови човек, који се мукотрпно из дана у дан зида сузама, молитвом, страдањем за добро. Проналази се изгубљена овца, радују се анђели, радују се свети! 

Прима Господ грешнике  једе са њима. Прима их само ако у душама својим осећају: - Не седај поред мене, Господе, ничим не заслужујем ту пажњу, ја сам у гресима иструлели човечуљак! 

Једе и дели са њима храну, речи, погледе очију које свуда продиру. Од саосећајних очију које прозиру у сваки наш кутак, у сваку нашу душевну рану и над њима бдију,  јецаји и сузе саме лију!

Најмилија и најдража својина. Надамо се, надамо спасењу!

 Мисли над  Првом посланицом Тимотеју 1, 8-14

1. Праведник благодаћу и силом у потпуности испуњава закон Божји и зато он није за њега намењен.

Закон је опомена и изобличење грешницима да сиђу са пута неправде и безакоња. 

Постоје многе врсте грешника. И Свети Павле набраја најтеже врсте преступа и грехова. И међу њима лаж, нечистоту, кривоклетство и непокорност убраја у  најтеже грехе. А колико су они сада завладали  међу људима говори и то  да се сматра да су ови греси повремено, ако не и стално неопходни за односе међу људима. 

Постојање сваког од ових грехова међу људима руши здраву науку вере.  Са њиховим чињењем на делу иду и оправдања:  мора се то чинити да се не буде одбачен у друштву и да би се задржао некакав рејтинг, положај, статус. Каљугом греха брани се титула, блатом брани се место у друштву. Уместо да се они напусте за неко мање угледно занимање, нижи положај у друштву. Изабрати неугледност пре него ли бранити угледност бешчашћем. Снизити се пред људима да би те Бог узвисио!

2. Здрава наука вере чини од оштрог гонитеља и хулитеља на истину Божју, какав је Павле био, узвишеног проповедника и врхунског учитеља јеванђеља. Господ Исус Христос помиловао је Павла за његово искрено покајање и учинио га верним служитељем. Онај који је гонио оштро и бескомпромисно хришћане, покајањем постаје онај који рађа хришћане проповедањем јеванђеља. 

Незамисливи животни преокрет: од доносиоца смрти хришћанима до доносиоца вечног живота Јеврејима и многобожачким Јелинима оним што је сматрао за највећи бесмисао и поругу истине - хришћанским бисером вере. Бесцен бисер вере засја кроз Павла онима којима се згадише лажни сјајови тобожњих животних истина. И оставише све и раздадоше све да тај бисер задобију и учине га својом, најмилијом и најдражом својином.

Мисли над Јеванђељем  по Луки 14, 25-35

Има извесних одломака у Јеванђељу које као да човеку хришћанину постављају питање: -Да ли си ти овакав или не? Да ли си на путу препорода или стојиш, а затим  падаш,  незаустављиво падаш?

И Јеванђеље за данашњи дан  поставља  нам питање: - Јесмо ли истински  ученици Господњи?И лако у речима нашег Господа можемо да препознамо колико смо близу или далеко од учеништва Господњег. Истински ученик Христов "мрзи" своје ближње  када му они спречавају да буде ученик Христов, да Њега стави на прво место у свом животу. Он мрзи не њих лично, већ њихово непријатељство према вери. Жали их  због њихове помрачености и неразумевања. Моли се да се уразуме. "Мржња" према њима је  одбацивање свег оног што они саветују, а да је лажно, грешно и порочно. 

Да би крштени хришћанин животом својим показивао да је ученик Христов мора да постави чврсте темеље своје вере, свог учеништва, свог идења за Христом. Треба не само да буде свестан шта је то хришћанска вера и како се  она у свакодневном животу исповеда, већ и да сваки дан његовог живота буде храбро и неодступно  побеђивање свега злог око себе добрим делима, надахнутим силом, благодаћу  Божјом. Наша хришћанска вера није шала, није тренутно одушевљено прегалаштво, већ доживотно главно животно занимање. Ко је има и свакодневно је јача остаје со света која спречава пропадање. Пропадање људи, пустошење природе. Ушију увек отворених за благи, тихи глас Оног који јако жели да учи и да буду чувене Његове медоносне поуке. Да их чујемо, примимо, испунимо и надамо се, надамо спасењу!

Прави проповедник Христов. Верујемо Господе, помози нашем неверју!

 Размишљања над Посланицом Светог апостола Павла Галатима 1, 3-10

Господ Исус Христос је по вољи свог Оца, дао себе за наше грехове. Принео се као жртва да нас помири са Оцем, да нам да спасење.  То је наше Јеванђеље, то је наша хришћанска вера.

Вера у Свету Тројицу: Оца, Сина и Светога Духа, једнога Бога. Верујемо је и да је Син Божји постао човек, страдао, умро на крсту, васкрсао и вазнео се  на небо где седи с десне стране Оца. И који ће опет доћи да суди живима и мртвима и Његовом царству неће бити краја. Апостол Павле препушта суду Божјем (анатема да буде!) непоправљиве противнике истине, творце лажног јеванђеља  који не прихватају ова наша основна хришћанска начела вере. 

Не може се доћи до Бога Оца и до Царства Божијег без правилног схватања и разумевања Исуса Христа, Сина Божјег, Њега и Његовог спасоносног дела. Ко проповеда истинско Јеванђеље, угађа Богу, а не људима, угађа Његовој жељи и вољи да нас спасе. Не тражи пусту људску славу и не угађа људским слабостима, већ их разобличава Јеванђељем. Зато су и апостоли, Богом надахнути проповедници Јеванђеља, много пострадали од оних који нису хтели да се чује истина о њиховом поквареном и нечасном живљењу. Прави проповедници Јеванђеља су слуге  Христове. Од овог служења нема часнијег занимања за човека јер доноси као награду не само некакве привремене погодности и награде, већ живот  у срећи, испуњености који нема краја. Неописиву милину, неизрециву радост!

Мисли над Јеванђељем по Луки 9, 37- 43

Кад је Господ ходио по земљи, мноштво људи га је пратило. Али, мали број људи је тражио главно за човека: спасење душе, познање воље Божје са жељом да се по њој живи. Другим речима казано: праву веру. Најчешће су тражили   људи од Господа Исуса Христа  да им се да здравље телесно и исцељење од злих духова. Али, врло често са мало вере или чак и без ње.  Зато Господ укорава неверовање и поквареност оца  поседнутог дечака, народа који га је пратио, а можда и апостола који нису могли да истерају злодуха из дечака.

Кад нема јаке вере нема исцељења и оздрављења. Човек није у здравом стању пред Богом, он је покварен и  склон лицемерству, дволичности и лажној слици о себи. Не верује истински да му је Бог једини прави спаситељ, него се понешто нада у своје снаге или снаге других људи да га могу спасити. Али, овде видимо да и чак кад нема јаке вере, дешава се да Бог учини чудо. Довољно је попут оца дечака завапити из дна душе: "верујем, помози мом неверју" и дубоким смиреним вапајем призива  се помоћ Божја. И гле чуда! Изломљени, разбијени дечак устаје као да га демон није ломио и сламао  дуго година.  И све се враћа у нормални ток ствари. Дечак је опет очев син, а не играчка демона, а народ се диви чуду и сили Божјој. Само да потраје у њима и нама ово јако поуздање Бога, а не у нас саме, слабе, варљиве, вероломне... 

Бог који теши, утврђује и чува. Добри виноградар и неплодна смоква

Бог који теши, утврђује и чува

 Размишљање над Другом посланицом Солуњанима Светог апостола Павла 2:13-3:5

Дивни апостол Павле у свом обраћању хришћанима Солуњанима захваљује Богу што се они окренуше Богу поверовавши у благу вест (јеванђеље) хришћанске науке и то потврдише крстећи се у име Оца и Сина и Светога Духа. Апостол их подсећа и храбри да чврсто стоје у вери држећи предање - предане истине хришћанске вере,  предане било усмено, било писмено (посланицом Павловом).  Да би они остали јаки у вери и хришћанском животу, неопходна је помоћ одозго, утеха Христова. Утеха Његова је  окрепљење у страдањима које их сусрећу због исповедања хришћанске вере. Апостол истиче  да  Христос  утврђује у свакој речи и добром делу, као и да  чува верне од лукавог, дајући им љубав и трпљење у невољама. 

Оно што је Павле молио од Исуса Христа, Сина Божјег и нама је данас неопходно. Толико је замки лукавих злих духова које нас одвраћају од спасоносног предања наше вере. Толико је жалости и  болова овоземаљског живота у којима нас само Господ  Исус Христос може утешити. Толико је мржње коју само љубављу Христовом можемо победити. Најзад, толико се често колебамо у невољама да посустајемо у речима добрим и врлинским делима тако да без силне помоћи Христове не би опстали и остали хришћани.  

Веран је Господ, ма колико да смо ми  неверни. И кад имамо ту мисао у уму знамо да, ма колико често падали, можемо устати ако пружимо и прихватимо  Његову  увек отворену нежно пружену руку. 

Добри виноградар и неплодна смоква

 Размишљање над Јеванђељем по Луки  13, 1-9

Као што је Јевреје у доба Исуса Христа довела у недоумицу страшна казна римског намесника Понтија Пилата над Галилејцима побуњеницима против римске власти (помешао је крв њихову са крвљу животиња принетих као жртва Богу у јеврејском храму у Јерусалиму) и нас  данас збуњују страшне смрти непокајаних грешника. Збуне нас да помислимо, као и Јевреји којима се Господ обраћа, да смо ми много праведнији од њих и да нас тако нешто никада неће задесити.

Речи Господње из Јеванђеља по Луки нас разуверавају у нашој заблуди. Не треба тако да размишљамо, већ да сматрамо да смо и ми заслужили некакву страшну казну попут осамнаест људи у Силоаму на које је пала кула! Зашто нас још није задесила добијамо одговор у причи Господњој  о неплодној смокви. Ми смо неплодне смокве  у винограду Божјем. Домаћин је Бог Отац, Отац Сина Божјег, Исуса Христа. Виноградар је Исус Христос.

Наш Предивни веома стрпљиви Господ не оклева да смокву често обилази и тражи рода (добра дела на њој). А кад не види на њој рода, окопава је - чисти је од зла и ђубри - храни својим Светим тајнама. И све то да би наше душе заблистале добрим делима и врлинама.

Уколико  не будемо достојни ове земље на којој живимо, бићемо ишчупани из ње. Неплодно дрво које не даје плода и поред много труда Доброг виноградара, не заслужује да живи, сече се.

То је неизбежна казна  да опомене оне који мисле да се истрајавање у греху и неплодности исплати!

Мисли над Другом посланицом Солуњанима апостола Павла 2, 1-12 и Јеванђељем по Луки 12, 48- 59

 Посланица

Дан Господњи,  Дан другог доласка  Исуса Христа и Дан страшног суда  још није дошао. Није се догодио јер није дошао човек пропасти - Антихрист који је у свему злом и поквареном од сатане научен. Ми хришћани  спречавамо долазак Антихриста сваким добрим делом, сваком врлином, сваким искреним молитвеним уздахом. Јер у последња времена уочи  другог доласка Христа  "...умножиће се безакоње, охладнеће љубав многих" (Јеванђеље по Матеју 24,12). Тако чинећи добро бићемо на путу Божјем који ће нас штитити да не паднемо  и не заведемо се различитим обманама сатане и његових слугу.

Јеванђеље

1. Свети јеванђелиста  и апостол Лука као писац једног од четири Јеванђеља верно преноси речи Господа Исуса Христа. Те речи  су савремене и данас нама православним хришћанима. Оне уче о одговорности. Коме је поверено  каква служба, какав задатак у Цркви, са њом је дата одговорност. Одговорност је у томе  да ће се тражити од њега да повери рачун Господу како је и колико ревносно службу вршио. Да ли је служба вршено хвалисаво, гордо, користољубиво, немарно;  или вредно, смирено и  без нечасних добитака. За узор правилног служења у Цркви и свакодневном животу хришћана, даје се пример Господа  који нестрпљиво жели да се огањ вере што више запали у људима и да  страда крсним страдањем ради спасења свих људи.

2. Постоји истински  мир, постоји и  лажни мир. Истински мир се добија и када се изгуби спољашњи мир: када човека због његове вере окруже псовка, вика, галама, физички насртаји оних којима смета истина која не трпи лаж, поквареност, лицемерје.

Лажни мир је трули компромис у коме упркос грижи савести која делује у нама прећуткујемо или лажима скривамо истину да не би угрозили свој посао, славу међу људима или физичку егзистенцију. Господ не жели лажни мир, он доноси раздељење, поделу међу људима на оне који верују његовом Јеванђељу и испуњавају га и на оне који га због терета грехова својих одбацују.

Неверујући у Јеванђеље остају са неким својим  метеоролошким знањима о времену која нису спасоносна за човекову душу. Немају знање о духу времена које доноси истинско знање:  знање Христове науке - Јеванђеља. Јеванђеље доноси сазнање да је Бог милостив, али и да је  праведни Судија. Ко жели да избегне казну од њега, треба праведно да суди и праведно да живи следећи Христа и Његову науку коју неповређеном чува Света православна Црква.

Српска православна омладина пише Харалампију (коме је већ писао Доситеј Обрадовић), одломак

ЂУРЂЕВДАНСКО ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

Христос воскресе, драги Харалампије!

Немој се чудити што ти Срби после 220 година поново пишу. Можда си мислио да смо те у краткој памети заборавили, али, не бој се, нисмо, ни тебе као ни Димитрија, у калуђерству нареченога Доситеја, који ти прво писмо писаше.

Ево, у овом Светом Манастиру прославља српска омладина Васкрс Христов, сада и свакога дана, овде и на свакоме месту:

Васкршњи пост смо постили,
Пред иконом Христовом се молили,
Постом и молитвом смирење тражили,
Душу своју и тело чистили,
Да нам ум буде чист а око бистро,
Да бисмо видели боље,
Да бисмо чули боље,
Да бисмо разумели боље
Васкрс Христов, победу над смрћу!!!
Ако хришћанство на догађај сведеш
Онда је догађај – Васкрсење Христово!
Ако хришћанство у времену почетак има
Онда је почетак – Васкрсење Христово!
У нашим животима три етапе стоје:
Прва је етапа – рођење у Христу,
Друга је етапа – преображај Христом,
Трећа је и главна – Васкрснути с Христом!!!

       Ох, драги Харалампије, колико греше они који не посте а пост нападају, колико греше они који посте а једва чекају да му краја виде не би ли се најели меса и препили вина. Колико је грешио несрећни Димитрије који није схватио да пост не убија и не умртвљује него васкрсава и оживљава човекову душу и тело; колико је грешио несрећни Димитрије који није схватио да пост претвара и преображава људско тело у свете мошти, док преједање, препијање и клањање стомаку га претвара у смрдљиву гомилу трулога меса.

Чудиш се, љубезни мој пријатељу, речима које ти упућујем?! Мним да си очекивао, након првог писма које ти Димитрије написа, другачије мисли од српске омладине у 21. веку?

Одмах ћемо ти рећи: ми не желимо да будемо духовна чеда Димитријева. Другог учитеља Срби данас ишту. Доста нам је Димитријеве школе.

Видим, драги мој, ништа ти није јасно, до малопре си мислио да је Србе извела на прави пут мудрост просвећене Западне Европе, а, гле чуда, управо Димитрија који ту просвећеност у Србију донесе, данас одбацује српска омладина са речима: „Доста нам је Димитријеве школе.“

Сигурно се питаш, каквог Срби онда просветитеља траже ако Димитрија неће и шта се то догодило са српским народом у последњих 200 година кад му тако данас омладина збори?!

Једна забуна међу нама влада: српски народ просветитељима зове два Србина: Светога Саву и Доситеја Обрадовића, а истина је да је само један просветитељ српски, просветитељ прави, просветитељ светлости и словесности – Свети Сава.

Свети Сава је највећи српски просветитељ јер је највећи српски светитељ. Просвета је само пројекција светости, зрачење светлости; светитељ светли и тиме просветљује, просвећује. Без светитеља нема просветитеља; без светости нема просвете.

Два велика симбола српске духовне културе су Растково бекство у манастир и бекство Доситејево из манастира. Растко одлази у манастир и примивши на себе крст постао је Сава; Доситеј се са бекством из манастира одрекао науке Христове и вратио се у Димитрија. Свети Сава је пошао за светлошћу озго, Димитрије је прошао мимо ње и пошао за жишком гордог људског ума. Свети Сава је зачетник хришћанске, заветне културе Срба, културе која српски народ приводи Богу, а Димитрије је зачетник ванзаветне културе у Срба којој је зрцало била безбожна просветитељска школа Западне Европе. Слагао бих те када бих ти рекао да за раскалуђером Димитријем нико није кренуо; многи су Срби за њим пошли, многи су Срби тражили сунце тамо где оно залази, многи су се Срби у таму загледали, словесност своју изгубили и – нестали. Иако је пред крај свог живота посумњао у своју веру у здрав разум и у некакво „свободно мишљеније“, његови ђаци су наставили још кочоперније да нападају Цркву да ли (не)свесно покушавајући да одвоје Србе од Завета. Треба рећи: његови дијаци су веће зла нанели српском народу него ли сам Димитрије. Исто су урадили и вуковци, и марковићевци, и скерлићевци, и комунистички идеолози, и, на крају, и новодобци.

Драги мој, немој помислити да православна српска омладина само критикује и одбацује, а ништа не узима за узор и пример. То је велика лаж, љубезни мој пријатељу, а они који буду тако причали, а таквих ће, на жалост, бити, биће препознати као лажови и ситни еврослинавци. Српска православна омладина се залаже за објективно проучавање свих српских културолошких посленика са жељом да сазна шта су они урадили добро, а шта лоше. Оно што је добро ми узимамо, а оно што је лоше, што не припада српском светосавском бићу, ми одбацујемо.

Насупрот овој ванзаветној културној историји Срби, српска омладина се враћа на културне изворе Српског Завета на којима као претече види Свету солунску браћу, као утемељитеља Светога Саву, а затим, преко Светог кнеза Лазара, Стефана Високог, Његоша и Лукијана Мушицког, долази до Светог Владике Николаја Жичког и Светог Јустина Ћелијског; сви остали светитељи – просветитељи и јунаци из наше прошлости ту су да нас надахну и подстакну у служењу Богу и своме роду.

Вера у Бога је основа свег нашег прегнућа, а Српски Завет начин на који деламо кроз ту веру.

Наш циљ је Висока Србија, која ће својом духовном висином бити кадра да уједини све Србе, ма где се налазили; у борби за тај циљ нама су дозвољена само Богом благословена средства љубави, правде и чистоте.

Не мрзимо друге народе, него волимо свој; не мрзимо друге вере, него волимо своју; не презиремо туђе, него негујемо своје. Све што је племенито код других, својина је нас хришћана – говорио је Свети Јустин Философ још у 2. веку.

Не очекујемо земаљску славу и похвалу. Не уздамо се у своје мисли и мишице, него у Бога Живога и Истинитога, Бога Правде Коме пева наша химна...

Српска православна омладина

Са Српског омладинског сабора
О Ђурђевдану лета Господњег 2003.

Цео текст: http://snp-miletic.narod.ru/izdrugeruke/dveri_haralampiju.html

Слика:http://image.slidesharecdn.com/dositejobradovic-andjelijastoilkovic-kristinamitic-120315171300-phpapp02/95/dositej-obradovi-anelija-stoilkovi-kristina-miti-17-728.jpg?cb=1331833664

Житије Светог Ахилија, уснуће и пут његових моштију, одломак 2.

ТРЕЋИ ДЕО

УСНУЋЕ И СВЕТЕ МОШТИ

Његово уснуће

Становници Ларисе провели су читавих тридесет пет година са Светим Ахилијем на трону архиепископије Ларисе, када је схватио да се приближио час његовог одласка из овог света. Са душевном радошћу и мирна духа почео је припреме за његов прелазак у вечни живот. Затражио је да му припреме гробно место и позвао код себе свештенике и неке лаике-званичнике да би поразговарао са њима о ономе што би требало да се догоди. Чим се прошири вест да се Свети Ахилије спрема да иде да се сусретне са Господом, сви се сабраше, клирици и народ, са плачом зато што ће изгубити свог духовног Оца. Свети Ахилије им се обрати са смирењем и рече:

,,Чеда моја, немојте плакати и мене жалостити. Све ћу вас предати Једноме истинитом Богу да вас руководи и да вас штити. Ви се старајте само да сачувате вашу Веру чисту и непомућену да бисте задобили Царство Небеско.“

То име је рекао, подигао свој поглед и руке ка небу, помолио се и свима дао свој благослов. Затим предаде своју свету душу Богу средином 4. века. Епископи, свештеници и народ који се тамо нашао, подигоше Свете његове мошти и побожно их положише у гроб, који он сам беше припремио.

Свете мошти

Свете мошти су за хришћане постале драгоцена и вечна помоћ. Одмах након што је Свети положен у гроб, сви који су га додирнули са побожношћу беху излечени од сваке болести, слепци прогледаше, сакати стадоше на ноге, демонизовани беху ослобођени од демона. Како је време пролазило Свети Ахилије је остао непознат.  

Прошло је триста година откад је Сведржитељ одлучио да поново људима открије чудотворне Свете мошти. Показао их је на чудесан начин 10. фебруара, а град Лариса доби драгоцено и непроценљиво благо. Становници саградише величанствени храм у спомен Светог Ахилија, који постаде и седиште Митрополије и тамо положише Свете мошти. Свакодневно им указиваше поштовање, поклањали им се и уживали у многим чудима, отприлике све до краја 10. века (978. после Христа).

Губитак Светих моштију

У време оно цар Бугара Самуило устреми се против Грчке. Освојио је Македонију, Тесалију, читаву Централну Јеладу и стигао све до Пелопонеза. Када је освојио Ларису, заробио је становнике Ларисе и опустошио град. Заједно са божанским и Светим трофејима узео је и Свете мошти Светог Ахилија и пренео их у седиште свога царства, у град Преспу, где се налази и истоимено језеро. Можда је Грчка била лишена Светих моштију Светог Ахилија, ипак је Бугарска добила велику духовну корист пошто она тада беше новопросвећена држава и можда је Бог желео да се оне тамо обрету да би благодаћу и силом учврстио веру хришћана из тих места.

Светитељ напушта Ларису

Становници Ларисе нису изгубили помоћ и благодат Светитеља упркос томе што су изгубили његове Свете мошти све до средине 15. века (1450. после Христа), када је град предат Турцима. Тада је Свети Ахилије напустио град и Бог нам чудотворно објављује како се то догодило. Турци су упали у Северну Грчку и спремали се да опседну два велика града, Солун и Ларису. Неки хришћани који су ишли ка Солуну, беху присели украј пут да се одморе. Видели су тада својим очима једног мушкарца у ратничком одјејанију, коњаника, како долази из правца Солуна. С друге стране пута угледали су једног човека у годинама, поштованог свештеника, како и он на коњу долази из правца Ларисе. Када се сусретоше, војник се поклони свештенику и рече:

,,Радуј се, архијереју Божији Ахилије“.

Одговарајући му свешетеник му рече:

,,Радуј се и ти, војниче Христов Димитрије“.

Хришћани изненађени оним што су гледали и слушали, остадоше са стране пратећи шта се убива. Тада војник поново рече свештенику:

,,Одакле долазиш свештениче Божији и куда идеш?“

Светом Ахилију засузише очи и одговори му:

,,Наредио ми је Бог да одем из Ларисе коју сам до сада чувао због многих грехова њеног народа, и да она буде предата у руке Турака. Тако сам је напустио и идем куда ми Бог нареди. Међутим, реци ми, молим те, куда ти идеш?“

И Свети Димитрије пусти неку сузу и рече му: ,, И мени се исто догодило, архијереју Ахилије. Небројено пута сам помогао Солуњанима. Ослободио сам их од епидемија, излечио од болести и избавио њихов град много пута из ропства. Међутим, сада их због њихових многих грехова Бог кажњава. Наредио ми је да напустим град и да га пустим да падне у руке Турака. Тако да и ја идем тамо где ми он нареди.“

Затим су обојица остали тако погнутих глава плачући доста дуго. Затим веома тужни целиваху један другога, поздравише се и нестадоше. После овог чуда које су  видели хришћани се не упутише ка Солуну већ се вратише натраг и испричаху све што су видели и чули. Није прошло ни месец дана кад су и Солун и Ларису освојили Турци.

Епилог

Свети Ахилије је напустио Ларису према заповести Божијој да би казнио и уразумио народ. Међутим, у многим другим случајевима и несрећама, Лариса није остала без заштите и помоћи Светитеља. Увек се светитељи налазе поред оних који их призивају, помажу им у свкој нужди и ради њих чине чуда. Тако и Свети Ахилије, после пада Ларисе, ропства и ослобођења свог града, није престао да помаже онима који имају потребу. Све до данас када је Лариса једна велики град у процвату у рукама хришћана, Свети Ахилије не престаје да посредује својим заступништвом у Господа за побожне хришћане. Можда је мало података остало о његовом животу и делу, али сасвим је сигурно да је он живео чудесни живот, посвећен Христу, учинио је много чуда и засијао је својим божанским благодатним даровима као сунце на тесалијском небу, и не само тамо.

Ипак, мошти Светог Ахилија вратиле су се у Ларису. 

У вечерњим сатима 14. маја 1981, војни хеликоптер преноси свете мошти Светог Ахилија назад у Ларису. Прихваћене су на стадиону од стране архиепископа Атине Серафима, заједно са митрополитима и свештенством.

Данас мошти Светог Ахилија почивају у митрополијској катедрали Светог Ахилија, а његов празник се слави са великом свечаношћу 15. маја.

Житије Светог Ахилија, пастирски рад - одломак 1.

ЕПИСКОП ЛАРИСЕ

Пастирско дело Светог Ахилија

Свети Ахилије је својим учењем увећао и учврстио по други пут веру на простору земље Јелинске. Сви се радоваху и бејаху благодарни гледајући ово велико сабрање хришћана. И док се ово збиваше, упокоји се Архијереј града Ларисе, престонице Тесалије, и трон остаде упражњен. Сви становници, грађани и сељани те области, млади и стари, изгласаху да им Свети Ахилије буде Архијереј. Као да благодат Божија управљаше његове кораке ка тим крајевима. Тако Свети Ахилије беше рукоположен за архиепископа Ларисе. Он се са смирењем прихвати овог великог достојанства, и са поштовањем и приљежношћу донесе одлуку да стадо које му повери Господ руководи на Његовом путу. Имајући за помоћнике епископе и свештенике Ларисе сматрајући их за своју вољену децу, започе дело. Покренуо је велику човекољубиву делатност помажући сиромашне и удовице, хранећи сирочиће и притичући у помоћ онима којима беше учињена неправда. Састрадавао је са онима који пате и био је рад да помогне у свакој нужди. Као учитељ и пастир свакодневно је поучавао и саветовао вернике, пружајући њиховим душама духовну храну.

Чуда и пророштва

Његовом способношћу да твори чуда лечио је болеснике само једноставним додиром руке. Његовим молитвама прогонио је из своје државе лопове и разбојнике који су уништавали поједине делове Тесалије. Заиста, када се једном догоди велика суша услед изостанка падавина у том месту, његовим молитвама и благодаћу, киша је пала. Чињаше велика и чудесна дела за поверено му стадо. Предвиђао је и пророковао будућност и имао је способност да чита и открива мисли људи.

Први васељенски сабор

Глас је о њему превазилазио границе земље Јелинске те постаде познат у читавом Византијском царству. Налазимо се у години 320. после Христа за време владавине Константина Великог. Христољубив и топли подржавалац хришћана, цар Константин сазнавши за дело, врлину и чуда епископа Ларисе, жељаше силно да га види и да га лично чује. Тако и би уз Божију помоћ. Цар Константин је желео да разреши несугласице између јеретика Арија и архијереја па сазва 325. године Први васељенски сабор Цркве у Никеји. Тамо се окупише Божијим промислом и царском заповешћу 318 архијереја. Међу њима беше и архиепископ Ларисе, Ахилије, на велику радост Константина, који га је изузетно поштовао. Но, он беше изузетно поштован и од стране свих сабраних архијереја. Због врлина, мудрости и његове разборитости, сијао је међу њима као сунце. Тако су сви заједно започели један дуг разговор у вези са овом темом, а разговор никуда није водио. Тада је устао Свети Ахилије, дао свима знак да заћуте и снажним гласом рекао:

,,Ти, Арије, и сви који те подражавају, ако сте у праву кад кажете да је Син Божији створење и твар Божија, онда реци овој стени која се налази овде испред нас да из ње потече уље и онда ћемо вам поверовати. У противном је сваки разговор сувишан и никуда не води.“

Аријанци се изненадише и извесно време ћутаху. А затим се окренуше Светом Ахилију и рекоше му:

,,Ти си то рекао, ти то и учини“.

Изговарајући то веровали су да Епископ никада неће моћи да учини такво чудо. Речи Епископа су сматрали дрскошћу а не речима надахнутим Духом Светим. Међутим, Свети Ахилије је без страха, ни тренутак не оклевајући, устао и стао испред цара и архијереја. Са вером у Христа, пошто се прво помолио, рекао им је:

,,Ако је Син Божији једне суштине и једне славе са Оцем, као што ми верујемо, исповедамо проповедамо, нека из ове стене потече уље да би поверовали и уверили се јеретици“.

Одмах, пре него што је добро завршио своје речи, догоди се велико и задивљујуће чудо. Испод камена, почело је да цури уље које је прекрило читаву земљу. Гледајући то цар и архијереји дивили су се сили вере, славили су Бога и похвалили Светог Ахилија. Аријанци се, напротив, постидеше и ожалостише.

. Од присталица Арија једни су прихватили догму о Светој Тројици и последовали путу православља, а неколицина је, међутим, а међу њима и сам Арије, настојећи упорно на својим гледиштима, беху прогнани.

Повратак у Ларису после  Сабора

Док се Светитељ приближавао граду, угледао је да су изашли да га дочекају свештеници, монаси и мноштво света, мушкарци, жене, старци и деца, из читавог града и околних места. Тако настаде велико комешање док су сви радосни што су поново видели свог Оца и учитеља, покушавали истовремено да му се приближе и узму од њега благослов. Сви хришћани из његове епархије обрадовали су се његовом повратку и појаху химне Богу и Светитељу. Пошто је Ахилије све благословио и пожелео им све најбоље, сео је на свој престо и почео да приповеда све шта је било на Сабору. Сви се обрадоваше и бејаху веома задовољни сазнавши за речи и дела њиховог Пастира, а посебно за чудо о стени и уљу. Затим прославише Бога верујући још чвршће него раније.

Посета Светог Ахилија једном малом граду

Беху га позвали становници једног малог града да им помогне у њиховој нужди а он је прихватио да им помогне. Када су становници сазнали о будућој посети, пожелеше да учине припреме које доличе дочеку архијереја. Украсише своје цркве, уредише своје домове, очистише путеве, спремише јела и сви изађоше изван града да дочекају Светог Ахилија. Очекиваху да угледају архијереја обученог у богате одежде, где седи на украшеном коњу, уз велику пратњу клирика. И док су сви тако чекали, угледаше у даљини како долазе двојица свештеника пешке и обучени једноставно. Помислише да су то свештеници-изасланици Архијереја који долазе да му припреме дочек. Чим су се двојица свештеника приближили, становници града су их са агонијом упитали да ли познају када ће тачно стићи Епископ. Један од њих им тада одговори: ,,Ја сам Епископ.“

Сви се веома изненадише, помислише да се он шали са њима и наставише да их запиткују. Тада је Свети Ахилије почео да им говори. Слушајући његове слађе од меда свете речи, повероваше му. Падоше му пред ноге тражећи његов опроштај и његов благослов. Светитељ их је поучио, учврстио њихову веру у Христа и резрешио њихове проблеме. Ови примише духовну корист, не само од његових речи и његових добрих дела, већ по смирењу које показиваше. Са тог места се Свети Ахилије поново вратио у свој град.

Линкови за Први васељенски сабор (слика) и слике Светог Ахилија на иконама и фрескама

 Линкови за Први васељенски сабор (слика) и слике Светог Ахилија на иконама и фрескама

Први васељенски сабор: https://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/d/dd/THE_FIRST_COUNCIL_OF_NICEA.jpg

Слике светитеља на иконама и фрескама:

http://www.johnsanidopoulos.com/2010/05/st-achillios-of-larisa-of-first.html, https://en.wikipedia.org/wiki/Achillius_of_Larissa, https://s-media-cache-ak0.pinimg.com/736x/c0/74/ca/c074ca265512beaf70c1b357acc10119.jpg, http://www.theodoreicons.com/assets/images/z1.jpg, http://fos-kastoria.blogspot.rs/2012/05/15.html, http://o-nekros.blogspot.rs/2013/05/15.html, http://enavasi.gr/celebration/370

Житије Светог Ахилија

СВЕТИ АХИЛИЈЕ

ПРОЛОГ

У току векова и услед напада иноплемених варвара на јелинску земљу, изгубљене су биле многе реликвије јелинске побожности. Међу њима и стари списи Житија Светих Цркве Јелинске. Међутим, и оно мало података што су до данас сачувани, могу да нас све поуче кога је Бог и колико њих удостојио благодати Светога Духа. То се догодило и са житијем Светог Ахилија који је, иако беше рођен у Кападокији, учинио велика дела у Јелади, на архиепископском трону у Лариси, за време од тридесет пет година своје Свете службе . Он је не само врлином и мудрошћу, али и уз стрпљење и упорност, започео да проповеда реч Божију из Кападокије ка Јерусалиму, а одатле се упутивши ка Риму и другим италијанским и европским градовима, и на крају стигавши у земљу Јелина где се упокојио у Господу. Из оно мало записа што је остало о његовом животу и његовом апостолском делу, видимо његову светост и разумемо зашто је га је Господ удостојио божанске благодати и оснажио га беседничким даром и даром чудотворства.

,,Радуј се Источна звездо сјајна и Ларишана, светлоношче и вођо...“

Олаг К. Папаниколаку

Атина, јануар 2007. године

ПРВИ ДЕО

СВЕТИ АХИЛИЈЕ

Прве године

Свети Ахилије беше рођен у другој половини 3. века (око 270. после Христа), у чувеној Кападокији, у којој се касније родише и двојица славних Светих Отаца и Учитеља наше Цркве, Григорије Богослов и Василије Велики. Његови родитељи беху благородни и имућни, али изнад свега честити и побожни хришћани, добри и милосрдни. Живели су увек у сагласју са речју Христовом и на тим начелима одгојише и свог сина Ахилија, сами му дајући пример својим речима и својим делима. Међутим, они се упокојише веома рано и Ахилије оста сироче у веома младом узрасту. Живео је трезвено, у врлинама којима су га научили његови родитељи. Није га повукао живот немарности, благостања и телесних страсти, у којима су уживали млади његовог узраста. У једном моменту одлучи да жели да следи тежак пут ка Царству Божијем. Из тог разлога подели своју имовину, коју је наследио од својих родитеља, сиромашнима, удовицама, сирочићима и свима онима који су имали потребу за помоћи. Постом, бденијем, молитвом и суровим подвижничким напорима, ишчекивао је Божију благодат и Светог Духа.

Напушта Кападокију

Ради Христа одлучи да се удаљи из света да би стекао добро својој души и да би другима донео душевну корист. Поздравио се, дакле, са рођацима и пријатељима и напустио Кападокију. Прво му одредиште беше Јерусалим. Тамо се поклонио Светим местима а са побожношћу и умиљењем је корачао стопама Христовим. Одатле одлучи да пређе у Рим. У овом именитом велеграду зажеле да се поклони гробовима и Светим моштима првоврховних апостола Петра и Павла да би се укрепио њиховом благодаћу. За све време пута проповедаше Јеванђеље као апостол Христов. У међувремену, у току путовања, не знамо где и када тачно, прими помазање и беше рукоположен за свештеника. Дакле, наставио је своје дело тако што је мноштво идолопоклоника превео на пут истине Христове. Поучавао их је, крштавао и водио ка светлости хришћанства из мрака у којем су се налазили. Његов пут и његово дело не беху нимало лаки. Са свих страна су га прогонили, ударали и без милости мучили. И што се више ширио глас о њему утолико су га више прогонили и мучили идолопоклоници. Као што то чињаху и Свети апостоли пре њега, и он чињаше велики подвиг ради љубави Христове и ради ширења Јеванђеља. Са радошћу и весељем прихваташе све несреће, истрајан беше у свом покушају да оне који су у обмани упути ка побожности и спасењу њихових душа. Због свих ових подвига које учини, примио је од Господа благодат да чини чуда као и Свети апостоли. Болесницима је враћао здравље, лепрозне је чистио, демонизоване ослобађао од мучења демона, а и многа друга чуда чињаше у име Исуса Христа.

Долазак у земљу Јелина

Овим својим великим равноапостолским делом и пошто пређе из Рима, и кроз многа друга села, и друге градове Италије и земље западне стране, упути се ка Елади. Крећући се стопама апостола Павла и увек проповедајући Јеванђеље, прође кроз северне пределе и стиже у Тесалију. Глас о њему се толико био проширио да је мноштво народа, мушкараца и жена, трчало да га сусретну, да би из његових уста чули Свето учење и да би заједно са њим напредовали на путу истине. Тако је, за врло кратко време, успео да их све привуче вери Христовој и учини да се одрекну идолопоклонства.

ДРУГИ ДЕО

ЕПИСКОП ЛАРИСЕ

Пастирско дело Светог Ахилија

Свети Ахилије је својим учењем увећао и учврстио по други пут веру на простору земље Јелинске. Сви се радоваху и бејаху благодарни гледајући ово велико сабрање хришћана. И док се ово збиваше, упокоји се Архијереј града Ларисе, престонице Тесалије, и трон остаде упражњен. Сви становници, грађани и сељани те области, млади и стари, изгласаху да им Свети Ахилије буде Архијереј. Као да благодат Божија управљаше његове кораке ка тим крајевима. Тако Свети Ахилије беше рукоположен за архиепископа Ларисе. Он се са смирењем прихвати овог великог достојанства, и са поштовањем и приљежношћу донесе одлуку да стадо које му повери Господ руководи на Његовом путу. Имајући за помоћнике епископе и свештенике Ларисе сматрајући их за своју вољену децу, започе дело. Покренуо је велику човекољубиву делатност помажући сиромашне и удовице, хранећи сирочиће и притичући у помоћ онима којима беше учињена неправда. Састрадавао је са онима који пате и био је рад да помогне у свакој нужди. Као учитељ и пастир свакодневно је поучавао и саветовао вернике, пружајући њиховим душама духовну храну.

Чуда и пророштва

Његовом способношћу да твори чуда лечио је болеснике само једноствним додиром руке. Његовим молитвама прогонио је из своје државе лопове и разбојнике који су уништвали поједине делове Тесалије. Заиста, када се једном догоди велика суша услед изостанка падавина у том месту, његовим молитвама и благодаћу, киша је пала. Чињаше велика и чудесна дела за поверено му стадо. Предвиђао је и пророковао будућност и имао је способност да чита и открива мисли људи.

Први васељенски сабор

Глас је о њему превазилазио границе земље Јелинске те постаде познат у читавом Византијском царству. Налазимо се у години 320. после Христа за време владавине Константина Великог. Христољубив и топли подржавалац хришћана, цар Константин сазнавши за дело, врлину и чуда епископа Ларисе, жељаше силно да га види и да га лично чује. Тако и би уз Божију помоћ. Цар Константин је желео да разреши несугласице између јеретика Арија и архијереја па сазва 325. године Први васељенски сабор Цркве у Никеји. Тамо се окупише Божијим промислом и царском заповешћу 318 архијереја. Међу њима беше и архиепископ Ларисе, Ахилије, на велику радост Константина, који га је изузетно поштовао. Но, он беше изузетно поштован и од стране свих сабраних архијереја. Због врлина, мудрости и његове разборитости, сијао је међу њима као сунце. Тако су сви заједно започели један дуг разговор у вези са овом темом, а разговор никуда није водио. Тада је устао Свети Ахилије, дао свима знак да заћуте и снажним гласом рекао:

,,Ти, Арије, и сви који те подражавају, ако сте у праву кад кажете да је Син Божији створење и твар Божија, онда реци овој стени која се налази овде испред нас да из ње потече уље и онда ћемо вам поверовати. У противном је сваки разговор сувишан и никуда не води.“

Аријанци се изненадише и извесно време ћутаху. А затим се окренуше Светом Ахилију и рекоше му:

,,Ти си то рекао, ти то и учини“.

Изговарајући то веровали су да Епископ никада неће моћи да учини такво чудо. Речи Епископа су сматрали дрскошћу а не речима надахнутим Духом Светим. Међутим, Свети Ахилије је без страха, ни тренутак не оклевајући, устао и стао испред цара и архијереја. Са вером у Христа, пошто се прво помолио, рекао им је:

,,Ако је Син Божији једне суштине и једне славе са Оцем, као што ми верујемо, исповедамо проповедамо, нека из ове стене потече уље да би поверовали и уверили се јеретици“.

Одмах, пре него што је добро завршио своје речи, догоди се велико и задивљујуће чудо. Испод камена, почело је да цури уље које је прекрило читаву земљу. Гледајући то цар и архијереји дивили су се сили вере, славили су Бога и похвалили Светог Ахилија. Аријанци се, напротив, постидеше и ожалостише. На овом Сабору је и Свети Спиридон учинио једно чудо које се опет односило на Свету Тројицу. Пошто је својим речима поразио присталицу и ретора Аријевог, узео је у руку један цреп и желећи да покаже да извесне ствари не може људски ум да појми, рече:

,,Ако вас упитам колико ствари држим у својој руци, рећи ћете ми, један цреп. Међутим, ово није једна ствар и то ћу вам одмах сада и показати“.

И док је у левој руци држао цреп, десном је начинио знак Крста и рекао:

,,У име Оца“.

У руци Светитеља, у којој је држао цреп, запали се ватра на којој је цреп био испечен. И док су сви гледали пренеражено, Светитељ је наставио:

,,И Сина“.

Тада је из црепа потекла вода.

,,И Светога Духа“

И тада је у Светитељевој руци остала уместо црепа само земља.

Ова и друга чуда догодише се за време Сабора. Његовим чудима Бог је показао силу Православних, и објавио несумњиво једносушност Свете Тројице и унизио јеретике. Засијало је сунце истине и они који су се ту обрели прославили су Господа. Од присталица Арија једни су прихватили догму о Светој Тројици и последовали путу православља, а неколицина је, међутим, а међу њима и сам Арије, настојећи упорно на својим гледиштима, беху прогнани. Цар Констатин Велики задовољан резултатима Синода, позва све Свете Оце да дођу заједно са њим у Цариград, да освештају темеље новосаграђеног града. Сви, укључујући и Светог Ахилија, прихватише позив и следоваше за царем. Стигавши у град који је носио име цара, сви свештеници се помолише Богу да град остане учвршћен и непобедив за непријатеље и варваре. У литији, која је уследила а на чијем челу беше Патријарх Константинова града Митрофан, Град беше посвећен Пресветој Богородици и стављен у Њену заштиту. Отприлике пре дванаест година Пресвета Госпођа Богородица је у многим временима и на многе начине сачувала Град од опасности. Од тада наша Црква слави сваке године 11. маја спомен на рођење Константоновог града. Патријарх Митрофан, који због својих поодмаклих година није присуствовао Сабору, али је послао заступника, слушајући о чудесним догађајима која су се догодила, захвалио је свим свештеницима на њиховим напорима. Затим је говорио доста дуго са Светим Ахилијем и пошто га је испоштовао и посебно му указао част због његових дела, на крају је рекао:

,,Поборниче истине, Ахилије, иди у миру а Бог ће увек бити са тобом, а твоја ће плата бити велика на Небесима“.

Цар Константин, пошто је и сам посебно похвалио Светог Ахилија, дао му је, као и осталим архијерејима, злато и сребро за подизање цркава и других добрих дела. Светитељ се помолио за цара и за сав његов дом, поздравио се са свим свештеницима и упутио се као радостан победоносац ка својој епархији.

Повратак у Ларису

Док се Светитељ приближавао граду, угледао је да су изашли да га дочекају свештеници, монаси и мноштво света, мушкарци, жене, старци и деца, из читавог града и околних места. Тако настаде велико комешање док су сви радосни што су поново видели свог Оца и учитеља, покушавали истовремено да му се приближе и узму од њега благослов. Сви хришћани из његове епархије обрадовали су се његовом повратку и појаху химне Богу и Светитељу. Пошто је Ахилије све благословио и пожелео им све најбоље, сео је на свој престо и почео да приповеда све шта је било на Сабору. Сви се обрадоваше и бејаху веома задовољни сазнавши за речи и дела њиховог Пастира, а посебно за чудо о стени и уљу. Затим прославише Бога верујући још чвршће него раније.

Путовање по Јелади

Посматрајући ревност својих верника за истину Христову Свети Ахилије је свакодневно поучавао Божијој речи у граду и околним местима. Не прође много времена, кад он напусти границе своје Митрополије и проповедаше по читавој Грчкој. Ма где год да је пролазио, уништавао је храмове идолопоклоника и грађаше цркве и манастире у којима се славио Бог. Помагао је у изградњи болница и старачких домова. Рукополагао је побожне људе који су живели у врлинама за свештенике и епископе. Чињаше доброчинства сваке врсте као заштитник сиротих, отац сирочића, помоћник удовица и ослободилац онима којима беше учињена неправда. Такође је вредно помена његово смирење у односу на сва његова Божија дела. Навешћемо само један догађај у вези са тим. Беху га позвали становници једног малог града да им помогне у њиховој нужди а он је прихватио да им помогне. Када су становници сазнали о будућој посети, пожелеше да учине припреме које доличе дочеку архијереја. Украсише своје цркве, уредише своје домове, очистише путеве, спремише јела и сви изађоше изван града да дочекају Светог Ахилија. Очекиваху да угледају архијереја обученог у богате одежде, где седи на украшеном коњу, уз велику пратњу клирика. И док су сви тако чекали, угледаше у даљини како долазе двојица свештеника пешке и обучени једноставно. Помислише да су то свештеници-изасланици Архијереја који долазе да му припреме дочек. Чим су се двојица свештеника приближили, становници града су их са агонијом упитали да ли познају када ће тачно стићи Епископ. Један од њих им тада одговори: ,,Ја сам Епископ.“

Сви се веома изненадише, помислише да се он шали са њима и наставише да их запиткују. Тада је Свети Ахилије почео да им говори. Слушајући његове слађе од меда свете речи, повероваше му. Падоше му пред ноге тражећи његов опроштај и његов благослов. Светитељ их је поучио, учврстио њихову веру у Христа и резрешио њихове проблеме. Ови примише духовну корист, не само од његових речи и његових добрих дела, већ по смирењу које показиваше. Са тог места се Свети Ахилије поново вратио у свој град.

ТРЕЋИ ДЕО

УСНУЋЕ И СВЕТЕ МОШТИ

Његово уснуће

Провели су читавих тридесет пет година са Светим Ахилијем на трону архиепископије Ларисе, када је схватио да се приближио час његовог одласка из овог света. Са душевном радошћу и мирна духа почео је припреме за његов прелазак у вечни живот. Затражио је да му припреме гробно место и позвао код себе свештенике и неке лаике-званичнике да би поразговарао са њима о ономе што би требало да се догоди. Чим се прошири вест да се Свети Ахилије спрема да иде да се сусретне са Господом, сви се сабраше, клирици и народ, са плачом зато што ће изгубити свог духовног Оца. Свети Ахилије им се обрати са смирењем и рече:

,,Чеда моја, немојте плакати и мене жалостити. Све ћу вас предати Једноме истинитом Богу да вас руководи и да вас штити. Ви се старајте само да сачувате вашу Веру чисту и непомућену да бисте задобили Царство Небеско.“

То име је рекао, подигао свој поглед и руке ка небу, помолио се и свима дао свој благослов. Затим предаде своју свету душу Богу средином 4. века. Епископи, свештеници и народ који се тамо нашао, подигоше Свете његове мошти и побожно их положише у гроб, који он сам беше припремио.

Свете мошти

Свете мошти су за хришћане постале драгоцена и вечна помоћ. Одмах након што је Свети положен у гроб, сви који су га додирнули са побожношћу беху излечени од сваке болести, слепци прогледаше, сакати стадоше на ноге, демонизовани беху ослобођени од демона. Како је време пролазило Свети Ахилије је остао непознат.  

Прошло је триста година откад је Сведржитељ одлучио да поново људима открије чудотворне Свете мошти. Показао их је на чудесан начин 10. фебруара а град Лариса доби драгоцено и непроценљиво благо. Становници саградише величанствени храм у спомен Светог Ахилија, који постаде и седиште Митрополије и тамо положише Свете мошти. Свакодневно им указиваше поштовање, поклањали им се и уживали у многим чудима, отприлике све до краја 10. века (978. после Христа).

Губитак Светих моштију

У време оно цар Бугара Самуило устреми се против Грчке. Освојио је Македонију, Тесалију, читаву Централну Јеладу и стигао све до Пелопонеза. Када је освојио Ларису, заробио је становнике Ларисе и опустошио град. Заједно са божанским и Светим трофејима узео је и Свете мошти Светог Ахилија и пренео их у седиште свога царства, у град Преспу, где се налази и истоимено језеро. Тамо се све до данас налазе чудотворне Свете мошти и побожно поштовано од стране тамошњих житеља. Можда је Грчка била лишена Светих моштију Светог Ахилија, ипак је Бугарска добила велику духовну корист пошто она тада беше новопросвећена држава и можда је Бог желео да се оне тамо обрету да би благодаћу и силом учврстио веру хришћана из тих места.

Светитељ напушта Ларису

Становници Ларисе нису изгубили помоћ и благодат Светитеља упркос томе што су изгубили његове Свете мошти све до средине 15. века (1450. после Христа), када је град предат Турцима. Тада је Сцвети Ахилије напустио град и Бог нам чудотворно објављује како се то догодило. Турци су упали у Северну Грчку и спремали се да опседну два велика града, Солун и Ларису. Неки хришћани који су ишли ка Солуну, беху присели украј пут да се одморе. Видели су тада својим очима једног мушкарца у ратничком одјејанију, коњаника, како долази из оравца Солуна. С друге стране пута угледали су једног човека у годинама, поштованог свештеника, како и он на коњу длази из правца Ларисе. Када се суретоше, војник се поклони свештенику и рече:

,,Радуј се, архијереју Божији Ахилије“.

Одговарајући му свешетеник му рече:

,,Радуј се и ти, војниче Христов Димитрије“.

Хришћани изненађени оним што су гледали и слушали, остадоше са стране пратећи шта се убива. Тада војник поново рече свештенику:

,,Одакле долазиш свештениче Божији и куда идеш?“

Светом Ахилију засузише очи и одговори му:

,,Наредио ми је Бог да одем из Ларисе коју сам до сада чувао због многих грехова њеног народа, и да она буде предата у руке Турака. Тако сам је напустио и идем куда ми Бог нареди. Међутим, реци ми, молим те, куда ти идеш?“

И Свети Димитрије пусти неку сузу и рече му: ,, И мени се исто догодило, архијереју Ахилије. Небројено пута сам помогао Солуњанима. Ослободио сам их од епидемија, излечио од болести и избавио њихов град много пута из ропства. Међутим, сада их због њихових многих грехова Бог кажањава. Наредио ми је да напустим град и да га пустим да падне у руке Турака. Тако да и ја идем тамо где ми он нареди.“

Затим су обојица остали тако погнутих глава плачући доста дуго. Затим веома тужни целиваху један другога, поздравише се и нестадоше. После овог чуда које су  видели хришћани се не упутише ка Солуну већ се вратише натраг и испричаху све што су видели и чули. Није прошло ни месец дана кад су и Солун и Ларису освојили Турци.

Епилог

Свети Ахилије је напустио Ларису према заповести Божијој да би казнио и уразумио народ. Међутим, у многим другим случајевима и несрећама, Лариса није остала без заштите и помоћи Светитеља. Увек се светитељи налазе поред оних који их призивају, помажу им у свкој нужди и ради њих чине чуда. Тако и Свети Ахилије, после пада Ларисе, ропства и ослобођења свог града, није престао да помаже онима који имају потребу. Све до данас када је Лариса једна велики град у процвату у рукама хришћана, Свети Ахилије не престаје да посредује својим заступништвом у Господа за побожне хришћане. Можда је мало података остало о његовом животу и делу, али сасвим је сигурно да је он живео чудесни живот, посвећен Христу, учинио је много чуда и засијао је својим божанским благодатним даровима као сунце на тесалијском небу, и не само тамо.