Тетраморф у хришћанској уметности

                                               Христос у божанској слави

Тетраморф у хришћанској уметности

Иако је већа вероватноћа да ће се појавити у западној уметности, било које искуство хришћанске иконографије ће нас у неком тренутку упознати  са ликом некаквих чудних, крилатих створења, са главама и одликама животиња. Обично у књигама Јеванђеља, мада понекад и у архитектури црквених здања, појава таквих фантастичних створења може изгледати збуњујуће онима који су нови у хришћанској вери. Ипак, ови створења са анђеоским крилима  - скупа названа Тетраморф - налазе се у Старом и Новом завету у Библији, и њихова символика објашњава њихово присуство на повезима књига јеванђеља.

Управо  је пророк Језекиљ, изгнан заједно са Израиљцима у 6. веку пре нове ере, онај који нам први пут открива изглед четири анђеоска бића. У виђењу, а она долазе из пламена, Језекиљ приповеда:
И лице бијаше у све четири лице човјечије  и лице лавово с десне стране, а с лијеве стране лице волујско и лице орлово у све четири стране.
(Језекиљ 1:10)
Ова слика опет се  види код светог апостола Јована у Откровењу Јовановом, где Тетраморф окружује  Христа на престолу:
И прво биће бјеше слично лаву, и друго биће слично телету, и треће биће имађаше лице као човјек, и четврто биће бјеше слично орлу у лету.
(Откривење 4:7)
:
Ова представа је приказана на слици на врху овог прилога, и она је најчешћи приказ четири створења у хришћанским уметничким делима.
Разлог зашто се Тетраморф појављује у књигама јеванђеља је тај што се 4 створења поистовећују са символима 4 јеванђелиста:

                                                  Келсово јеванђеље 

Матеј је представљен као крилати човек, јер његово Јеванђеље почиње са човечанским родословом  Исуса.

Марко је представљен као крилати лав, јер своје Јеванђеље почиње са Јованом Крститељем и његовим "гласом вапијућег у пустињи"; будући да је лав животиња пустиња Блиског Истока.
Лука је крилати во на Тетраморфу, јер му Јеванђеље почиње у храму са Захаријем - оцем Јована Крститеља, будући да је во жртвена животиња.
На крају, Јован је представљен као орао, јер Јованово Јеванђеље почиње са узвишеним прегледом оваплоћења: "У почетку беше реч ..."
Символизам који представља четири Јеванђелиста као четири крилата бића развио се током времена, тако је од средњег века било веома уобичајено пронаћи ове символе на Западу. Такође, било је  уобичајено да се виде јеванђелисти приказани као људи, али са "њиховим створењима"поред њих. Иако ова символика потиче из првог миленијума нове ере, и тако свакако припада предању Православне цркве, исто тако је тачно  да се ова  символика користи ређе на Истоку.
Такође је важно да се каже да  је ова символика веома ретка на православним иконама. Као што иконе нису само примери "хришћанске уметности", већ слике које су се целивале и које су поштоване, ову разлика треба истаћи. Иако је Тетраморф  леп начин да се украсе хришћански рукописи или здања цркава, наши православни преци нису налазили за сходно да ставе ова створења на  сликама које се целивају. Или, бар, да их не ставе на  иконе јеванђелиста које се целивају.

Текст и слике:  http://iconreader.wordpress.com/2010/09/17/the-tetramorph-in-christian-art/

Владика Николај - Зашто се пали кандило пред иконом

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ
МИСИОНАРСКА ПИСМА

 18. Писмо

Господину П. Ј. који пита:
Зашто се пали кандило пред иконом

Прво зато што је вера наша светлост. Рекао је Христос: ]а сам светлост свету. Светлост кандила опомиње нас на светлост којом Христос обасјава душе наше.
Друго, да нас подсети на светлост карактера оног светитеља, пред којим палимо кандило. Јер су свеци назвати: синови светлости.
Треће, да нам служи као укор за тамна дела наша, и зле помисли и жеље, и да нас позове на пут јеванђелске светлости. Да би се потрудили тако са ревношћу око заповести Спаситељеве: тако да се свијетли ваше видјело пред људима, да виде ваша добра дјела.
Четврто, да то буде мала жртва наша Богу, који се сав жртвовао за нас. Један мајушни знак велике благодарности и светле љубави наше према Ономе, од кога у молитви просимо и живот и здравље и спасење и све оно што само безгранична небеска љубав може дати.
Пето, да то буде страшило злим силама, које нас нападају понекад и при молитви и одводе нам мисли на другу страну од Творца нашега. Јер зле силе воле таму и тржу се сваке светлости, нарочито од оне која је намењена Богу и Његовим угодницима.
Шесто, да нас подстакне на самопрегорење. Као што јелеј и фитиљ горе у кандилу, покорни вољи нашој, тако нека горе и душе наше пламеном љубави у свима страдањима, покорни вазда вољи Божијој.
Седмо, да нас научи, да као што кандило не може да се запали без наше руке тако ни срце наше, то унутрашње кандило наше, не може се запалити без светог огња Божије благодати, ма било испуњено свим врлинама. Јер све су врлине наше као гориво, а од Бога је огањ, који их зажиже.
Осмо, да нас опомене, да је Творац света пре свега створио светлост, па онда све остало по реду. И рече Бог: нека буде свјетлост. И би свјетлост. Тако мора и на почетку нашег духовног живота прво да се засија унутра у нама светлост Христове истине. Од те светлости Христове истине после ствара се и ниче и расте у нама свако добро.
Светлост Христова нека и Вас осветли.

Текст:  http://www.svetosavlje.org/biblioteka/vlNikolaj/MisionarskaPisma/Nikolaj08010018.htm
Фотографија:  http://kandilovere.blogspot.com/

Свети Лука Јеванђелиста као узор за наш живот

                                                      

Свети Лука Јеванђелиста као узор за наш живот

Протојереј о. Џорџ Папаварнавас

Јеванђелист Лука, "љубљени лекар", како га апостол Павле назива, је аутор Јеванђеља по Луки и Дела апостолских. Родом из Антиохије у Сирији, припадао је збору Седамдесет апостола Христових. Био је близак сарадник апостола Павла, и пратио га је на његовим путовањима у Троаду, Филипе, од Филипа до Јерусалима и из Кесарије у Рим. Исто тако је био са њим оба пута када  је Павле  био заточен. Заиста, током његовог другог заточеништва, апостол Павле пише у својој Другој посланици Тимотеју да "Лука је сам код мене".

Јеванђелист Лука је проповедао јеванђеље у Далмацији, Француској и Италији. Такође, у Беотији и у Ахаји, где је саставио, према речима светог Григорија Богослова, Јеванђеље по Луки. По предању, био је сликар и насликао је Богородицу. Доживео је мученичку смрт, као уосталом и сви апостоли. Само Јован Јеванђелиста "је скончао у миру", а то се догодило зато што је он искусио мучеништво "поред крста Исуса." Мошти светог Луке пренесене су у свети храм Светих Апостола у Константинопољу 357. по Христу.

Његов живот и време дају нам прилику да истакнемо следеће:

Прво, да неки служе моћну и славну особу  веома је  природно по логици света, и то правдају чињеницом да због претрпљених непријатности и уложеног труда награда их чека. Али да неко доживљава муке и неугодности служећи некога  који нема светску моћ и зато не очекује да пожање неку добит, и што је најважније остаје близак тој особи током суђења и искушења, то превазилази палу људску логику, али исто тако истиче величанственост несебичне љубави. Све што се не слаже са палом људском логиком није нужно ирационално, али такође може бити надрационално, као што је то уистину несебична љубав. Права љубав није само осећање, већ жртва и крст.

Друго, у 24. поглављу Јеванђеља по Луки, јеванђелист Лука наводи догађај сусрета који је имао са васкрслим Христом, три дана после Његовог погребења. Док је ишао  за Емаус са апостолом Клеопом и путем тужно разговарао са њим о свему што се догодило током претходна три дана, васкрсли Господ им је пришао и ишао поред њих. Догађаји који су уследили су добро познати, и то како им је Он (Господ) протумачио догађаје као што су његово страдање и васкрсење који су се догодили, по Писму, тиме побудивши да се разгоре срца у њима. Али они Га не препознају. То се десило касније приликом "ломљења хлеба". Тада је Он благословио хлеб, претворио га  у своје тело и понудио га њима да једу. У ствари, они су Га препознали, тачније Христос "им се учинио  познат", откривајући им се током Свете Литургије. Иако је у исти час  нестао, њихова срца су  горела у њима као и раније и били су пуни радости. Из тог разлога су одмах оставили свој пут ​​и вратили се у Јерусалим, да објаве радосни догађај Христовог васкрсења Његовој једанаесторици ученика.

Срца која пламте љубављу према Христу, имају могућност да га, под одговарајућим условима, упознају у божанственој Литургији, у "ломљењу хлеба". Ово није емоционално или психолошко познање, већ егзистенцијално и онтолошко. Свети Теофилакт, архиепископ Бугарске, каже да сви они који примају тело и крв Христову, наравно под одговарајућим условима, имају очи своје душе отворене и они Га препознају, јер тело Господње има велику силу и призива велику радост. "Онима који примају благословени хлеб, (духовне)очи се отварају да Га препознају. Тело Господа има неизмерну и неописиву моћ ... Двојица ученика су се обрадовали, тако да су устали и вратили се  у Јерусалим."

Видели смо горе, током сусрета Христа са своја два ученика док су они ишли "ка Емаусу", да је тумачење божанског Писма претходило Божанском причешћу. Иста ствар се понавља управо током сваке Свете Литургије. По читању и тумачењу апостолских и јеванђељских одломака следи освећење часних дарова и Божанско причешће. А читање претходи молитви, коју свештеник чита тихо, тражећи од Бога да засија божанску светлост у његовом срцу и да му отвори ум да може да разуме читање, тако да га може протумачити и пренети га људима на разумљиви и особени православни начин. Исто тако моли Бога да усади у његову душу божански страх, да буде кадар да погази телесне жеље и живи духовним животом, што је тешко и без милости божије је немогуће.

Да служи "ближњем", свакој особи без дискриминације, а посебно нишчим и презреним и "најмањим", без себичности, то је карактерна црта светих, који познају љубав, односно Тројединог Бога, опитно, али и свих оних који се у приближној мери труде да остваре своје лично освећење.

Source: Ekklesiastiki Paremvasi, "ΕΥΑΓΓΕΛΙΣΤΗΣ ΛΟΥΚΑΣ", October 2007. Translated by John Sanidopoulos.

Текст и фотографија -  http://www.johnsanidopoulos.com/2013/10/saint-luke-evangelist-as-model-for-our.html

Света Петка Српска (Трновска)

 

Света Петка Нова из Епивата

.
Светa Параскевa Новa је рођенa у побожноj породици, којa je  живеla у 11. веку у селу Епиват, између Силимврије  и Цариграда. Њен старији брат Јевтимије се замонашио, а касније је био посвећен за епископа Матидиje. Једног дана, док је присуствовала богослужењу са мајком у узрасту од десет година, речи Господње пробиле су јој срце као стрела, "Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе" (Мт. 16:24) . Од тада је почела да дели своју одећу за сиромашне, због чега је претрпела много жалости од њене породице.



Након смрти својих родитеља, Параскева је отишла у Цариград, град са много цркава, моштију и чудотворних икона. Тамо је срела неке ревносне подвижнике који су је увели у духовни живот. Она се  настанила у цркви Пресвете Богородице у Ираклији Понтијској где је провела пет година у сабраној молитви и посту пре него што је направила ходочашће у Свету земљу, где је дуго желела да се поклони оним местима у којима је живео наш Спаситељ и ходао. Није се вратила у Цариград, али чезнући да се повуче још даље од света и његових разонода, она је прешла реку Јордан (и настанила се) у пустињи. Ту је живела аскетским животом, док није напунила двадесет пет година. Анђео Господњи наредио јој да се врати у свој завичај, говорећи: "Остави пустињу и врати се у своју домовину, неопходно је да предаш своје тело земљи тамо, и твоју душу за стан Господу." Свете Петка је  послушала, и вратила се Епиват у селу Катикратија где је живела две године у непрестаном посту и молитви.


Света Петка оде ка Господу у доби од двадесет и седам година, а сахрањенa је у близини мора. Сахрањена је  по хришћанском обичају, али, пошто нико није знао ко је она и одакле је, у неозначеном гробу. Било је  угодно Богу, међутим, да открије славу своје светитељке. Годину дана након њеног упокојења, тело мртвог морнара избачено је на обалу. Оно је већ почело да се распада и да одаје  ужасан смрад испред свеца столпника у  близини, који га је открио и затражио од  сељака да га сахране. Они су  не знајући ископали гроб право над моштима свете Петке. Те ноћи, један од копача, побожан човек по имену Георгије, уснио је сан. Видео је краљицу како седи на престолу, окружену сјајним мноштвом војника. Један од њих је рекао: "Георгије, зашто презресте тело свете Петке и сахранисте смрдљиви леш поред ње? Пожурите и пренесите тело светитељке на достојно место, јер Бог жели да прослави своју слушкињу на земљи. " Онда је сама света Петка проговорила: " Георгије, одмах ископај моје мошти. Не могу више да поднесем смрад оног леша.." И рекла му је ко је она и да је родом из Епивата. Исте ноћи, побожна жена, Јевтимија, имала је  сличан сан.


Пошто су чули за те снове, следећег јутра сељаци су са  упаљеним свећама отишли на гробље, где су ископали и открили мошти Свете Петке, миомирисне и читаве. Мошти су пренете у храм апостола Петра и Павла (у Епивату), где су, молитвама свете подвижнице, многи људи били излечени од разних болести, а слепи су  прогледали. Она је остала тамо  око 175 година.

                                                         
                                                           Мошти свете  Параскеве


Мошти свете  Параскеве су премештене у Трново у Бугарској 1238. године и положене у Саборну цркву. Патријарх Јевтимије написао је  њено житије и установио  дан њеног  прослављања 14. октобра. Турци су заузели Бугарску 1391. , а њене мошти су предате Мирчи Старијем, влашком кнезу (Влашка,једна од области Румуније). 1393.  мошти је добила царица Милица, која их је пренела у Београд у цркву Ружицу. Када је Београд пао под Турке 1521., мошти су пренесене у Цариград и положене у патријаршијској катедрали.


1641. године, у време патријарха Цариграда Партенија Старог (1639-1644), и молдавског војводе Василија, Цариградска патријаршија се налазила у великој финансијској невољи. Патријарх се договорио са кнезом Василијем да му да мошти Свете Петке у замену за одређену суму новца. Он је спустио свете мошти преко утврђеног зида Фанара и оне су тајно пребачене у Јаши.

13. јуна 1641., њене непропадљиве мошти су пребачене у манастир Света Три Јерарха у Јаши у Румунији, где су се десила многа исцелења од њих. 26. децембра 1888. , након што су остале сачуване у пожару, мошти Свете Петке се поново селе. Овај пут су биле смештене у митрополијску катедралу у Јашију, где се налазе све до данашњих дана.

Вода са Извора свете Петке у Београду је излечила многе који су са вером тражили њену помоћ.
Јака суша је погодила 1946-47. Молдавију, уз беду коју је оставио рат. Митрополит Јустинијан Марина је одобрио прву литију са кивотом у којем су биле мошти Свете Петке, који (кивот) се чува у Јашију од тада. Мошти су имале свој пут кроз сушом напуштена села у Јашију, Васлуи, Роману, Бакауу, Путни, Њамцу, Баји и Ботосани окрузима. Прилози прикупљени овом приликом су дељени, одлуком митрополита Јустинијана, сирочадима, удовицама, инвалидима, школским кухињама, црквама у изградњи, и манастирима  како би се нахранили болесни, стари или немоћни монаси.

                                            Црква свете Петке



Похвална песма светој Петки

Владика Николај Велимировић
Чисто срце Господ жели,
Јеванђеље тако вели:
Чиста дева ти остаде,
Чисто срце Богу даде —
О предивна светитељко,
Наш узоре, света Петко!
Ум пречисти Господ тражи,
Без маштања и без лажи:
Ти му даде ум пречисти.
К'о анђелски — такав исти.
О предивна светитељко,
Чуј нам молбе, света Петко!
Душу чисту Господ иште
К'о небеско светилиште;
Такву душу ти одгаји,
Што на небу сад се сјаји,
О предивна светитељко,
Помози нам света Петко!
Помози нам молитвама
У животним невољама:
У облачној земној тузи
Засветли нам слично дузи —
О предивна чедна дево,
Света мајко Параскево?

Тропар, гл. 4.

Заволевши миран пустињски живот и пошавши добровољно за Христом, Твојим Жеником, узела си од своје младости Његов лаки јарам, наоружавши се знамењем Крста против духовних непријатеља. Испосничким подвизима, постом, молитвама и сузним капима, угасила си углевље страсти. Параскево, достојна похвале, која и сада са мудрим девојкама стојиш пред Христом у Небеском дворцу: Моли се за нас који поштујемо Твоју часну успомену.

Кондак, гл. 6.

Прославимо сви побожно најчаснију Параскеву, свету заштитницу у невољама, јер она оставивши пропадљиви живот, прими вечни непропадљиви. Због тога, по Божијој заповести, нађе славу благодат да чини чуда.

Фотографије и текст  http://www.johnsanidopoulos.com/2010/10/saint-paraskeva-petka-new-of-epivato.html
Коришћени и текстови са сајтова http://www.svetosavlje.org/biblioteka/avajustin/zitijasvetih/ZitijaSvetih1014.htm  http://www.crkvenikalendar.com/zitije.php?pok=0&id=KBJ

За дрво - дрво, за руку - руке, страдање Христово

                                           Распеће, Богородичина црква, манастир Студеница

Свети Григорије Богослов до детаља упоређује Христова страдања са Адамовим падом у грех: „За сваки наш дуг плаћено је засебно... Зато је дрво - за дрво, и за руку - руке, за неуздржано пружену...храбро раширене, за самовољу - прикуцане (на крст), за ону која је изагнала Адама - оне које у једно спајају крајеве света. Зато је уздизање на крст - за пад, жуч - за једење (забрањеног плода)...смрт за смрт, погребење за повратак на земљу“.

Преузето из књиге игумана Илариона (Алфејев) „Тајна вере“, стране 107. и 108.

Слика  http://www.pouke.org/agape/galerija/freske/Freske%20podeljene%20po%20manastirima/Srbija/Studenica/slides/Raspece%20iz%20Studenice.JPG

Поводом празника престављења (одласка Творцу) светог Јована Богослова

Икона светог апостола и јеванђелисте Јована у "тиховању"

8. мај (као и 26.септембар по старом календару, примедба преводиоца) је празник посвећен апостолу Јовану, јеванђелисти и Богослову. Међу  свим апостолима, назив "Богослов" додељен је само светом Јовану, и који сведочи о  духовним висинама које је он достигао, и дубини небеске мудрости којом је био обдарен. У овом светитељу, аутору узвишеног четвртог Јеванђеља и сведоку Божијег Откровења, мистици созерцања (духовно сагледавање узвишене лепоте постојања, примедба преводиоца) каснијих векова имали су образац  вере и молитве. Управо икона светог Јована Богослова "у тишини (тиховању)" (рус: Иоанна Богослова "в молчании") најбоље описује овај идеал богослова.
Различите иконе светог Јована у тиховању (пребивању у тишини) појавиле су се  у Русији од 16. века па надаље. Јован је био једини апостол који није мученички пострадао, а живео је  добрих седамдесет година после Христове смрти, васкрсења, и вазнесења на небо. Баш  пред крај свог живота свети Јован је  написао своје Јеванђеље, што објашњава зашто је толико различито по свом изгледу у односу на остала три, и зашто се мање усредсређује на хронолошко описивање догађаја из Исусовог живота, који су већ добро познати, а више  на духовно значење које стоји иза њих.
Икона показује апостола Јована у његовим последњим годинама, као старца "Богослова". У својим рукама држи Јеванђеље, са исписанима речима: "У почетку ..." (Јован 1:1). Са његове леве стране, приказан је анђео како шапуће у ухо Јеванђеље Јовану, апостол, пак,  не гледа у њега, већ обара очи  у ​​созерцању. Десна рука светитеља је подигнута, чинећи знак крста преко уста, да  га сачува  да не каже нешто из своје маште: велики јеванђелиста сведен је на  ћутање.
Надахнуће за ову слику могле су бити написане  речи самог Јована: "А има и много друго што учини Исус, које кад би се редом написало, ни у сами свијет, мислим, не би стале написане књиге. Амин. (Јован 21:25)... " Ипак, постоји нешто друго. У овом ставу светог Јована одјекују речи о молитви монаха светитеља (није светитељ, примедба преводиоца) Евагрија Понтијског из 4. века: "Немојте гајити жељу да чулима видите анђеле или силе или чак  Христа да не би били потпуно изведени из памети, тако  узимајући вука за вашег пастира , доспевши до тога да обожавате демоне који су ваши непријатељи .. " Он такође пише: "Држите очи спуштене док се молите. Одбаците ваше тело и своје жеље и живите по духу. " И можда најпознатија Евагријева реченица: "Ако си богослов, ти ти се истински молиш. Ако се истински молиш, ти  си богослов. " Апостол Јован се стога приказује као прави Богослов: у молитви, у нарочитој тихој, дубокој молитви.
Током касног 14. века, тиховање (мољење у тишини срца) и созерцање светогорских монаха (названо исихазам) нападнуто је  унутар саме Цркве од стране оних који су веровали да је таква молитва губљење времена, које би се боље искористило у стицању интелектуалног знања Божанског. Исихасте, са светим Григоријем Паламом као њиховим  најбољим представником, успешно су одбраниле свој начин живота. Може бити да је икона светог Јована Богослова "у тиховању", доспела у Русију од 15. и 16. века, као последица тога, и нашла дом међу манастирима северне пустиње где се  таква молитва (тиховање) такође практикује.
Већ много речи је потрошено на описивање иконе која показује великог Богослова у тиховању, најбоље би било  да се овде заврши завршним речима самог апостола, овог љубљеног  пријатеља Христовог. Када је умирао, упиташе га ученици за последњи савет да га задрже у себи. "Децо моја", рекао је он, "љубите једни друге", а затим га понови. "Је ли то све?" упиташе га. "То је довољно", рекао је Јован, "јер на то вас је заветовао Господ."

Текст и слика  http://iconreader.wordpress.com/2012/05/07/john-the-apostle-the-theologian-in-silence/

Цар мира доноси нам мир свој

                                          Бог је са нама - Емануил, Исаија 7,14

Неколико цртица о Цару мира

1. Крст - лествица љубави

Рођење - Лествицом љубави, крстом,  сишао је наш Цар над царевима на ову худу земљу у миру и тишини.  Познан је од неколицине људи  чистих срца: Деве Марије, праведног Јосифа, сиротих пастира и учених мудраца.

Распеће и васкрсење - Цар мира је разапет у граду мира од људи пуних немира и мржње. Они су викали: „Распни га, распни“ , а Он: „Оче опрости им јер не знају шта раде.“ Они: „Ако је Син Божји нека сиђе са крста“, а Oн: „Боже, Боже мој зашто си ме оставио!“ Док је Он на крсту страдао, злуради су се радовали. Када је васкрсао, они су се жалостили јер је устао како им рече.

Цар мира, разоритељ пакла и силе вражије, васкрснувши донео  је мир апостолима ,који су се узнемирили, речима: „Мир вам!“

Вазнесење - И у миру четрдесети дан узнесе се Оцу, да би послао Утешитеља благог, Духа Светог који ће успоставити оазу мира у царству немира - Цркву – свету, саборну, апостолску.

2. Мир вама!

И данас ове речи на свакој литургији одјекују из уста свештеника.

Мир Божији раширио се из града мира у сва места где се служи литургија.

И зато желимо:
Мир вама!

Pax vobiscum!

Ес-селему алејкум!

Шалом алејхем!

Peace be with you!

La paix soit avec vous!

Eιρηνη υμιν (Ирини имин)! Лука 24,36

3. Цар мира и даље куца на врата наших срца. Да ли ћемо му отворити и угостити га са миром и љубављу?

Слика   http://jamespoitras.files.wordpress.com/2013/01/11297.jpg

Максим Трошин - КОЛОКОЛЬНЫЙ ЗВОН

         Јеромонах Роман Матјушин

Колокольный звон...

Колокольный звон
Над землей плывает,
А в монастыре
Братский хор поет:
- Господи, помилуй.
Инок-канонарх
Положил поклон.
И тотчас эатих
Колокольный звон.
- Господи, помилуй.
- Господи, воззвах, -
Тенор возгласил,
Канонарху хор
Слаженно вторил.
- Господи, помилуй.
Свечи, образа,
Мантии, кресты.
Братия поет
Грустный глас шестый
- Господи, помилуй.
Странники стоят,
Молится народ.
Русь еще жива,
Русь еще поет.
- Господи, помилуй.
Схимники в крестах,
Бороды, как снег,
Потупив глаза,
Молятся за всех.
- Господи, помилуй.
Братский хор умолк,
Снова перезвон.
Только слышно мне
Как со всех сторон:
- Господи, помилуй.
Твой черед настал.
Молодой звонарь,
Пробуди простор,
Посильней ударь.
- Господи, помилуй,
С музыкой такой
Хоть иди на смерть !
Много ли тебе,
Русь Святая, петь ? 

Песму изводи Максим Трошин (1978-1995) на стихове јеромонаха Романа.
Слика  http://www.izmylove.ru/wp-content/uploads/2007/11/zvenigorod.jpg
Текст песме http://pesni.voskres.ru/poems/proma211.htm
Видео http://www.youtube.com/watch?v=g1HR2jTrsL8&list=PL23D2765AF3A4F2CF