КАКО ЋЕШ ОЧУВАТИ УНУТРАШЊИ МИР - СВЕТИ НИКОДИМ СВЕТОГОРАЦ

Да би сачувао унутрашњи мир:

1) Пре свега држи строго своја чула и избегавај да пушташ себи на вољу у спољашњем држању, то јест, не гледај, не говори, не маши рукама, не корачај и не чини ништа с узрујаношћу, него све чини пристојно и тихо. Кад навикнеш држати себе мирно у спољашњем погледу, лако ћеш и без муке задобити и мир у себи, у своме срцу јер, по сведочанству отаца, унутрашњи човек у многоме добија расположење од спољашњег.
2) Створи у себи расположење љубави према свима људима и живи са свима у миру, као што заповеда св. апостол Павле: Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свијем људима (Рим. 12,18).
3) Пази да ти савест не буде узнемирена и да нема зашто да ти пребацује и да те мучи. Нека буде мирна и у односу према Богу, и у односу према теби, и у односу према ближњима, и у свему спољашњем...
4) Научи се да без узбуђења подносиш све непријатности и увреде. Истина, много ћеш се намучити и претрпети док се на то навикнеш, али када ту навику стекнеш, твоја ће душа имати велико задовољство и од самих непријатности које те буду сналазиле. ...
5) Ако ти се који пут догоди да не можеш владати својим срцем, одагнати из њега тугу и жалост и успоставити мир, прибегни молитви, угледајући се на Господа Спаситеља Који се у Гетсиманском врту три пута молио. Он ти је тиме дао пример да у свакој жалости и тузи прибегаваш молитви. Ма колико жалост и малодушност навалили на тебе, не одступај од молитве све док твоја воља не постане потпуно сагласна с вољом Божјом и док ти се срце не умири и не испуни храброшћу да прими и подноси радосно оно чега се раније бојало и што је желело да избегне. И Господ се пре молитве плашио, тужио и био жалостан, а после молитве се умирио и спокојно рекао: устаните да идемо; ево се приближи издајник мој (Мат. 26,46).

Одломак из књиге Светог Никодима Светогорца "Невидљива борба"(КЊИГА НИЈЕ САМО ЗА МОНАХЕ) -  http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/NevidljivaBorba
/NevidljivaBorba.htm
Фотографија: http://www.tradicionalnaknjiga.rs/piks/a001278.jpg

Селфији - колико смо (не)слободни - себични(selfish)?

                                       

                                          Ако бисмо направили "селфије" наших душа, 
                                    да ли би нашли ишта привлачно да  поставимо?

Час је у току. Наставник је окренут табли. Окреће се. Ученик се прво огледа, а онда шкљоц! Направљен је селфи са часа. Надмудрен си, професоре!

Други пример. Излет, прелеп предео. Група пријатеља. Један од њих каже: "Одох да се селфујем". Удаљи се од њих, погледа око себе, нађе најбољи угао. Прави израз лица.Тражи мрежу. Одмах иде на фејсбук. Моја нова слика са планинског излета.

Пример трећи. Свадба. Није толико занимљиво. Нико ми не посвећује довољно пажње. Шмугнућу до тоалета. Нема никог. Супер (на латинском ИЗНАД)! Сликам се у својој новој тоалети. Враћам се. Задовољан(а). Убрзо ће се моји фејсбук пријатељи задивити.

Навео сам свега три примера - селфиманије(лудила). Како се усуђујем да назовем ову нову моду лудилом? Јесмо ли сви ми селфиљубитељи луди? Нисмо луди, али нас је ухватило лудило; тојест грозничава жеља да други сазнају где смо били, шта смо радили. Жеља је још већа, ако постоји забрана - школски час, или илузија авантуре (тоалет). Подижемо велики стуб за клањање новом-старом идолу - себи. У том клањању треба да учествују и други, углавном тобожњи пријатељи са ФБ, којима већином знамо само имена и презимена и чиме се баве.Тако је мозаик склопљен. Сваки иоле узбудљив или другачији тренутак овековечити селфијем. Онда хитра конекција (повезивање). Што пре сазнају, пре ће да ме похвале. И најзад, пребројавање лајкова (свиђања). Али  убрзо се  грозница стишава. Нема више лајкова. За њом следи завист. Најбољи пријатељ  ме надмашио у броју лајкова са својим новим селфијем. Морам опет  да се  сликам, да га надмашим, да оборим његов рекорд.

Шта је лек за манију ову? Лек је у схватању да је сваки тренутак који проживљавамо непоновљив и да се треба у њега УСРЕДСРЕДИТИ. То јест проживети га са пажњом. Посветити га другима, њиховим речима, утисцима, а не својој себичној (selfish) манији. Урезати доживљаје у срца, умове, у белешке са путовања... А мобилни у торбу или далеко од себе. Нека одмори и он свој живот, није ни њему лако!

Фотографија: http://smartsidhu.com/w/wp-content/uploads/2015/03/selfie.jpg

Ми смо дом најдражег Госта, Домаћина света

                                        
                                          Господ Исус Христос у дому Марте и Марије

Ми смо дом најдражег Госта, Домаћина света

"И удостоји нас, Владико, да смело и неосуђено смемо призивати Тебе небескога Оца и говорити"

Ово је возглас (гласно изговорена молитва) свештеника са Свете литургије,  мало пре причешћа свештеника и народа. У њему свештеник заједно са верним народом моли да без осуде изговоримо молитву "Оче наш" у којој између осталог тражимо и : "да дође Царство твоје". Шта нам ово говори? Молимо, просимо смелост, одважност да се обратимо Богу Оцу да нам да Царство своје овде и сада (додуше не у потпуности)! Царство Очево је присутно у запањујућој ЉУБАВИ СИНА ОЧЕВОГ КОЈИ НЕ ПРЕЗИРЕ  НАШ ДАРИВАНИ ХЛЕБ И ВИНО, ВЕЋ ГА ЧИНИ СВОЈОМ ТЕЛОМ И КРВЉУ. Син зна за слабост нашег бића и зато нам се даје онако како га можемо примити. На наш дар, Његово непроцењиво, неизрециво уздарје. И зато молимо да ово БЛАГО НАД БЛАГИМА примимо без осуде, тојест да вером увидимо да је то пред нама ХРАНА ВЕЧНОГ ЖИВОТА, ПЛОД ЖРТВЕ И СТРАДАЊА БОГОЧОВЕКА, а не обично јело и пиће које из навике и обичаја "ваља" примити. И шта да радимо после? Једино да останемо затечени како се Он, Син Божији усељава у нас и ми постајемо дом Његов, и питамо: чиме смо то заслужили то БЕСПЛАТНО БЛАГО ДАТО (БЛАГОДАТ), КАКО ОБЈАСНИТИ ЊЕГОВО НЕОПИСИВО ДАВАЊЕ НАМА?

"Покажи ме Твојим стаништем јединога Духа, а никада стаништем греха, да, уласком причешћа, од мене као од огња бежи сваки злотвор, свака страст као од дома твог" - молитва после Светог причешћа

И тако ојачани, оснажени, поставши станишта Духа Светог, молимо Сина да нас ЊЕГОВЕ СИЛЕ, ЕНЕРГИЈЕ  ШТИТЕ И БРАНЕ ОД СВАКОГ ГРЕХА И ЗЛОТВОРА.  Јер ми смо боравиште Његово. Он  је у нама и ми у њему. Колико је то велика тајна! Повезани и блиски, иако различити!  Сећајући се тога, ходимо из часа у час, молећи да та веза остане и опстане, да нашом непажњом - грехом не удаљи се Дух Свети и ми постанемо празни, јадни и упрљани. А били смо дом Творца света, који жели да у сваком човеку буде  најдражи Гост, он који је Домаћин света.

Фотографија:  http://pravznak.msk.ru/uploads_user/3000/2500/65818.jpg

О хришћанској побуни - истинском циљу живота човека (други део), из дела "Деца апокалипсе"

                                        Слика са блога decaapokalipse.blogspot.com

Život duše

Život duše se sastoji od tri dela: uma, volje i srca, odnosno duha.

Um obuhvata mentalni život čovekov i čovekovo mišljenje. Čim čula nešto opaze, um sa svojim mišljenjem i pamćenjem počinje da funkcioniše. Ništa ne može da uđe u dušu bez mišljenja i pamćenja. Ako nečega nema u pamćenju, čovek nije u stanju da ga zamišlja, niti da o njemu razmišlja. Misli nikada ne dolaze direktno iz duše. Misao u dušu uvek dolazi spolja i deluje u skladu sa zakonima duše. 

Drugi deo duše jeste volja, najveći dar koji nam je Bog darovao. Obdareni darom slobodne volje mi donosimo najsudbinskiju odluku: da li ćemo verovati u Boga ili ćemo verovati u Ništa. I kao što telo može da umre i da se raspadne, tako može i duša. To se dešava kada čovek svojom slobodnom voljom odluči da odbaci Boga. U toj i takvoj potpunoj slobodi čovek je u početku, svojim grehopadom, sam sebe bacio u lance palosti i do danas, okovan u te lance, još uvek traga za slobodom. Zato je sloboda savršen, ali zastrašujući dar. 

Treći deo duše jeste srce ili središte čovekovog bića. Ono se još naziva i duh (najviši aspekt duše). Nije slučajno što je duhu, takođe, dato i ime - srce, jer taj telesni organ predstavlja središte čovekovog tela. Duh ili srce jeste ona sila koja dolazi od Boga, koja poznaje Boga, koja traga za Bogom i je-dino u Njemu nalazi sebi pokoja. Duh čovekov najunutarnjijim duhovnim osećanjem oseća da je poreklom od Boga, oseća da potpu-no zavisi od Boga i i da ima obavezu da ugodi Bogu u svemu, i živi samo za Njega, i samo Njim. Još tananije projave srca (duha) jesu strah Božiji, savest i bogočežnjivost.

Strah Božiji: Svi ljudi, bez obzira na to u kojoj su meri pobožni, znaju da postoji Bog - Koji je stvorio sve, kao i da svi zavisimo od Njega. To je ona prirodna vera koja je utisnuta u srce svakoga čoveka.

Savest: Moderno mišljenje o savesti jeste da je ona ustvari jedan zastareli i društveno uslovljeni element u čoveku, koji treba što pre uništiti. Reći ovo znači reći da treba nemilosrdno da ubijemo sopstvenu dušu, jer savest je glas Božiji u našem srcu, glas koji nam nečujno otkriva šta je dobro a šta zlo i šta je ugodno Bogu a šta nije. U ovim žalosnim vremenima čovekove porobljenosti svetom, postali smo gluvi za glas svoje savesti, i više ne čujemo jasno glas koji nam govori kako da razlikujemo dobro od zla. Zato je naš hrišćanski cilj da ponovo postanemo sposobni da čujemo glas sopstvene savesti.

Bogočežnjivost: Bogočežnjivost se ispoljava kroz svakome čoveku svojstvenu čežnju čovekovu za Dobrom. Bogočežnjivost se, takođe, ispoljava kroz čovekovo nezadovoljstvo ovim svetom. Šta znači to nezadovoljstvo? Ono znači da ništa u stvorenom svetu ne može da utoli bogožednost srca čovekovog. Srce (duh) dolazi od Boga, srce traga za Bogom, ono želi da okusi Boga, ono želi da obitava i živi u zajednici sa Bogom i da počiva u Bogu. Kada srce to postigne, ono dostiže svoj mir, a sve dok to ne postigne, ono ne može imati mira.

1] Kada govore o "odvajanju od ovoga sveta", autori ne misle na bekstvo od sveta, na "pravedničko gnušanje" i "pranje ruku" od prljavštine paloga sveta, već na onu hrišćansku pobunu protiv čovekove porobljenosti ovim svetom, njegovom logikom, njegovom palošću... Hrišćansko odvajanje od sveta i odbacivanje sveta jeste ustvari hrišćanska spasenjska bitka za svet i njegovo spasenje. Zato su u istoriji Crkve najveći podvižnici - najveći odricatelji od ovoga sveta bili oni koji su najviše učinili za ovaj svet i njegovo spasenje, jer su se svojim podvigom ustvari neprestano razapinjali za život sveta, jer su posvedočili Carstvo Božije kao istinu ovoga sveta i pravu čovekovu Otadžbinu (prt. prev.)

Текст:  http://www.prijateljboziji.com/upload/document/knjige/lat/deca-apokalipse.pdf

Слика:  http://decaapokalipse.blogspot.com/2013/05/blog-post_16.html

Да ли је јога вежба? Саопштење о хришћанима који практикују јогу

                           Они који практикују вежбе јоге не знају да  њима себе   припремају за неправилну, нехришћанску "молитву" ( медитацију)

Саопштење о хришћанима који практикују јогу

У посланици објављеној 4. јуна 2013.,  митрополит Марко Хиоски ( грчко острво, Хиос)  дотиче се  хришћана који се баве  јогом и тога да ли је она само физичка вежба или не. Углавном, он објашњава да је хиндуистичка религијска пракса јоге установљена са јединим циљем уласка у духовно стање, и да никада није имала везе са вежбањем све до пре неколико деценија када су је (јогу) хиндуистички  јогини  објаснили на тај начин да би задобили присталице на Западу.

Посланица 14. : Да ли је јога вежба?

Светом свештенству и побожном народу наше свете митрополије,

Браћо моја,


Кључно обележје нашег времена је збрка приметна у различитим видовима човековог живота. Нарочит пример  ове духовне  и животне пометње је у томе да се  јога, као у основи религијска техника хиндуизма, рекламира у нашој земљи (Грчкој), Европи, САД, као решење за постизање физичке спремности које се нуди да нас ослободи од бројних проблема који произилазе из стресног начина живота.

Али, шта је то јога? Реч јога потиче од санкритске речи јуџ која значи "сјединити се", подразумевајући сједињење појединачне душе са безличним апсолутним Једним хиндуизма (видети P. Schreiner, Yoga: Wörterbuch des Christen-tums, 1995, p. 1376). Ово сједињење сматра се као ослобођење и искупљење човечанства од карме, то јест  од последица које происходе од наших избора и деловања у такозваним претходним животима.

Штавише, у вези са изразом јога, морамо да истакнемо да се он користи да означи једну од шест правоверних  школа хиндуистичке филозофије (видети H. Baer, ​​"Yoga", in the Lexikon der Sekten, Sohdergruppen und Weltanschauungen, 7th Ed, 2001, pp. 1166-1174).

А да ли је јога вежба? Да ли се може издвојити практична вежба од њеног религијског садржаја и окружења? Може ли се занемарити сврха у коју је она употребљена? Наравно, не.

А шта да се ради са тврдњама различитих центара, института, школа, група, новина и сала за гимнастику који је представљају  лишеном религијске природе, наводећи да је она "научна" психосоматска вештина, или вештина за  мирно живљење и духовну самоспознају? Без сумње ова тврђења су нетачна. Она често дезинформишу и збуњују користећи крајње примамљив речник (видети R. Hauth, (Hrsg), Kompaktlexikon Religionen, 1998, p. 366).

Насупрот тога, јога је систематична религијска теорија, техника и метода која се развија кроз различите фазе и вежбе, од којих је једна медитација, која доводи оне који је користе, под вођством учитеља (гуру), до изолованог живота са безличним апсолутом хиндуизма. На овај начин особа се избавља и искупљује од грехова и заблуда начињених током свих такозваних претходних живота. Дакле, горе видимо да је виђење јоге само као вежбе неправилно. И то: 1) зато што је она основно обележје хиндуистичког система, 2) зато што се не може лишити свог религијског карактера у складу са одликама свог садржаја и сврхом вежбе, 3) зато што је нераскидиво повезана са антихришћанским појмом реинкарнације, 4) зато што чини чисто људски напор усмерен ка спасењу кроз технике и вежбе.

Зашто су различите технике јоге опасне? Одговор на то питање даје чланак о јоги из уважене енциклопедије Δο­μή(Доми). Тамо се каже: "Познато је да упражњавање јоге ствара не само психолошка него и парапсихолошка преимућства - зато што она изокреће извесне физичке и душевне функције " (Δο­μή, vol. 4, p. 199).

Да бисмо окончали ово наше кратко изношење о томе да ли је или није јога вежба, морамо опет да се подсетимо свега оног што је очигледно. Вредност нашег идентитета православних хришћана није сагласна са коришћењем хиндуистичких религијских обреда у било ком виду наших живота.

Спасење човека, које се слободно настанило унутар Цркве,  је дело и жртва љубави и милости нашег Христа. Зар Павле за нас не каже са свом озбиљношћу: "Јер сте сви   синови Божији вером у Христа Исуса, јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте" (Гал. 3:26-27), и: "Не упрежите се у исти јарам са неверницима: јер какву заједницу има праведност са безакоњем; или какву заједницу има светлост са тамом?" (2 Кор. 6:14-15).

Са топлим очинским молитвама,

Митрополит

Хиоса, Псаре и Инусеса, Марко

Преузето са:  http://www.johnsanidopoulos.com/search/label/Yoga

Слика: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/bmp/molitvaomot.jpg