Друга прича о смирењу

Друга прича о смирењу

Босоноги свеци

Свети Мојсије, 16. и 15. век пре Христа, у књизи Излазак 3,5 изува своју обућу. Претходно је видео купину која гори, а  не сагорева и чуо глас Бога из купине који му рече да се изује јер стоји на СВЕТОЈ ЗЕМЉИ.
Свети Исус Навин, 16. и 15. век пре Христа, који је увео Јевреје у Обећану земљу (данас Израел) види (ИНав 5,13-15) човека са исуканим мачем у руци. А то не беше човек него анђео који му рече да се изује јер стоји на СВЕТОМ МЕСТУ.
Свети Сава,  крајем 12. века по Христу, босоног ходи, по СВЕТОЈ ГРАДИНИ (ВРТУ) БОГОРОДИЦЕ, СВЕТОЈ ГОРИ.
Свети Јован Шангајски, 20. век, владика, често је служио у олтару, НАЈСВЕТИЈЕМ МЕСТУ храма, бос.
Шта нам све ове приче говоре? Тамо где је Бог и његове слуге, анђели, ту је СВЕТИЊА. А њој не треба приступати обувен у наше телесне, приземне заблуде. Као што је босоног човек лакши на ногама, тако је и душа човекова растерећенија за сусрет са СВЕТИМ, ако нема овоземаљске предрасуде ("обућу"). Треба  да се изујемо пред СВЕТИЊОМ са смирењем и детињом простотом. Ма колико да то изгледа чудно у очима "несмирених", треба следити Божији призив који каже: лиши се спољашњих преимућстава иметка, свог ограниченог знања. Ослободи се свих земаљских слика и зарони у пучину Божије љубави. А тамо... оно што око не виде и ухо не чу....  1 Кор. 2,9

Коришћено за текст :
 http://www.svetosavlje.org/biblioteka/avajustin/zitijasvetih/ZitijaSvetih0114.htm
http://drevo-info.ru/articles/2979.html
http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/427529/Svetac-koji-je-bos-hodao-Beogradom
Слика: http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/c/cf/Moses_%26_Bush_Icon_Sinai_c12th_century.jpg

Прва прича о смирењу

Прва прича о смирењу

О причешћу

На свакој литургији наш Преблаги Господ, Једини Човекољубац силази са престола свог небеског. да сабере растурене, да просвети помрачене. Чиме? Својим телом и крвљу. Како? Силаском Духа Светог хлеб и вино, насушне (неопходне) намирнице за наш телесни живот, постају тело и крв Најслађег Творца векова. И он неограничени своди се из љубави и крајњег милосрђа, и улази у наша тела као у  дом свој. Он је пожелео да у НАМА нађе дом свој, Он који надилази безмерну васељену. Над том тајном трепте неизбројне силе анђела, чуде се и диве, а неки људи док се Он усељава, најприсније и најтешње, у тела и срца људи, лутају умом и причају.
А он ,Најсмиренији, не одустаје, наново и наново куца на врата наших бића и чека. Хоћемо ли Му отворити? Ако отворимо, шта ће у њима затећи?

Слика: http://ru-icons.ru/part16/part163/149-6.jpg

Благосиљаћу Господа у свако време 2

                                          
                                          Благосиљаћу  Господа у свако време

Tекст и видео: http://vimeo.com/71415798

33.(34.) псалам Давидов - Благосиљаћу Господа у свако време

                                         БЛАГОСИЉАЋУ Господа у свако време,(Алеф)
                                                  хвала је Његова свагда у устима мојим.

Псалам 33.
(Псалам) Давидов, када измени лице своје (као луд)
пред Авимелехом, и отпусти га овај, те отиде.
(МТ: Псалам 34)

1. БЛАГОСИЉАЋУ Господа у свако време,(Алеф).
   хвала је Његова свагда у устима мојим.
2. Господом ће се хвалити душа моја;(Бет).
   нека чују кротки и обрадују се.
3. Узвеличајте Господа са мном,(Гимел).
   и узвишујмо Име Његово заједно.
4. Тражих Господа, и услиша ме,(Далет).
   и од свих невоља мојих избави ме.
5. Приступите Њему и просветлите се,(Хе).
   и лица ваша неће се постидети.
6. Овај ништи завапи, и Господ га услиша,(Зајин).
   и од свих невоља његових спасе га.
7. Поставиће се оружан Анђео Господњи(Хет).
   око оних који Га се боје, и избавиће их.
8. Окусите и видите да је добар Господ.(Тет).
   Благо човеку који се нада у Њега.
9. Бојте се Господа сви свети Његови,(Јод).
   јер нема оскудице онима који Га се боје.
10. Богати осиромашише и огладнеше,(Каф).
    а они који траже Господа неће се лишити ниједнога добра.
    (Диапсалма).
11. Ходите чеда, послушајте мене,(Ламед).
    страху Господњем научићу вас.
12. Који је човек који жели живота,[1](Мем).
    који љуби да види дане добре?
13. Уздржи језик свој од зла,(Нун).
    и уста твоја да не говоре лаж.
14. Уклони се од зла, и чини добро;(Самек).
    тражи мира и иди за њим.
15. Очи су Господње на праведнима,(Пе).
    и уши Његове на молитву њихову.
16. Лице пак Господње је на чинитеље зла,(Ајин).
    да истреби са земље спомен њихов.
17. Завапише праведници, и Господ их услиша,(Саде).
    и од свих невоља њихових избави их.
18. Близу је Господ скрушених срцем,(Коф).
    и смирене духом спасиће.
19. Многе су невоље праведних,(Реш).
    и од свих њих избавиће их Господ.
20. Чува Господ све кости њихове,(Шин).
    ниједна од њих неће се сатрти.[2]
21. Смрт је грешника зла,(Тав).
    и који мрзе праведника превариће се.
22. Избавиће Господ душе слугу Својих,(Вав).
    и неће се преварити сви који се уздају у Њега.

1.  Псалтир је књига псалама - молитава одсвираних на инструменту "псалтериону" и најдрагоценија књига Старог Завета.Она је књига молитава за сваку прилику: у тренуцима жалости, стрепње, у стањима безизлаза, у тренуцима кајања или радости. Има 150 псалама, највећи број је саставио свети цар Давид, више од осамдесет (1040 - 970 пре Христа).

Слика: http://api.ning.com/files/vBUPyWx8zyTlPC8*AYPdf*UdQarr00*EvsSdlkBwo7qS9rqedIL0CaPQeXK*Pa8jKZVT94pGtjP9rc-9D3*0Ox4-BPtn*Vz-/Psalm34.jpg

Видео:  http://www.youtube.com/watch?v=lc9pllSPO_A
Текст псалма: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Svetopismo/Psaltir/Psaltir034.htm
Коришћена књига "Ја сам Пут, Истина и Живот", Књига о животу и учењу Цркве, Образ светачки, Београд, 2006.

Писмо Творцу

Писмо Творцу

И како написати писмо Теби

Како да ти се обратим

Којим речима

Премостити понор

Што дели мене

Од Тебе

Док се уставе небеске отварају

Као да лију сузе Твоје

Над гресима мојим

Ја се бојим

Икада хоћу ли прићи

Вратима Твојим

Да закуцам

А Ти отвориш

И примиш ме

Рањавог

Раба Твог

У радости

У светлости

Вечног загрљаја Твог

Слика  http://tenderherb.files.wordpress.com/2011/09/safeingodsarms1.jpg?w=640

Трунка на ветру

Трунка на ветру

Ја сам трунка на ветру

Ја сам прах

Ја сам пепео

А опет

Боли ме

Лутају

Сумњају

Не знају

Пут си Ти

Мимо Tебе

Дангубице

Странпутице

Вапију

Искају

Мутне воде

Пламичке сјаја

А Ти

Светло без краја

Боли ме

Наду немају

Жалосну песму певају

Ја трунка

Ја прах

Ja  пепео

Ја бол

Окрепи

Утеши

Упути

Мене

Њих

Господе

Спасе

Наш

Сведочење чуда мироточења моштију светог Димитрија 1987. године у Солуну

                                         Гроб светог Димитрија

Сведочење чуда мироточења моштију светог Димитрија 1987. године

Био је 26. октобар 1987. Прошло је  10 сати увече. Град је прослављао  успомену на свог свеца, светог Димитрија, као и ослобођење од скоро пет стотина дуге (1430-1912) турске власти. Црква светог Димитрија отворених врата дочекивала је своје ноћне поклонике, који су клечали пред сребрним ковчегом са моштима Мироточивог. У том часу није могло бити више од тридесет до четрдесет људи у цркви. Група од десетак жена испред светиње певала је  молебан* светитељу. Једини присутни свештенослужитељ био је млади и тек рукоположени  ђакон цркве са својом женом ђаконицом. Тадашњи старешина цркве, а сада митрополит Верије, Наусе и Кампаније Пантелејмон, наредио је  да буду тамо и да га чекају.



Изненада, жене, које су певале молебан, почеше да вриште. Ђакон је отрчао до њих, а  жене су му, збуњене, показале ковчег. Био  је буквално натопљен некаквом масном течношћу попут мира* (кажемо миром јер је мирис био  неизрецив). Могло би се са сигурношћу рећи да је неко просуо на њега бар две "канте" ароматичних течности (ја користим реч "канте", то значи да је количина мира која је  клизила низ зидове сребрног ковчега до рељефног приказа светитеља била огромна).

Ђакон се на тренутак смео: Светац мироточи! Без икакве сумње да је реч о  чуду, и ван себе од радости, изненађења и узбуђења, потрча да донесе нешто вате  са намештаја храма. Вратио се трчећи и стао да брише ватом миро са спољних зидова светиње (ковчега) и дајући делове ове миомирисне вате верницима. И када би га обрисао,  миро не би стало, већ је и даље тајанствено текло, без икаквог видљивог извора. Један детаљ је оставио нарочити утисак: великим комадом вате обрисао је миро са  глатког дела ковчега. Памуком је обрисао миро, као када обришеш чашу са сувом крпом, чврсто прионувши уз њега и уклањајући влагу која се појавила  на њему. Жена пређе дланом своје руке преко дела ковчега који је управо избрисан. Ђакон, са дивљењем, спази њену руку влажну од масно жутог мира!

У међувремену, миомирис је преплавио цркву и прелио се кроз  отворена врата на Улицу светог Димитрија, привлачећи пролазнике који су нагрнули да виде шта се дешава и одакле је дошао овај  благи мирис. Сви су се упутили ка ковчегу са моштима светог Димитрија, које  нису биле положене у гроб (није још био изграђен), већ испред иконостаса.

                                                      Мученичка смрт светог Димитрија

Ту није крај пријатним изненађењима! Поклоници пронађоше да из  икона у цркви, где год да се налазе у њој, тече миро. Заиста, ђакон спази вернике како ваде папирне марамице и бришу стакло застакљених икона цркве, а саме папирне марамице пожуте од мира које је "истицало" са обе стране стакла, спољашње и унутрашње. Величанственост чуда није остављала ни најмањег простора за сумњу. Нисмо разумели чега смо били сведоци, било је то као нејасни сан, али ми смо га живели! Дотакле су га (миро) наше руке, видели смо га својим очима, мирисали смо нашим чулом мириса!
Убрзо,  образовао се  ред људи који су се са сузама у очима клањали  ковчегу светог Димитрија Мироточивог, схватајући  зашто је добио то име.

У међувремену је стигао у цркву свештеник старешина цркве и  остало свештенство. Откључали су ковчег и открили свете мошти солунског светитеља. Иако миомирисне, било је  то посебно благоуханије (миомирис) светих моштију. Миомирис мира је различит и особен.

Блажени митрополит Солунски Пантелејмон II Хрисофакис, приписао је чудо мироточења моштију светог Димитрија овој чињеници: Те исте  вечери, на гала свечаности на Универзитету поводом ослобођења Солуна, главни говорник игнорише у свом говору светитеља не позивајући се ниједном на њега.  

Свети Димитрије је објавио  својим мироточењем да он никада није напустио град Солун, тако да је и он сада ту. Из тог разлога он  га   је  и спасавао из ропства и од земљотреса, али негодује  када се Солуњани покажу незахвалним удаљујући се од Христа и Његових светитеља.

 
24 године су  прошле од тада. Био сам тада ђакон у цркви, а сада сам  свештеник у Солуну и  описујем догађаје онако како их се сећам. Доживети тај тренутак био је као доживети тајанствено. Не могу да опишем шта сам осећао! Радост, изненађење, узбуђење, полет ... Не могу тачно да објасним. Међутим, то су догађаји који учвршћују веру  која  нас испуњава радошћу, надом и осећањем присуства Христа и светитеља. Наша вера је "жива".

Молебан - православно црквено богослужење којим се обавља молитва захвалности или мољења Богу, Богородици или неком од светитеља
Миро - густа и масна течност која истиче из моштију светаца.

Свештеник Христос Котиос
Викар Свете Цркве Успења Пресвете Богородице
Саранта Еклесис, Солун

Извор : Превео Џон Санидопулос

Текст и слике: http://www.johnsanidopoulos.com/2011/10/myrrhgushing-miracle-of-st-demetrios-in.html

Жива тишина, човек који је срео Бога

Остадох сам у цркви.

За трен ме је обузела некаква нарочита, суптилна тишина. То јест, чуо сам са отвореног прозора певање птица, људске гласове и тандркање мотоцикла, али негде у даљини.Ти звуци су допирали из неког другог пространства, које као да није имало никакве везе са овим где сам се налазио.

Обрео сам  се у другој димензији. Управо у другој димензији! Осетио сам то свим својим бићем у тој звучној, прозрачној и живој тишини цркве.

Да, да! Одједном сам осетио да је тишина овде – жива! Баш као да је живо биће, добро, мудро и живо, са именом Тишина. И у тој тишини разливало се присуство живота, и не само живота, већ ЖИВОТА, неког другачијег. Правог. Изненада сам се сетио Вечног. Господе! Не губим ли разум?

Чини се да је Паскал у „Мислима“ или Ларошфуко у „Максимама“, рекао: „Jа осећам да Бог постоји. И не осећам да не постоји. Дакле, Он постоји.“

Потписао бих се испод тих речи. Осетио сам да Он постоји.

Осетио сам Њега лично!

Mој разум, све моје животно искуство, логика мог живота, све се противило том осећању које је дошло ниоткуда. Бог постоји! Нешто је у мени вриштало очајничким  продорним гласом: сместа изиђи одавде, враћај се у Москву, овде ћеш скренути памећу, ма, већ си скренуо!

Али тај осећај није пролазио. Он постоји!

Да, да! Он, Бог постоји! Истински, живи Бог!

Нисам видео где је, нисам Га чуо, али сам Га свим својим  бићем осећао, Њега, Бога, присуство. Он је био ту поред мене. Можда је стајао баш иза оног стуба? Или за оних изрезбарених врата?

И било ми је добро. Осећао сам се спокојно. Тако безбрижно, као никада пре у животу. И знао сам да сам добро због тога што је Он, Бог, овде, поред мене.

Стајао сам у предворју цркве и дубоко удисао тај непознати ваздух, прожет суптилним мирисом. Неизрецива лакоћа је благо облила моје биће, и чинило ми се, ако само коракнем, одвојићу се од пода и запливаћу испод тих древних, мирисних сводова.

Нека тиха радост, као у детињству на бакиним коленима, прожимала је моја срце и оно је узбуђено лупало – Господе! Господе!

Одломак из књиге протојереја Александра Торика  „Флавијан“
Слика http://www.biblioteka.lavra.ua/covers/51/08051.jpg

Тетраморф у хришћанској уметности

                                               Христос у божанској слави

Тетраморф у хришћанској уметности

Иако је већа вероватноћа да ће се појавити у западној уметности, било које искуство хришћанске иконографије ће нас у неком тренутку упознати  са ликом некаквих чудних, крилатих створења, са главама и одликама животиња. Обично у књигама Јеванђеља, мада понекад и у архитектури црквених здања, појава таквих фантастичних створења може изгледати збуњујуће онима који су нови у хришћанској вери. Ипак, ови створења са анђеоским крилима  - скупа названа Тетраморф - налазе се у Старом и Новом завету у Библији, и њихова символика објашњава њихово присуство на повезима књига јеванђеља.

Управо  је пророк Језекиљ, изгнан заједно са Израиљцима у 6. веку пре нове ере, онај који нам први пут открива изглед четири анђеоска бића. У виђењу, а она долазе из пламена, Језекиљ приповеда:
И лице бијаше у све четири лице човјечије  и лице лавово с десне стране, а с лијеве стране лице волујско и лице орлово у све четири стране.
(Језекиљ 1:10)
Ова слика опет се  види код светог апостола Јована у Откровењу Јовановом, где Тетраморф окружује  Христа на престолу:
И прво биће бјеше слично лаву, и друго биће слично телету, и треће биће имађаше лице као човјек, и четврто биће бјеше слично орлу у лету.
(Откривење 4:7)
:
Ова представа је приказана на слици на врху овог прилога, и она је најчешћи приказ четири створења у хришћанским уметничким делима.
Разлог зашто се Тетраморф појављује у књигама јеванђеља је тај што се 4 створења поистовећују са символима 4 јеванђелиста:

                                                  Келсово јеванђеље 

Матеј је представљен као крилати човек, јер његово Јеванђеље почиње са човечанским родословом  Исуса.

Марко је представљен као крилати лав, јер своје Јеванђеље почиње са Јованом Крститељем и његовим "гласом вапијућег у пустињи"; будући да је лав животиња пустиња Блиског Истока.
Лука је крилати во на Тетраморфу, јер му Јеванђеље почиње у храму са Захаријем - оцем Јована Крститеља, будући да је во жртвена животиња.
На крају, Јован је представљен као орао, јер Јованово Јеванђеље почиње са узвишеним прегледом оваплоћења: "У почетку беше реч ..."
Символизам који представља четири Јеванђелиста као четири крилата бића развио се током времена, тако је од средњег века било веома уобичајено пронаћи ове символе на Западу. Такође, било је  уобичајено да се виде јеванђелисти приказани као људи, али са "њиховим створењима"поред њих. Иако ова символика потиче из првог миленијума нове ере, и тако свакако припада предању Православне цркве, исто тако је тачно  да се ова  символика користи ређе на Истоку.
Такође је важно да се каже да  је ова символика веома ретка на православним иконама. Као што иконе нису само примери "хришћанске уметности", већ слике које су се целивале и које су поштоване, ову разлика треба истаћи. Иако је Тетраморф  леп начин да се украсе хришћански рукописи или здања цркава, наши православни преци нису налазили за сходно да ставе ова створења на  сликама које се целивају. Или, бар, да их не ставе на  иконе јеванђелиста које се целивају.

Текст и слике:  http://iconreader.wordpress.com/2010/09/17/the-tetramorph-in-christian-art/