О Светости Цркве
Црква је света, јер је Света њена Глава – Господ:
„Име је Избавитељу нашем Господ над војскама, Светац Израиљев“ (Ис. 47:4).
„Јер ти је муж Творац твој, име Му је
Господ над војскама, и Избавитељ ти је Светац Израиљев, Бог свој земљи
зваће се“ (Ис. 54:5).
У Цркви вечно пребива Дух Свети:
„И ја ћу умолити Оца. и даће вам другог Утјешитеља да пребива с вама вавијек“ (Јн. 14;:16).
„А Утјешитељ Дух Свети, кога ће Отац
послати у име моје, Он ће вас научити свему и подсјетиће вас на све што
вам рекох“ (Јн. 14:26).
Свето је и учење Цркве:
„Посвети их истином твојом: ријеч твоја јесте истина“ (Јн. 17:27).
Свете су Тајне:
„И такви бијасте неки; али се опрасте и посветисте и оправдасте именом Господа Исуса Христа и Духом Бога нашега“ (1 Кор. 6:11).
„Колико ли ће више крв Христа, који Духом
вјечним принесе себе непорочна Богу, очистити савјест вашу од мртвих
дјела, да би служили Богу живоме и истинитоме“ (Јевр. 9:14).
Људи у Цркви постепено усходе ка савршенству, из детињства одрастају у мужа савршеног:
„Док не достигнемо сви у јединство вјере и
познања Сина Божијега, у човјека савршена, у мјеру раста пуноће
Христове“ (Еф. 4:13).
Светост у смислу безгрешности не односи се на чланове Цркве:
„Јер сви много гријешимо. Ако неко у ријечи не гријеши, тај је савршен човјек, моћан је зауздати и све тијело“ (Јак. 3:2).
„Ако речемо да гријеха немамо, себе варамо,
и истине нема у нама. Ако исповиједамо гријехе своје, вјеран је и
праведан да нам опрости гријехе, и очисти нас од сваке неправде. Ако
речемо да нисмо сагријешили, правимо га лажом и ријеч његова није у нама
“ (1 Јн. 1:8-10).
„Онај који говори: Познао сам га, а заповијести његове не држи, лажа је, и у њему истине нема“ (1 Јн. 2:4).
Ако се чланови Цркве и називају
светима, то није у смислу да су безгрешни, већ да су изабрани и да се
налазе под вођством Свете Главе Цркве – Господа Исуса Христа:
„Јер си ти народ свет Господу Богу свом,
тебе је изабрао Господ Бог твој да му будеш народ особит мимо све народе
на земљи“ (5 Мојс. 7:6).
„А ви сте род изабрани, царско свештенство,
народ свети, народ задобијен, да објавите врлине Онога који вас дозва
из таме на чудесну свјетлост своју“ (1 Пет.2:9).
У смислу изабраности се светима називају: земља, гора и храмови:
„А Бог рече: Не иди овамо. Изуј обућу своју с ногу својих, јер је место где стојиш света земља“ (2 Мојс. 3:5).
Гора и земља се не може сматрати безгрешним: они су изабрани.
Грешници својим присуством не могу да упрљају Цркву и наруше њену светост, јер је она саздана од Господа ради спасења грешника:
„Нисам дошао да позовем праведнике него грјешнике на покајање“ (Лк. 5:32).
„Ко си ти што осуђујеш туђега слугу?
Својему господару он стоји или пада. Али ће стајати, јер је Бог моћан да
га усправи“ (Рим. 14:4).
Као што у телу постоје немоћни,
болесни и унакажени делови, тако и у Цркви увек постоје грешни људи. Они
су постојали и међу апостолима за време Христовог живота:
„Онда рече један од ученика његових, Јуда
Симонов Искариотски, који га намјераваше издати: Зашто се ово миро не
продаде за триста динара и не даде сиромасима? А ово не рече што му
бјеше стало до сиромаха, него што бјеше лопов, и имаше кесу, и узимаше
што се меташе у њу “ (Јн. 12:4-6).
„И док јеђаху рече им: Заиста вам кажем:
један од вас издаће ме. И ожалостивши се веома, поче му сваки од њих
говорити: Да нисам ја, Господе? А он одговарајући рече: Који умочи са
мном руку у здјелу тај ће ме издати. Син Човјечији, дакле, иде као што
је писано за њега; али тешко ономе човјеку који изда Сина Човјечијег;
боље би му било да се није родио тај човјек. А Јуда, издајник његов,
одговарајући рече: Да нисам ја, Учитељу? Рече му: Ти каза! “ (Мт.
26:21-25).
Грешници су постојали и за време апостола, међу првим хришћанима древне Цркве:
„И у ове дане, када се множаху ученици,
подигоше јелинисти вику на Јевреје што се њихове удовице заборављаху кад
се дијељаше помоћ сваки дан “ (Дела ап. 6:1).
„Свуда се чује да је блуд међу вама, и то
такав блуд какав се ни међу незнабошцима не помиње: да неко има жену оца
свога “ (1 Кор. 5:1).
И сада постоје грешници у Цркви:
„А у великоме дому нема само златних и
сребрних судова, него и дрвених и глинених, и једни су за част а други
за нижу употребу “ (2 Тим. 2:20).
Грешници ће постојати до краја времена : Зато Христос пореди Цркву са причом о кукољу и пшеници. (Мт. 13:24-41).
„Још је Царство небеско као мрежа која се
баци у море и сабере рибе од сваке врсте. Кад се напуни, извуку је на
обалу и, посједавши, изаберу добре у судове, а лоше избаце напоље. Тако
ће бити на свршетку вијека: изићи ће анђели и одлучиће зле од праведних “
(Мт. 13:47-49).
Апостоли нису отишли од Христа зато што је
Јуда био лопов и издајник. Први хришћани такође нису оставили Цркву
видевши у њој слабе, грешне људе. Секташи прекоревају Православну Цркву
због тога што у њој постоје грешници, очигледно сматрајући само себе
Светима. Таква гордост је противна Христу, који је љубио грешнике до
смрти на Крсту. Није сагласна са заповешћу апостола који је заповедио да
се снисходи немоћима своје браће и не оставља Црква због тога:
„Немојмо изостајати са скупова наших, као
што неки имају обичај, него се узајамно бодримо, и утолико више колико
видите да се приближује Дан онај “ (Јевр. 10:25).
„Подносећи један другога, и опраштајући
један другоме ако ко има тужбу на кога; као што Христос опрости вама,
тако и ви “ (Кол. 3:13; Еф. 4:2).
О црквеном суду и односу према грешницима:
„Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник “ (Мт. 18:17).
Власт у Цркви припада пастирима:
„Ако ли се задржим, да знаш како се треба
владати у дому Божијему, који је Црква Бога живога, стуб и тврђава
истине “ (1 Тим. 3:15).
„Зато те оставих на Криту да уредиш што је
недовршено, и да поставиш по свима градовима старјешине, као што ти ја
заповједих “ (Тит. 1:15).
Пастири примају оне који греше и одлучују их:
„Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су “ (Јн. 20:23).
„Заиста вам кажем: Што год свежете на земљи
биће свезано на небу, и што год раздријешите на земљи биће раздријешено
на небу “ (Мт. 18:18).
Хришћани треба да испуњавају одлуке пастира:
„Слушајте старјешине своје и повинујте им
се, јер они бдију над душама вашим, пошто ће одговарати за њих, да би то
с радошћу чинили а не са уздисањем, јер вам ово не би било од користи “
(Јевр. 13:17).
По заповести апостола Павла Коринћани су изопштили блудника:
„А онима који су напољу судиће Бог. И избаците злога између вас самих “ (1 Кор. 5:13).
И поново га примили након његовог покајања: (2 Кор. 2: 5-11).
Обичним хришћанима (мирјанима) није дата власт да суде и одлучују браћу која су сагрешила:
„Ако би све тијело било око, гдје је онда
слух? Ако би све било слух, гдје је мирисање? ... А око не може рећи
руци: Не требаш ми; или опет глава ногама: Не требате ми. Него, шта
више, који се удови тијела чине да су слабији, неопходни су; и који нам
се чине мање часни на тијелу, њима придајемо већу част; и неугледни наши
удови имају већи углед, док оним угледним то не треба. Али Бог тако
сложи тијело давши слабом уду већу част “ (1 Кор. 12: 17, 21-24).
Грешнике не треба одмах одлучити од Цркве, већ улагати сва средства да се обрате и уразуме:
„Молимо вас пак, браћо, савјетујте
неуредне, тјешите малодушне, подржавајте слабе, будите великодушни према
свима “ (1 Сол. 5:14).
Грешнике треба опоменути:
„Ако ли ко не послуша ријечи наше у овој посланици, тога обиљежите, и не дружите се с њим, да би се посрамио “ (2 Сол. 3:14).
Кротко поучавати :
„Који са кротошћу кара оне који се противе, еда би им како Бог дао покајање за познање истине “ (2 Тим. 2:25).
Исправљати у духу кротости:
„Браћо, ако и упадне човјек у какво
сагрешење, в и духовни исправљајте таквога духом кротости, чувајући себе
да и ти не будеш искушан “ (Гал. 6:1).
Покарати:
„Који се чврсто држи истините ријечи
сагласне са учењем, да би био способан и поучавати у здравој науци и
покарати оне који се противе “ (Тит. 1:9).
Затворити уста и строго изобличити:
„Јер има много непокорних, празнорјечивих и
обмањивача, особито који су из обрезања, к ојима треба уста затворити,
који читаве домове изопачују учећи што не треба, ради нечасног добитка.
Рече неко од њих, њихов сопствени пророк: Крићани, свагда лажљивци, зли
звјерови, прождрљивци лијени. Свједочанство је ово истинито. Због тога
карај их без поштеде, да буду здрави у вјери “ (Тит. 1:10-13).
Молити се за њих:
„Исповиједајте пак једни другима
сагрјешења, и молите се Богу једни за друге, да оздравите. Много је
моћна усрдна молитва праведника “ (Јак. 5:16 ).
„Ако неко види брата својега гдје гријеши
гријехом не на смрт, нека се моли, и даће му живот; онима који гријеше
не на смрт. Има гријех на смрт, за њега не кажем да се моли “ (1 Јн.
5:16).
Лишити их причешћа Тела и Крви Христове:
„А сад вам написах да се не мијешате с
неким који се брат зове ако је блудник, или користољубац, или
идолопоклоник, или опадач, или пијаница, или отимач; с таквим заједно и
да не једете “ (1 Кор. 5:11). У речима „заједно и да не једете“ треба
разумети Тајну Светог Причешћа, јер се преко обичне хране са грешницима
Сам Христос имао заједницу. Пример:
„Дошао је Син Човјечији који и једе и пије,
а ви кажете: Гле човјека изјелице и пијанице, друга цариницима и
грјешницима “ (Лк. 7:34).
„А кад у који град или село уђете, испитајте ко је у њему достојан и ондје останите док не изиђете“ (Мт. 10:11).
„А у тој кући будите, и једите и пијте што у
њих има, јер је посленик достојан плате своје; не прелазите из куће у
кућу “ (Лк. 10:7).
Ако се после свих ових мера грешник не покаје, онда га треба изопштити од Цркве, тј. прибећи највећој казни до његовог обраћења:
„Ако ли њих не послуша, кажи Цркви; а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник “ (Мт. 18:!7).
„А ко неко не љуби Господа Исуса Христа, нека је анатема “ (1 Кор. 16:22).
У свим овим мерама у односу на грешнике
очигледна је љубав и мајчинска брига Цркве. Као што човек не одсеца
одмах себи загнојени палац, већ користи сва средства да га исцели и само
када је неопходно - одсеца, тако и Црква користи све мере за покајање
грешника, да не погине него да буде жив. Такве снисходљиве мере су
потпуно сагласне са речју Божијом: „ Бог “, говори апостол Павле, „ тако сложи тијело давши слабом уду већу част . И ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови “ (1 Кор. 12:24,26).
Љубав према грешнику и бригу о њему Господ Исус Христос је предивно описао у причи о смокви: (Лк. 13:6-9).
Милостиви Господ дуго трпи („ Не доцни Господ с обећањем, као што неки мисле да доцни; него нас дуго трпи, јер неће да ико пропадне но да се сви покају “
(2 Пет. 3:9)) наше грехе, чека наше покајање, не удаљава нас из Свог
винограда – Свете Цркве, већ нас као бесплодну смокву окружује Својом
љубављу, посебном пажњом: можда ћемо се покајати, можда ћемо отпочети са
новим животом? Господ је знао да је Јуда лопов (Јн. 12:4-6), али му је
заповедио да носи кесу. Знао је Господ да ће Га Јуда издати и тим више,
трпео га је међу другим апостолима, до последњег часа био пажљив према
њему. На тајној вечери Господ је Јуди првоме дао залогај (Јн. 13:26),
али се Јуда није покајао.
Горди би требало да се науче љубави и
снисходљивости према грешницима од Господа, а не да беже од њих или да
одмах траже њихово удаљавање из Цркве и самим тим лише их могућности да
задобију спасење. Због такве гордости и суровости за њих важе
изобличавајуће речи Господње: „ Тешко вама књижевници и фарисеји,
лицемјери, што затварате Царство небеско пред људима; јер ви не улазите,
нити пуштате да уђу они који би хтјели “ (Мт. 23:13).
Секташи говоре да се човек може спасити и
ван Цркве, довољно је да верује у Исуса Христа и живи морално. Као
потврду ових мисли они наводе речи: „ Јер гдје су два или три сабрана у име моје, ондје сам и ја међу њима “
(Мт.18:20). Сви јеретици и противници Христове Цркве себе оправдавају
овим речима. Међутим, ове речи се односе на чланове Цркве, који
пребивају у њој и повинују се њеној власти. За њих је речено да ако се
негде окупе двоје или троје, онда ће их Господ услишити, а не за оне
који ратују против Цркве и Христа.
Грана одломљена од стабла не може да расте и
живи. Иако лишће може дуго времена да остане зелено, животни сокови
пресушују и грана се суши. Тако и сваки човек који се одвојио од Цркве
не може да се спаси. По спољашњем изгледу, он је тобож побожан, али у
њему нема живота и Духа Цркве, нема животворне благодати и он духовно
умире, распада се. Тиме се објашњава бесконачно уситњавање у секте од
стране људи који су се одвојили од Цркве.
„ Останите у мени,
и ја ћу у вама. Као што лоза не може рода родити сама од себе ако не
остане на чокоту, тако ни ви ако у мени не останете ... Ко у мени не остане, избациће се напоље као лоза, и осушиће се, и скупиће је, и у огањ бацити, и спалити “ (Јн. 15:4,6).
Ти људи, као делови одвојени од Тела
Христовог, немају у себи дух живота и јединства и полако умиру,
распадају се, труле, чувајући спољашњи привлачни вид. Ако би било могуће
спасити се мимо Цркве, Исусу Христу не би било потребно да страда за Њу
и сазида је Крвљу Својом. Тако секташи одбацују Господа који их је
искупио (2 Пет. 2:1), и умањују спасавајуће Тело Цркве. а постоли су
јасно учили да мимо Цркве нико не може да добије спасење јер је такво
било обећање Божије (Јн. 15:1-6).
На дан Педесетнице поверовало је 3000 људи.
Међутим, да би задобили спасење било је неопходно да се крсте и ступе у
Цркву (Дела ап. 2:38-47). Корнилије је био врлински човек, али је и
њему било неопходно за спасење да се присаједини Цркви (Дела ап.
10:44-48).
„Коме Црква није мајка“, говори Свети Кипријан Картагински, „томе Бог није Отац“.
Преузето са сајта
http://domboziji.org/cirilica/03_Svetost_Crkve.html
Фотографија је преузета са сајта https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEjpaHiW6Kt2V-6oke_MOR79Pql4UP303TPG-qHgZc9HRXJFUCJRTtXbVGtl3oFmNy-ojUSIvYn6WYOieWE8yXJnf2O_LgKkCoZnRVn4LspJV21hRvPlx20-5IDV8knggx_ukH11DWy1-20/s400/Icon+of+the+Holy+Church,+by+Matthew+Garret.jpg и представља икону православног ђакона Метју Герета
http://holy-icons.com/about/
