Жене
мироносице
Када у Страсној седмици слушамо
јеванђелско казивање о страдању Христовом, о Његовом распећу и крсној смрти,
сваки пут нас дубоко погоди један детаљ тог казивања: верност којом су Христу
до краја били верни они малобројни, углавном жене о којима готово ништа друго и
није казано у Јеванђељу. Ученици Христови су – како каже Јеванђеље – напустили
свог Учитеља и разбежали се. Петар се трипут одрекао Христа. Јуда Га је издао.
За Христом је у време Његове
проповеди ишло много људи. И свако је од Њега очекивао нешто: једни су
очекивали помоћ, други – чудо, трећи – исцељење, четврти – ослобођење од мрског
римског јарма, пети – уређење својих земаљских послова.
Али, сви ти бројни људи су потпуно
погрешно схватали оно што је било главно у Његовом учењу – проповед саможртвене
љубави и свецелог самопредавања за спас света и човека – ако су ишта уопште и
схватали. Христос је помагао људима и људи су због тога долазили к Њему и ишли
за Њим.
Међутим, у душама тадашњих
јеврејских вођа и власти из дана у дан је све више нарастала мржња према
Христу. У Христовој проповеди о љубави су се све чешће чула и предсказања о
томе да ће Он самог Себе принети тој љубави на жртву. И мноштво које Га је
дотад пратило почело је све више да се осипа и проређује. Последњи пут су се
Његова земаљска слава и Његов људски „успех“ јарко пројавили на дан Његовог
свечаног уласка у Јерусалим када се – по речима Јеванђеља – „узбудио сав град“.
Но, и то је било само на кратко. Па и зар сви ти људи у ствари нису изашли,
тако радосно и узбуђено, у сретање Христу само зато што су опет и опет од Њега
очекивали и тражили земаљско царство, земаљску победу, силу и славу?
И све се то убрзо завршило. Светлост
је згаснула и после Цвети је наступила тама, усамљеност и безнадна жалост
Страсне седмице. А најстрашније од свега је било то што су Га у те последње
дане издали они једини који су Му били блиски, ученици Његови, они којима је
целог Себе предао. У Гетсиманском врту чак ни тројица најблискијих ученика
Његових нису издржали: заспали су док се Христос молио у самртној борби и
крвавом зноју, припремајући се за страшну смрт. Из Јеванђеља знамо да се Петар
– који је претходно тако громко обећавао да ће умрети са Христом – у последњем
тернутку поколебао, затајио, да се одрекао Христа, издао Га… „И тада Га“, пише
јеванђелиста Матеј, „сви ученици оставише и побегоше…“.
Међутим, нису сви побегли.
Под Крстом се догађачудо земаљске верности и земаљске
љубави. Они који су у време Христове
земаљске „славе“ били тако далеко, које готово нисмо ни срели на страницама
Јеванђеља, они којима – како видимо из Јеванђеља – Христос није ни говорио о
Свом васкрсењу и за које је, стога, у ту ноћ под Крстом Његовим заиста све било
готово и свему био крај – управо су се ти показали као највернији и
најистрајнији у непоколебивој земаљској љубави. Јеванђелист Јован пише: „А
стојаху код Крста Исусова мати Његова, и сестре матере Његове Марија Клеопова,
и Марија Магдалина“ (Јн. 19, 25).
А потом, пошто је Исус већ умро:
„А потом Јосиф из Ариматеје, који
бјеше ученик Исусов, али кришом због страха од Јудејаца, замоли Пилата да узме
тијело Исусово. И допусти Пилат. Онда дође Јосиф и узе тијело Исусуово. А дође
и Никодим, који је први пут долазио ноћу Исусу, и донесе помијешане смирне и
алоја око сто литара. Тада узеше тијело Исусово, и обавише га платном с мирисима,
као што је обичај у Јудејаца да сахрањују. А на ономе мјесту, гдје бјеше распет
био је врт, и у врту гроб нов, у који још нико не бијаше положен. Ондје, дакле,
због петка јудејскога, пошто бјеше близу гроб, положише Исуса“(Јн. 19, 38-42).
Прошла је субота и у праскозорје
трећега дана по распећу те верне жене су дошле на гроб Исусов да би – по
обичају тог времена – помазале мртво тело миром, тј. мирисним уљима. И управо
се њима првима јавио Васкрсли Христос, оне су прве чуле од Васкрслога Христа поздрав
„Радујте се!“ који од тада занавек постаје суштина хришћанске силе.
Тим људима и тим женама Христос није
открио тајне будућега као што је то учинио дванаесторици изабраних апостола, ти
људи и те жене стога нису знали смисао Његове смрти, ни тајну долазеће победе,
долазећег Васкрсења. За њих је смрт њиховог Учитеља и пријатеља била стварна
смрт и крај свега. А та смрт је, притом, била још и страшна и срамна смрт,
страшан крај и завршетак свега.
Они су стајали под Крстом само зато
што су Га волели и што су, из љубави, састрадавали са Њим. Они нису оставили
Његово мртво и измучено тело, већ су извршили све оно што одувек чини љубав при
последњем растанку са вољеним. Они које је Христос молио да бдију са Њим у
тренуцима страшнога борења у Гетсиманском врту – када је Он, по речима
Јеванђеља, почео да се „жалости и тугује“ – одрекли су Га се, напустили су Га,
разбежали су се. А они од којих Он ништа није тражио, остали су Му верни по
својој простодушној људској љубави. „А Марија стајаше крај гроба плачући“.
Тако кроз све векове плаче љубав.
Тако је и сам Христос плакао поред
гроба свога пријатеља Лазара.
И, гле, та је љубав прва сазнала за
победу Христову. Тој љубави, тој верности је првој било дано да сазна да не
треба више да плаче, да је „победа прогутала смрт“ и да више нема и да више
никада неће бити тог безнадежног растанка.
Ето то је смисао изласка жена
мироносица у рано недељно јутро на Исусов гроб. Тај излазак нас стално подсећа
на то да су једино њихова љубав и верност сијали у безнадежној тами Страсне
седмице. Тај излазак нас непрестано подсећа на то да у овом свету нису умрли и
ишчезли ни верност, ни љубав. Тај њихов излазак суди нашем малодушју, нашем
страху, нашем вечитом и ропском самооправдавању. Тајанственом Јосифу, Никодиму
и тим женама мироносицама, које су пре свитања изашле на гроб Исусов, посвећено
је тако мало места у Јеванђељу. А управо се ту, у њиховој верности решава вечна
судбина свакога од нас.
Чини ми се да нам је управо у наше
дане посебно потребно да се сетимо те љубави и те једноставне људске верности.
Јер живимо у времену у коме светом господари зло учење о човеку и његовом
животу, учење које непрестано покушава да дискредитује и ту љубав и ту верност.
Вековима већ у свету – истина слабо,
али непрестано – светлуца и просијава светлост верности, љубави и састрадања
жена мироносица које су ћутећи гледале страдање Човека Кога су сви одбацили. И
ми данас треба да се као за сламку хватамо за све то што у нашем свету још увек
живи топлином и светлошћу те и такве једноставне, земаљске људ-ске љубави.
Љубав не пита човека за теорије и идеологије, она се обраћа његовом срцу и
његовој души.
Тутњала је људска историја, рађала
су се и сурвавала царства и културе, беснели су крвави ратови, но за све то
време и непрестано над земљом, над том смутном и трагичном историјом светли лик
тих верних жена мироносица. Лик њихове бриге, саможртвене верности, љубави и
састрадања. И да у историји није било присуства и светлости тог њиховог лика
наш свет би – без обзира на све његове успехе и достигнућа – био само један
страшан свет.
Може се без икаквог претеривања рећи
да је жена та која је спасавала и спасава човештво човека.
Жена га спасава, али не речима и не идејама, већ тим својим ћутљивим и брижним присуством препуним љубави. Жена је најзаслужнија за то што – без обзира на све зло
које господари светом – у свету никада не престаје тај тајанствени празник
живота, што се тај празник празнује и у сиротињској кући за сиромашним столом
једнако радосно као и у дворцу за краљевском трпезом, јер је извор радости и
светлости тог празника у жени, у њеној љубави и верности која никада не
пресахњује.
„Немају вина…“. Али, док је она ту –
мајка, жена, невеста – биће довољно вина, довољно љубави, довољно светлости за
све…
Протојереј Александар Шмеман
Текст преузет са http://www.pouke.org/forum/topic/18874-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%BE%D1%98%D0%B5%D1%80%D0%B5%D1%98-%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D0%BA%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D0%B0%D1%80-%D1%88%D0%BC%D0%B5%D0%BC%D0%B0%D0%BD-%D0%B6%D0%B5%D0%BD%D0%B5-%D0%BC%D0%B8%D1%80%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D1%81%D0%B8%D1%86%D0%B5/
Слика: https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEiCHXfc0YIWP82mBuvPyAgrhWWxM8FlKFKtKZLbKsW46aFp6DHH6JA_egsB36GwHtBYSat0UHZUg_JPMqzSNdZ5kMbyX5tnQBaE6kuKP3LrFQlNf6jED2taDkmDg3GNwS2uBQa32g_Z7g/s1600/Holy+Myrrhbearers.jpg
