Папско веће за догму и веру
/Конгрегација за наук вере/ је почетком јула месеца (10. јул) 2007. године
дало изјаву да је Римокатоличка црква једина Христова црква.
Изјава кардинала
Вилијема Леваде, а по папином благослову, није за православни хришћански свет
у суштини никаква новост. Она је много пута у историји била поновљена, чак и
на грубљи начин (занимљиво је поводом ове изјаве реаговање Његове Светости
румунског Патријарха Г. Теоктиста, који је са запрепашћењем примио ову „грубу
изјаву“, јер „нас не признају као Цркву“), да не помињемо, сем грубих изјава,
још грубље понашање, не само у поступцима инквизиције, већ и у поступцима
опхођења према „православним шизматицима“, које треба, не бирајући средства,
привести у „једино јединство“ суб Петро, ако мисле да се спасу. Оно што је кардинал В. Левада (иначе је
бискуп у Америци, где је управо ових дана објављена вест да његова црква у
Лос Анђелесу треба да на име одштете због педофилије исплати жртвама безмало
седам стотина милиона американских долара) сада, то је био кардинал Јозеф
Рацингер (садашњи папа) у доба папе Јована Павла Другог, дакле задужен за
питања вере и учења. Учени кардинал Рацингер је и у време претходног папе
доносио све одлуке, чак и у име папе Војтиле. Зато су га популарно у Ватикану
звали „папин замрзивач“, јер су све одлуке папине претходно морале да прођу
кроз његове руке (ни овде Немац није веровао Пољаку, као у познатом вицу на
тај рачун).
Што се тиче природе и појма Цркве Христове, најбоље одређење дао је
Никејско-цариградски Символ вере (325. и 381. године), у коме се каже да
хришћани верују „у једну, свету, саборну и апостолску Цркву“. Треба рећи и то да је западна црква
нарушила Символ вере једним грубим, новоуведеним додатком и тако повредила
суштинску догму и веру у хришћанског Бога као Свету Тројицу - Оца, Сина и
Духа Светога. Да ли се, после овога, бивши део Цркве на Западу може назвати
Црквом? Уместо овога, не само данас, већ скоро једну хиљаду година уназад, од
Цркве Христове отпала Римска патријаршија, уместо исправки и покајања, иде
даље, себе проглашава за једину цркву (по оној народној изреци да се свако
обично хвали оним што нема), а свог челника за Христовог заменика (вицариус)
на земљи, који је, сем тога још и непогрешив (почев од 1870. године - Први
ватикански сабор). Овакво поступање и понашање бивших римских, а и
садашњих епископа оставило је крупне трагове у хришћанској цивилизацији
светских размера: у 16. веку од такве назовицркве одвојили су се протестанти
који су били потпуно у праву када су протестовали против те и такве цркве и
њеног челника (треба само видети Аугзбуршко исповедање вере из 1530. године,
које јесте само природна реакција на ондашње катастрофално стање унутар западне
цркве. Свакако, православни ни у ком случају не одобравају све поступке и
понашања будућих протестаната у 16. веку који су, нажалост, отишли још даље
од оних против којих су протестовали). Данас протестаната свих врста има у
свету преко 250 милиона. Наравно, то Ватикан не забрињава, они вероватно
имају нека преча посла. Уосталом, за њих је ситница и око 300 милиона
православних у свету, који такође нису Црква, како то они мисле. Што се тиче
православних, ова изјава из Ватикана је сасвим у реду. Таква је била реакција
најмногољудније православне Цркве у свету, Руске патријаршије (митрополит
смоленско-каљиниградски Кирило). Православни никада нису држали до изјава и
мерила оних који су од Цркве отпали. То нам чак налажу многи канони
васељенских и помесних сабора.
(НЕ)ИСКРЕНОСТ
Оно, међутим, што понекад православне забрињава, а добрим делом и заварава,
јесте неискреност Римске отпале патријаршије и њихово укључивање у преговоре
са Православном црквом око могућности евентуалног помирења или постизања
јединства у вери, учењу и тако даље. Најбољи
је искрени језик преговора. Оно
што римокатолицима највише недостаје јесте управо то - искреност, те отуда и
упорно и непоправљиво остајање у ономе у чему јесу, не само од 9. већ и 11. и
потоњих векова до данас. Папско првенство и духовни империјализам су два
највећа окова који терају Рим да храмље. Отац
Јустин Поповић (+1978) је негде записао да су се у историји човечанства
догодила три највећа пада од којих човечанство трпи: 1. јесте Адамов пад у
Едемском врту на Истоку (у Рају), 2. јесте Јудино издајство Господа Христа, а
3. јесте папин пад. Да ли је отац Јустин погрешио, или можда претерао,
како неки мисле? Наравно, када трезвеније размислимо, свакако, нажалост, он
јесте у праву, када је у питању римокатолицизам и римоцентризам.
Када са тих и таквих позиција са неким преговарате (да сте ви једина Црква),
онда само можете очекивати начин или модел како ће вас обратити, превести под
своју духовну власт и унапред постављене назоре, јер сте у преговорима било
које врсте стављени у самом почетку у неравноправан положај. Ако искреније
разговарате са било којим римокатоличким теологом, а много их је таквих, он
ће вам искрено рећи да све догматске, литургијске, еклисиолошке и обредне
разлике нису за њих ништа у односу на папски ауторитет (папско првенство) и
римоцентризам који врхуни у Ватикану као световној држави која води глобалну
светску политику (такозвана „црна интеранационала“ за разлику од доскора
присутне „црвене интернационале“ - мисли се на комунизам као светски процес -
или „жуте интернационале“, ако се већ изражавамо у бојама). Много је
неуспелих преговора са римокатолицима у историји Цркве. То у историји
показују јасно и неколики озбиљнији покушаји јединства цркава, у Лиону 1274. године, где практично
преговора о вери и није било, него је јединство (унија) једноставно наметнута
по пропозицијама које је папа наметнуо византијским преговорачима.
Срећом, није то дуго трајало. Слично се десило у 15. веку (1439. године у
Фиренци), где је такође, на овај или онај начин, унија православнима
наметнута, мада је, додуше, и међу православнима било оних који су такво
јединство прихватали. То су и данас добро познати унијати или гркокатолици,
или верници источног-византијског обреда, како их смишљено у Ватикану
називају. Појам прозелитизам или
преверавање оних које Ватикан не признаје да су Црква, траје одувек, и то је,
нажалост, начин на који римокатолици воде „преговоре“ са Православном црквом.
Мешовита теолошка комисија је пре неколико година прекинула рад (у Балтимору
у Америци 2000. године) зато што папа Јован Павле Други није испоштовао
одлуку те мешовите комисије да унијаћење није метод и начин постизања
црквеног јединства. Свакако, то није много ражалостило римокатолике, они
и даље раде неки свој посао прозелитизма и обраћања већ крштених са свих
православних географских и историјских подручја у римокатолицизам. Они се
тога чак и не стиде, газећи при томе не само некаква хришћанска, већ и општа
људска и цивилизацијска правила понашања.
ИЗМЕЂУ ХЛЕБА И
ОПСТАНКА
Често су многи православци, за њих шизматици, били у прилици да бирају између
хлеба и голог опстанка и римокатолицизма; већина је прихватала папску
јурисдикцију. Треба се само подсетити
Брест-литовске уније (1596), Ужгородске уније (1648), за Србе погубне Марчанске
уније у 18. веку и Кукушке уније у 19. веку у Јужној Србији, или пре неколико
година (2003) када је први пут на просторима Србије (Руски Крстур) папа
Војтила поставио унијатског бискупа (извесни Ђуро Џуџар) у Војводини, да
не помињемо агресивно и прозелитистичко понашање надбискупа Станислава
(Хочевара) и папиног изасланика у Србији, Евгенија Збарбара.
После изјаве Конгрегације на веру и догму, у Ватикану имају вешт обичај да се
оглашавају са некаквим додатним појашњењима у којима доцирају шта су управо
хтели да кажу. Тако је надбискуп Анђелко (Ангело) Амато, иначе секретар
поменуте Конгрегације, држећи се основне премисе да је црква заиста једна,
изјавио да је то, по њему, без сумње управо римокатоличка црква „којом
управљају наследник Апостола Петра и бискупи сједињени с њим“. Овде је вешто
избегао једнину, јер римокатоличком црквом управља папа. Надбискуп Анђелко Амато јасно и недвосмислено каже да се појам
Христова Црква једино „налази у“, (субсистит) римокатоличкој цркви. Ово
је веома скромно објашњење и веома лепо мишљење о себи самима. Исти надбискуп
даље објашњава да је Други ватикански сабор (1962-1965) користио појам
„црква“ и за Православне цркве, иако су оне одељене. Овај израз (сестринске цркве) Ватикан користи из разлога што
Православне цркве чувају апостолско наслеђе (прејемство, сукцесију),
свештенство и Евхаристију, али додаје он, оне ипак нису у јединству са папом.
Недоследност надбискупа Анђелка није тако тешко доказати. Много пута у
историји римокатолици нису признавали Св. Тајну свештенства у православној
цркви. Један од најпознатијих папа, папа Инокентије 3, савременик и
инспиратор Четвртог крсташког рата, када су његови крсташи разорили и
опљачкали византијску престоницу, није признао легитимитет тадашњег
цариградског патријарха Јована Десетог Каматироса (1198-1206), већ је
поставио свог „патријарха“ на катедру Светог Јована Златоустог, венецијанца
Томаса Морозинија, док је законити патријарх морао да побегне, спасавајући
живот од разјарених крсташа, у Никеју. О другим Светим тајнама и да не
говоримо. Слично су се тзв.
франко-крсташи понашали и у Светој Земљи, и то више пута, где су, бранећи
Света места од мухамеданаца, прогонили православне јерусалимске патријархе и
епископе и постаљали латинске патријархе и епископе, што чине и данас.
Овде су речи „искреност“, „поштење“, „добронамерност“, „уважавање других“,
тако далеке и стране, и то онолико колико је исток удаљен од запада, а север
од југа.
Још у 19. веку двојица папа, Пије 9 (1846-1878) и Лав 13 (1878-1903) имали су
отворене прозелитске намере према православним источним Црквама. Први је
1848. године издао Посланицу којом отворено позива православне да приђу у
папско јединство. Православни су
одговорили познатом Посланицом исте године у којој се између осталог каже да
је папа „присвојио за себе као сопствену властитост православну Христову
Цркву, због тога што он, као што се сам хвали, седи на епископској столици
Светог Петра, хоће на тај начин да овом преваром више простих људи приволи
отпадништву од Православља“ (Посланица, видети код. Р. Поповић, Извори за
црквену историју, Београд 2006, стр. 432). То је онај папа који је прогласио две нове догме: догму о непорочном
зачећу Дјеве Марије и догму о папиној непогрешивости (1854. и 1870. године).
Овакав његов став и понашање утицало је да се од Ватикана одвоји
Старокатоличка црква која и данас постоји. У Посланици папе Лава 13. из 1894.
године отворено се у унију са Римом позивају словенске Цркве и народи.
Цариградски патријарх Антим одговорио је са својим Синодом 1895. године
једном Посланицом у којој на уобичајени начин, укратко излаже предањске
православне ставове о Цркви и њеној вери. Он такође констатује да је овакво
понашање папе у последње време упадљиво према православнима, јер је „папска
црква однедавно напустила пут уверавања и преговарања, и на опште изненађење,
несхватљиво отпочела саблажњавати свест простодушнијих православних хришћана
својим посланицама и клирицима, који се јављају у облику Христових апостола,
шаљући ове на Исток у оделу и капом на глави, као што је прописано и за
православне свештенике, и употребљава много пута и друга различита средства
ради постизања свога прозелитског циља. С тога по својој светој дужности
издајемо ову патријаршијску и синодалну Окружницу ради очувања православне
вере у побожности знајући, да је чување истинитих канона озбиљна дужност
свакога, а много више оних који су се удостојили да управљају и да се старају
о другима“ (Исто, стр. 465).
Занимљиво је какве ће бити и какве јесу реакције протестантских цркава у
свету на ову изјаву Конгрегације. Протестантске
цркве су, у ствари, пород или духовни производ римокатолицизма настао у 16.
веку. На крају, протестантски ставови нас не обавезују, али су свакако
занимљиви.
Оно што евентуално може да забрињава Цркву данас, и о чему морамо водити рачуна
на васељенском и свеправославном плану, јесте да сви православни у свету,
колико нас има, имамо исти и јединствен црквено-предањски став када су у
питању све хришћанске деноминације у савременом свету. Све оне природно желе
да буду Црква. Та жеља само говори о дубокој духовној жеђи и тежњи за
изналажењем давно изгубљеног идентитета Цркве Христове овде и у вечности.
 НИЈЕ ЛАКО БИТИ
ЦРКВА
Није лако бити и остати Црква, бити и у Јордану, и на Тавору, а ако затреба и
на Голготи са Христом. „Неће свако ко говори Господе, Господе ...“ бити
спасен, и неће свако ко носи име хришћанин аутоматски бити спасен, чак и ако
је православан. Трудити се да по вери, и животом и по делима будемо
препознати, не само од људи, већ и од самога Христа као Његова верна деца и ученици.
Господа Христа ништа и нико не може
заменити, никакав „викаријус“, чак ни онај „непогрешиви“ у Риму. Није
„намесништво“ (вицариус) и „непогрешивост“ (инфаллибилитас) само посебност
римске цркве: сви смо ми помало склони и поводљиви за претераним духовним
ауторитетом и овлашћењима. Власт и гордост су чудна понуда којој је веома
тешко одолети.
Последњих година у целом хришћанском свету све више се може чути занимљива
идеја која би превазишла спорења по питању првенства, да прво место у
хришћанској васељени припадне Мајци свих Цркава, Јерусалимској патријаршији.
Тако би се спустила „горда римска обрва“ (израз св. Василија Великог за Рим
још у 4. веку) и давно историјски превазиђени цезаропапистички назори
Цариградске патријаршије као Новог Рима (да не помињемо Трећи Рим, односно
Москву).
Протојереј-ставрофор
др Радомир Поповић
Текст и слика http://pravoslavlje.spc.rs/broj/971/tekst/duhovni-imperijalizam-vatikana/
|
.jpg)
